Javio se. Više nismo sami, sjedinjeni smo s Bogom. Na koridoru negde kod Modriče. Mlad, pokušavam sve ali osećam da ga gubim a on me smireno pita: Doktore Srbijanac na koju je stranu Beograd ? Tamo junače, pokazujem rukom. Okreni me Doktore tamo, hoću da umrem gledajući u Srbiju. Radio sam kao lud, kao natčovek. Verovatno sam od samog Boga crpeo snagu. Od Srpstva kroz vekove punio sam se silinom i moći. Krv i smrt, vrisak tuge, hropac odlazećih duša, i opet, radost pobede nad smrću. Zahvalnost najbližih, zahvalan pogled spašenog, upijali su se u moju dušu. Sine! Ratniče! Ženo! Majko! Ima Boga i za nas Srbe. „Doktore, ljudino, Bog