arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Споменик кога више нема

Централни споменик жртвама комплекса логора смрти НДХ Госпић – Јадовно – Паг, аутора Вање Радауша, подигнут је јула мјесеца 1961. недалеко православног гробља у Госпићу. Уништен је у рату 90-тих. Само мјесто и остатке споменика лоцирала је екипа удружења грађана Јадовно 1941, децембра мјесеца 2021. године. Овај видео запис урађен је маја мјесеца 2023. године. Преносимо дио текста др Косте Поповића, посвећен споменику на Јасиковцу: “Обележавање страдања жртава на Јадовну споjено jе са двадесетом годишњицом устанка и револуциjе у организациjи Савеза бораца НОР и одржана jе 27. јула 1961. у Госпићу. При томе jе доминирала прослава устанка и револуциjе. То jе утицало и на обележавање споменика страдалим жртвама терора и

Павелић поздравља своју војску

Убити учитеље и попове

Усташе разрадиле план да се Срби „сви до једног“ побију. Сељани усмрћени маљевима и бачени у јаму Голубњача Масовни покољи Срба у НДХ били су унапред планирани и организовани. Иницијативу за та монструозна убиства дали су Павелић и његови сарадници, а одобрили је и свесрдно јој помагали немачки и италијански окупатори. Циљ је био потпуно уништење, истребљење православног живља и стварање „чисте хрватске нације“. План за истребљење Срба разрађиван је на усташким састанцима, на које су редовно долазили и католички свештеници. Тако је, на пример, средином маја 1941. у Глини, у згради болнице, одржан збор усташа из готово свих жупа НДХ, мада су већину чиниле усташе из Босне и Херцеговине

НА ВЕЛЕБИТУ ПАРАСТОС ЈАДОВНИЧКИМ ЖРТВАМА 29.ЈУНА

Његовање културе сјећања и памћења је не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран однос према још нерођеним потомцима. Код Шаранове јаме на Велебиту у суботу, 29. јуна биће служен парастос јадовничким жртвама поводом обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941. године када је у том комплексу логора за вријеме Независне Државе Хрватске /НДХ/ на најсвирепији начин убијено више од 40.000 углавном Срба и Јевреја. Предсједник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић рекао је Срни да је његовање културе сјећања и памћења не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран

Усташки џелат "по обављеном послу" у Јасеновцу

Сведок страшног покоља

Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Лјубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да

Миострах: Трагом предака

Био сам у Миостраху, а да до пре неколико месеци нисам ни помишљао да ћу икад тамо отићи. Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај мој. А повод је био текст из „Печата“… Пише Мирослав Максимовић Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот

Писмо Мире Цикоте пред погубљење

Козара, љето 1942. „Драга моја мама, Прошло је много мјесеци како Ти нисам писала… И ево послије више мјесеци Ти пишем, на жалост, посљедње писмо. Осуда је изречена. Сједим у ћелији и чекам да дођу по мене. Нисам овдје сама. Разговара се, пјева, замишљени смо додуше, али вјеруј ми, мама, није ни страшно, па зато Ти пишем. Хтјела бих вам свима рећи да се не жалостите. Док је човјек на слободи, изгледа му овакав положај страшан, али није, уживила сам се у ово стање, а помисао да је завршило овако још хиљаде и хиљаде људи, ублажује моју бол и жалост за животом. Чула сам да је моја дивна Љиљана код

Козара и Поткозарје – српски зид плача

Хрватски и њемачки фашисти опљачкали су сва села, побили дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 68.000 српских цивила отјерали у логоре, махом у Јасеновац. На Козари и Поткозарју, према подацима након рата, убијено је и страдало 35.000 цивила. Офанзива усташа и њемачких нациста, уз подршку мађарских фашистичких снага, на Козару почела је на данашњи дан 1942. године, што је био увод у један од настрашнијих злочина почињен над српским народом икада. Затирање народа Уз подршку мађарских ријечних бродова, 40.000 њемачких и хрватских војника затворило је обруч око слободне територије козарске области. У опкољеном подручју збјег са око 80.000 српских цивила бранило је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Послије

Годишњица крваве козарачке епопеје: Покушај затирања Срба

Десетог јуна 1942. године њемачки војници и усташе напали су народ Козаре, починивши један од највећих ратних злочина на просторима бивше Југославије у Другом свјетском рату – српско становништво је убијано и расељено, а посебан злочин почињен је над дјецом. Избеглице са Козаре (фото: radiogornjigrad.wordpress.com) Офанзива Нијемаца и усташких јединица /око 40.000 војника/ затворила је обруч око слободне територије козарске области. Око 80.000 српских цивила нашло се на удару нацистичких снага, а бранило их је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Ипак, Козарчани су издржали 50 дана тешких борби – погинуло је око 1.700 партизана, али је на неким мјестима обруч пробијен и спасено је око 15.000 цивила. Нијемци и

putevima-kozarske-djece01.jpg

ТАЈНА ПАРЦЕЛЕ 142 НА ЗАГРЕБАЧКОМ ГРОБЉУ МИРОГОЈ

Неодговорни и недостоjни имена наших предака олако заборављамо своjе жртве. Имамо ли право тражити опрост од Новомученика српских због нашег бесмисла и недостатка егзистенциjалног самопоштовања !? Парцела броj 142 на загребачком гробљу Мирогоj криjе таjну дjеце мученика, жртава онтолошког зла оличеног у Независноj Држави Хрватскоj. То свето мjесто коjе jе 1942. године , изван тадашњих граница Мирогоjа, служило за закопавање „иновjераца“ данас одише миром на граници шуме, гдjе лежи скроман споменик и мала надргобна плoча. Код овог светог мjестане долазе званичне делегациjе са српских простора, нема великих изjава у обjективе фотоапарата и камера државних сервиса. Данас, тек по коjа играчка испред надгробне плоче свjедочи о томе да ово мjесто ниjе обичан гроб, како на плочи пише, „неколико

Мучно ницање Каменог цвета

Деценију и по после рата Јасеновац је био последње стратиште у Европи које још није било ни означено а камоли споменички обележено што је изазивало фрустрацију родбине страдалих и негодовање дела партизанских бораца. „Питање обележавања јасеновачког логора уништења, негде на прелазу из педесетих у шездесете године, постало је наједном прилично вруће. Падало је у очи да је Јасеновац вероватно последње стратиште у Европи које још није било ни означено, а камоли споменички обележено. Штавише, трагови су били скоро сасвим затрвени… Шикара је увелико била преузела власт над просторима некадашњег логора, па се полако претварала у неку врсту прашуме на подводном тлу.” То је резиме стања овог крвничког логорског комплекса петнаестак

ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ: ЈАСЕНОВАЦ

Већ 1. јула 1941. године усташе су га ухапсиле и интернирале у Госпић, а затим jе отjеран у злогласни логор Јасеновац. У Јасеновцу jе провео осам мjесеци, а касниjе jе протjеран у Србиjу. Специjална полициjа га поново хапси 18. руjна 1943. године. Слиjеде тешки дани истражног затвора у Београду и Шапцу, а затим логорске ћелиjе на Бањици, гдjе jе остао све до 2. фебруара1944. године. ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ – ЈАСЕНОВАЦ ДРАГО Х. ЧОЛАКОВИЋ КРОНИКА ИЗ ПАКЛА (Јасеновац, 21. VIII 1941 – 31. III 1942) Издавач: СПОМЕН – ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ За издавача: РАДОВАН Технички уредник и коректор: ФРАЊО ПИРЦ Тисак Штампарски завод »Огњен Прица« Дарувар ХАПШЕЊЕ Први дан августа 1941. године

Раде Црногорац: Кад се Пива на небо селила

7. јуна 1943, на дан Обретења главе Светог Јована Крститеља, у пивском селу Дола, десио се један од најстравичнијих злочина. Припадници фолксдојчерске Принц Еуген Дивизије, говорила је званична историја, рафалима су покосили 522 житеља овог краја, а међу њима и 109 дјеце. Смрт су сијали низ цијело пивско племе, тако да је живо спаљено, у селима и катунима или бачено низ литице, више од 1 260 невиних људи, жена, дјеце и стараца. У сливу Комарнице, Пиве и Таре, између Дурмитора, Маглића, Власуље, Голије и Војника, окружено Гацком, Голијом, Шипачном и Дробњацима, простире се старо херцеговачко племе Пива. Пива је српском роду дала низ знаменитих личности, међу којима се, поријеклом из

Миле Дакић – Споменици НОР-а и револуције

Миле Дакић 1986. године израдио је драгоцјену монографију споменика и стратишта из Другог свјетског рата на простору општина Карловац, Вргинмост, Војнић, Слуњ, Озаљ и Дуга Реса. Осим фотографија, монографија садржи и карту са исцртаним локацијама споменика, биографије народних хероја и хронологију догађаја током рата. Како су споменици на простору Кордуна у посљедњем рату рушени и скрнављени, тако ова монографија има већу вриједност. На плочама некадашњих споменика била су исписана имена српских жртава страдалих од хрватских и муслиманских усташа. Издавач: Меморијални парк Петрова гора Аутор: мр Миле Дакић Рецензенти: др Ђуро Затезало, пуковник Игњатије Перић Издање: прво Година издања: 1986. Спецификација: латиница, 141 страна, меки повез, 20 cm Примјерак сачувао: Драган Гвозденовић Дигитализација: Фондација “Заборављени коријени” Дигитализовано издање уз

jama-pandurica.jpg

Перо инжињера Обрадовића: Сјећање на један злочин

Dржим jедно старо наливперо у руци, зарђало, изубиjано. Боже, какав jе животни пут ово перо имало? Чуj „животни пут“, као да jе живо биће, а не предмет! А оно jе стварно своjом судбином и симболиком коjу носи у себи, оживjело. Да ли jе непознати маjстор у фабрици, гдjе jе произведено, ко зна када и ко зна гдjе, могао замислити да ће ово перо причати jедну овако стравичну, и тужну причу. Вртећи перо у руци, мислима одлазим у ране осамдесете године прошлог виjека. Неколико жилавих и кошчатих стараца, са завратама на глави, ћутке, jедноличним, али одлучним ударцима косиjера сjеку jасенове и грабове младиjере. Оно што посиjеку, jа, тада седмогодишњак или осмогодишњаг,

КАКО ЈЕ ЗЕЦ СПАСИО РАЈКА ЋУКА УСТАШКОГ НОЖА: Судбина посљедњег свједока злочина на јами Гумна код Капавице

Сваког јуна у љубињском крају одржавају се помени жртвама усташких злочина из 1941 – оним на јами Гумна код Капавице и оним на јами Пандурица надомак села Вођена… А ова прича коју прича Рајко Ћук, посљедњи свједок злочина на Гумнима необична је и по томе што је у њој срећну и важну улогу, по нашег саговорника, одиграо – један зец! Он је трагедију учинио мањом барем за једног ловца. Како? Нajвећи дио живота Рајко Ћук из љубињског села Убоска провео је с пушком љубињског села Убоска провео је с пушком. Као ловац, нека врста херцеговачког трапера, верао се по љутим гребенима, планинским и брдским врховима, долинама, ловећи куне, лисице, јазавце,

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Oтjeрaнa у грoб

Стoja Tривкaнoвић (1950 – 2019) из Сискa изгубилa je свe судскe пoступкe

Цвита

Од четрнаесторо преживјелих у јами Равни долац најстарија је била Цвита Бошковић

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.