ДругиСвјетскиРат Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » ДругиСвјетскиРат

Оливера Шекуларац: Ми, несабрани

26. август 2026.

Kо то пребројава претке јасеновачке, јадовничке, или оне који име по јамама и логорима не добише, оне само Богу знане? Да ли их броје по лобањама, ил’ по душама? Глава мог деде, од 45 година, једва се држала уз тело… Ја је још увек придржавам. Шта се то броји, да л’ сузе, јауци, врисци, уздаси, оченаши или Богу призиви? Јесу ли дечија срца на броју, ил’ очи извађене? Kакви се рачуни своде? Је л’ које је класе земља са највише проливене крви, ил’ небо са толиким душама? Да се можда неко није сетио да израчуна да су нам земља, јаме, реке свете, јер су најдрагоценијим освештане? Да л’ то неко

Немања Зивлак: Метастазирани аутизам елита

26. август 2026.

Као што су након Другог свјетског рата освијешћени родољуби бивали заковани на крст срама и разапети своје идеје брусили на Голом отоку и у разним казаматима “творевине над творевинама”, тако се и данас на исте или сличне обрушава погрда и хула уколико и помену једну једину ријеч – српство. Пишем ове редове са жељом да исти буду исправно и разумно схваћени и прихваћени. Својевремено је швајцарски психијатар Карл Густав Јунг оставио неколико записа о аутизму гдје је напоменуо – парафразирам – да је аутизам болест током које обољели ствара имагинарну слику свијета.Не желим да се бавим психологијом, нисам за то квалификован и мој текст је посвећен једној другој области. Желим,

Календар геноцида: 26. август 1942. Затворен логор Јастребарско

26. август 2026.

Након непуних мjесец и по дана постоjања 26. августа 1942. године затворен jе логор за дjецу Јастребарско Логор за дjецу Јастребарско – код Загреба основан 12.jула 1942. године и постоjао jе непуних мjесец и по дана, тачниjе до 26. августа 1942. Везане виjести: Катанац на истини логора Јастребарско (I дио) Катанац на истини логора Јастребарско (II дио) Катанац на истини логора Јастребарско (III дио) Јастребарско

ЦИПЕЛИЦЕ

25. август 2026.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,

Годишњица злочина над двије хиљаде невиних Срба у Босанској Бојној

25. август 2026.

22. августа 1941. године дан геноцида над српским становништвом у Стабанџи, Зборишту, Градини, Глиници, Пољани, Бојни, Варошкој ријеци и Црваревцу Дана 22. августа помолили смо се за душе невино покланих и живих спаљених српских жена, деце стараца из српских села Стабанџа, Збориште, Градина, Глиница, Пољана, Бојна, Варошка Ријека и Црваревца, од стране њихових муслиманских комшија из Босанске Отоке, Бужима, Варошке Ријеке, Црваревца, Врнограча и других муслиманских села. На тај дан 1941. године војно способни муслимани предвођени жандармеријским наредником Пилингером, наоружани ножевима, секирама, косама и другим хладним оружјем, су кренули у „хајку“ на српску нејач у наведним селим и све жене и децу, које су стигли, поклали тамо где су их стигли,

Ђурђица Драгаш: КРВ НА КАМЕНУ

24. август 2026.

Посвеђено свим невиним жртвама усташког логора Слана на острву Пагу. Везаше ми камен око врата.Одвуче ме на дно,плаво и самотно.Нестаде ми даха у грудима,заболи ме со на ранама.Ал’ трајаше кратко.Ослободи ме смрт,бела и свечана. Гледам горе ка пучуни.Гледам крвнике.Крваве им очи, крваве им руке, крваво им море.Ал’ не могу ми више ништа,овде на дну где рибе спавају,овде на дну где сањам злаћану њиву, кућицу белуи руке дечје око врата. Не могу ми ништајер мога тела нема више.Не боле ме крвави табани,ишчупани нокти,раздеране груди. Не боли ме ни душа,и њу је смрт родила поново.Да лута,да гледа,Да памти. И појешће море моје тело,кости ће моје постати песак,ал’ душа ће лутати по камену

Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца

24. август 2026.

Покушаћемо да изнесемо потресни део једне животне историје, кратку истину човека који пуне три године није носио звучно име – човек – јер то није био – не својом кривицом. Живео је под околностима где се људски живот није ценио – био је безвредан. Носио је само број као заточеник Јасеновца. Спасао се последњег дана из „фабрике смрти“, из страшног пакла, 1945. године, испред последњег крвавог обрачуна усташа над преосталим заточеницима, пред њихово безглаво повлачење и избезумљено бекство сипред јединица Народноослободилачке војске. Хтели су сваки траг и сведоке да униште, што им је само делимично успело. Славко Васић, ћурчија у кројачкој задрузи у Шиду, причајући отресну причу о ужасним неделима

О холокаустизацији српских злочина

24. август 2026.

Аутори који оцењују данашњи режим као „фашистички“ или чак и цело српско друштво као „фашистичко“, инсистирају на континуитету који постоји између некаквог „српског фашизма“ из четрдесетих, деведесетих и данас. Пише: Слободан Антонић Већ сам писао о хиперболизацији српских злочина у овдашњем инверзном национализму. Као посебан облик тог малигног надувавања, јавља се њихова холокаустизација. Тако се злочини над Бошњацима изједначавају с Холокаустом, Сребреница с Аушвицом, Срби с нацистима, а Србија, поготово она деведесетих, с Хитлеровом Немачком. Тврди се да је „Србија током деведесетих највише приближила свој облик владавине оном суштинском, окорелом нацизму“ (Kрстић). Наводно је „Србија под Милошевићем у потпуности прихватила идеологију која је личила на нацизам. (…) Злочини српске државе и њених снага — сва њихова непочинства,

Јадовно, 12. мај 2006. године. Шаранова јама, свијећа и икона Богородице. (аутор Душан Басташић)

Немања Зивлак: Неопростиво

22. август 2026.

“Прађеда смо пренијели у гробље.” Рече ми брат а глас му јеца. “Шта смо се пута туда играли, око јаме; А нисмо знали, били смо дјеца?” И настави даље к`о да терет скида. “Знаш ону јаму што је била иза ђедовог зида? Што нам је ћаћа говорио често, Да не поганимо то свето мјесто. Причо је ђед док је још мога Да су у јаму четрдес’т и прве Крваве звијери, комшије наше Бациле нејач нашега села У одијелима са знаком усташе. Спустих се јуче, јадна ми мајка, На конопцима и снагом сељака А да видиш доље страве и јада К’о на вратима и предворју Ада. Кости и лобање, јао мени

ЗВИЈЕЗДА И KРСТ У ИВАНОВИЋ ЈАРKУ

22. август 2026.

Кад се вукови острве на стадо страдају овце с краја. Никад оне уз пастира или средине. Пише Жељко Кресојевић Hије мe било у Ивановић јарку скоро па четрдесет година. Љето 2004, у завичају сам након дуго времена. Након прве комеморације на Вељуну и онога чувеног пишања Бисерке Легардић по костима ђедова наших, уз ријечи: – Могу пишати на мојој хрватској земљи гдjе хоћу!!!”. Прелазим поток. Ближим се споменику. Тешко је понекад повезати злочин и мјесто. Оне велебитске, јадовничке и остале јаме својим зјапљењем, претећим отворима некако су му ближе. Тко је могао клати у овој питомости? Исто тако под младим буковим лишћем на Петровој гори… у Метаљки, на Барин коси,

Носковачка Дубрава – мјесто страдања 69 дјеце са Козаре

22. август 2026.

Већ пет година одлазим у Носковачку Дубраву, тамо је „крвавог августа“ 1942. године одведено из збјега са Козаре 300 мајки са малом дјецом. 69 дјеце у доби од 3 мјесеца до 3 године никада се није вратило, умрло је од глади и болести и тамо сахрањено. Прије три године поставили смо нови споменик са именима и презименима дјеце, индентификовали смо наше жртве, што је веома важно, и осјенили их крстом. Да бих објаснио онима који нису били поставићу пар слика гдје се то страдално мјесто наших анђела налази. Само 150 км од Дубице, близу границе са Мађарском, налази се мјесто Носковачка Дубрава, које припада општини Чађавица код (Подравске) Слатине. Када

Усташки логори смрти – мјеста незапамћеног погрома

22. август 2026.

ПАШКИ ПАКАО Аутори: Борислав Остојић и Михаел Соболевски Слана jе камена пустиња на Пагу. Земље ни за шаку. Љети тамо сунце ужасно пржи, а нигдjе ни стабла ни грма. Тек понека травка. Нитко тамо ниjе никада становао, нити би пожелио. На жалост, тисуће заточеника тамошњег усташког логора – првог на подручjу тзв. Независне државе Хрватске – нису имале избора… Проглашење тзв. Независне државе Хрватске – 10. априла 1941. године – уз помоћ и благослов окупаторских сила, означило jе почетак ненародне власти коjа се већ од првих дана исказала у нашоj повиjести дотад незапамћеним терором над недужним људима. Битни фактори у остваривању концепциjе усташке државе биле су разрађене методе расне политике.

Душан Басташић: Јадовно је претеча Јасеновца

21. август 2026.

У време 85-те годишњице затварања озлоглашених логора смрти Јадовно, Госпић и Паг. Потомци жртава до данас нису достојно сахранили своје најмилије. Тог 21. августа 1941. свега око 2.000 преживелих стигло у Јасеновац. Поводом обележавања 85-те годишњице затварања логора смрти Јадовно, Госпић и Паг, председник Удружења Јадовно-Госпић-Паг Душан Басташић каже да је Јадовно било претеча озлоглашеног Јасеновца. Он је додао да потомке жртава радује да се коначно почело указивати на дан кад је затворен комплекс овог логора и кад је свега око 2.000 преживелих стигло 21. августа 1941. преко Јастребарског у Јасеновац. Басташић подсећа да су на железничку станицу Јасеновац стигли у 07.00, где су их личке усташе предале усташама из

Милан Ружић: Ноћас звале су ме јаме

20. август 2026.

Ноћас звале су ме јаме, уста сам им запушио тамјаном и очи ослепео свећама. Сад сви полако, свако у своју јаму. Док је јама, биће и Срба што над њима, то у њима. Јама Капавица (Фото: Слободна Херцеговина) Ноћас звале су ме јаме – црне рупе српске историје. Обилазио сам их лак попут пера којим нису исписана имена свих оних који су у јамама заноћили занавек. У сваку сам главу протурио према онима који су своју у том мраку губили и љубио стене, палио свеће, сузама спирао прашину заборава са њих. Не знам да ли сте икада били близу тих јама, а неко ваш сигурно јесте ако сте српским именом

Др Ото Радан, свједок који је преживио логор Слану

20. август 2026.

Свједок који је преживио логор СЛАНУ Трагајући за материјалним подацима и не губећи наду да је под тучом невремена ипак нетко преживио, преко, сада већ покојног књижевника, Маријана Матковића, сазнао сам за импозантног времешног човјека кога сам таквим осјетио чим сам га угледао. У свом скромном загребачком стану, са јазавчерем крај ногу, сачекао ме правник др Ото Радан, сада пензионер. Копајући по паклу СЛАНЕ и упознавајући њену суровост, човјеку одједном постане невјероватним да сретне овако сталожена и самозатајна суговорника који је упркос свему што је прошао способан излагати оволиком академском мирноћом! А исти је СЛАНУ проживио од њеног првог до готово посљедњег дана! Испитујем, док га гледам, колико мора да