arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Đurđica Dragaš: Isekli su jutros jednu bukvu

26. mart 2022.

Raniše je jutros, ubiše potmulim udarcima. Pade uz tresak…. Leži na vlažnoj zemlji, međ’ korovom, na sitnom drveću što popusti pod njenom težinom. Leži, lepa i bela, beskrvna i veličanstvena. Leži, smrtno ranjena, nebolna i bistra kao nebo što  joj ostade u oku. Treperi rosa na njenoj nežnoj koži, miriše njeno lišće… poslednji put.  Plače šuma bez suze, žale je ptice što svijaše gnezdo međ’ njenim granama. Oplakuju je oblaci…  Govorili su joj – ne rasti toliko, ne listaj tako zeleno. Nije ih slušala. Pružala je svoje bele ruke ka nebu, smejala se suncu, nesvesna, nedodirljiva, ponosna. Milujući se s vetrom, nije čula korake. Radujući se kiši, nije videla varnice  sekire.

Đurđica Dragaš: Zaklela sam se da neću preplakati „Daru“

20. februar 2022.

Pre tačno godinu dana, na RTS-u je prikazan film „Dara iz Jasenovca“. Neko je plakao, neko bio besan, neko je tvrdio da je film previše „umiven“i da nije prikazana sva strahota Jasenovca. Bilo je i onih koji su se bavili sporednim stvarima, napadali autore, tvrdili da iza svega stoji politika. Jedino čega nije bilo je… ravnodušnost! Dara nas je prodrmala, potresla, naterala da stanemo na trenutak i zapitamo se… ko smo, gde idemo, ima li nam spasa! Ja se danas pitam šta smo uradili za ovih godinu dana. Šta smo naučili i da li smo ikako doprineli nezaboravu?! Da li smo učinili išta da sećanje na naše žrtve ne bledi?!

Đurđica Dragaš: Amsterdam u Beogradu

12. februar 2022.

Zašto nas više bole tuđe nego vlastite rane ili kakva je razlika između „Majinog“ i „Darinog“ naroda. Sinoć je u beogradskom pozorištu “Atelje 212” održana premijera predstave Amsterdam. Danima je najavljivana i isticano je da je reč o „prvom izvođenju tog komada na srpsko-hrvatskom govornom području“ kao i prvom „izvođenju teksta renomirane izraelske autorke Maje Arad Jasur na ovim prostorima“. Reklo bi se da Beograd, kao i obično, prednjači!!! Uz ogradu da predstavu nisam još odgledala pa zato ne mogu ni da ulazim u njene detalje, razmišljam ipak, od trenutka kad sam pročitala o čemu se u njoj radi, o tome kako bi bila primljena u beogradskoj i „regionalnoj“ javnosti

Đurđica Dragaš: Kako nam je korona „vratila“ slavu

26. januar 2022.

Rodila sam se i odrasla u kraju u kojem se nije išlo u crkvu, nisu se slavili verski praznici, a deca nisu krštavana. Doduše, to je važilo gotovo isključivo za nas, Srbe. Bilo je jednostavno takvo vreme i takve okolnosti. Ipak, dva datuma su se u mojoj porodici uvek obeležavala. Pokrov – seoska slava u selu u kojem je rođena moja mama i Sveti Jovan – krsna slava njenih roditelja. Priznajem da nisam baš mnogo znala o tome šta tačno slavimo, ali ta dva dana imala su posebno mesto u našim životima. Pokrov sam „vezivala“ za neku vrstu vašara. Mnogo skromnijeg nego ovde, u Srbiji, ali ipak dovoljno zanimljivog svakom

Đurđica Dragaš: Nemamo rezervni zavičaj

6. januar 2022.

Dok se plamen badnjaka polako gasi, a ljudi razilaze, dođe mi da viknem – ne dajte da ostanem i bez „rezervnog zavičaja“! Od svih verskih praznika, Badnji dan mi je najdraži. Volim tu neku posebnu toplinu koju donosi i trudim se da ga provedem sa porodicom, u jednom lepom vojvođanskom selu. Tako je i ove godine. Radujem se već danima paljenju badnjaka koje se, po tradiciji, organizuje u centru sela, ispred škole i prostorija u kojima se, u nedostatku prave crkve, obavljaju verski obredi. Stižem… vatra već gori… Lepo je, skromno, bez mnogo sjaja i nepotrebnih detalja, ali toplo i prijatno, baš onako kako sam i očekivala. Plamen mi obasjava

Đurđica Dragaš: Jesen na Velebitu

29. oktobar 2021.

Sami smo odavno… u ovoj prelepoj, strašnoj  pustinji velebitskoj.Ne brojimo dane i godine, ne brinemo o vremenu što prolazi… za nas je odavno stalo. Grlimo plavo nebo,udišemo vazduh pun mirisa mora i soli.Kupamo se u jutarnjoj rosi,trljamo obraze prvim mrazomi, opčinjeni, gledamo plamene boje jeseni. Sami smo odavno… u ovoj prelepoj, strašnoj  pustinji velebitskoj.Ne brojimo dane i godine, ne brinemo o vremenu što prolazi… za nas je odavno stalo. U onoj jami su naše kosti, naša krv utkana u surovi kamen, u zemlju što prekri jauke i bol. Ali nismo mi mrtvi… Rađamo se iznova svakog proleća,rastemo s travama,s nežnim visibabama i jaglacima,bujamo kao planinski potok osokoljen rastopljenim snegom. Mirišemo

Đurđica Dragaš: Ne opraštam i ne zaboravljam zločine nad srpskim narodom, i to je u redu

23. septembar 2021.

Napisala sam i, u prethodnih godinu dana, ovde objavila tri teksta u kojima sam se bavila Drugim svetskim ratom, ali i sukobom koji je početkom devedesetih besneo u bivšoj Jugoslaviji. Pisala sam o sebi, svojoj porodici, narodu kojem pripadam. Kao i uvek kad se „potegnu“ takve teme, bilo je reakcija, što privatnih što javnih, na portalu RTS-a i društvenim mrežama. Zahvalna sam svima koji su mi pružili podršku, saosećanje i razumevanje, ali bilo je, naravno, i onih koji su kritikovali, koji stvari ne „vide“ mojim očima. Iako je normalno da čoveka to pomalo zaboli, kad bolje razmislim, zahvalna sam i njima. Zašto?! Zato što su me podstakli na razmišljanje o

Princip ''spržene zemlje'' - Medački džep poslije napada hrvatske vojske

Godišnjica masakra u Medačkom džepu

9. septembar 2021.

Devetog septembra 1993. godine Hrvatska vojska je iznenada izvršila agresiju na srpska podvelebitska sela Divoselo, Čitluk i Počitelj, smještena u tzv. “Medačkom džepu”, južno i jugoistočno od Gospića, koja su se već osamnaest mjeseci nalazila pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Srpski narod, vojska i policija su vjerovali u djelotvornost UNPROFOR-a, pa je i zbog te opuštenosti agresor brzo ovladao navedenim prostorima. Hrvatska vojska je u nastupanju pljačkala, palila, rušila kuće, ubijala i masakrirala civile, vojnike i milicionere. Nakon što je potpisan Sporazum o kontroli “Medačkog džepa”, po kojem su se i hrvatska i srpska strana, uz posredovanje međunarodne zajednice, saglasile da se hrvatske snage povuku sa okupirane teritorije do 15. septembra

Đurđica Dragaš: Može li himna probuditi usnuli patriotizam ?!

2. septembar 2021.

Uprkos koroni i mračnim prognozama o njenom, ko zna kojem talasu, deca su ovog prvog septembra krenula normalno u školu. Nema skraćenih časova, a tzv. onlajn nastava ostaje samo mogućnost u krajnjoj nuždi. Ipak, nešto ove godine nije „normalno“, tačnije, desilo se prvi put… Nastava je u svim školama u Srbiji počela intoniranjem himne Bože pravde. I, kao što sam i očekivala i kao što kod nas obično biva, to je izazvalo burne reakcije. Naravno, opet smo se podelili u dva suprotstavljena tabora! Jedni su oduševljeni i pitaju se zašto to odavno nije praksa, a drugi se, blago rečeno, sprdaju s „naletom patriotizma“ i zameraju što se deci „nameću“ takve

Đurđica Dragaš: Može li se preživeti Divoselo?

22. jul 2021.

Nedavno, 25. juna, navršilo se 30 godina od proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske. Zvanični kraj SFRJ bio je ujedno i početak krvave decenije koja je odnela hiljade života i zauvek promenila sudbine onih koji su je preživeli. Među stotinama hiljada raseljenih i izbeglih našla se i moja porodica.. Nisam slutila, dok sam tog juna ’91 proslavljala 17. rođendan, da će to biti poslednji put da u svom stanu gasim svećice na torti, da mi poklone donose drugarice iz škole i da se radujem, onako iskreno, kako to mogu samo devojke od 17 godina… Trideset godina kasnije, malo zbog „ozbiljnih“ 47 leta, a mnogo više zbog svega što se izdešavalo u

Đurđica Dragaš: Usudio se Srbin da na Gazimestanu digne tri prsta!

2. jul 2021.

Mi smo dobri samo kad ćutimo i kad se sklanjamo, kad se izvinjavamo i priznajemo sve što nam „stavljaju na teret“. „Gledaju nam kroz prste“ samo kad igramo po njihovim pravilima. Nije Risto Jovanović, Srbin iz Podgorice, kako sam sebe predstavi pred sudom u Prištini, slutio da će se njegov put na Gazimestan završiti u kazamatu „nazovi države“ Kosovo. Ali eto… učinio je Risto „neoprostivo“! Sugerisao je policajcima da, na Vidovdan, ne pretresaju monahinju koja je krenula na Gazimestan. Bilo je to dovoljno da na njega, kao na ozloglašenog teroristu, skoče specijalci. Njih deset na jednog Rista!!! Bahato, bezobzirno, nadmeno.. stavili su mu lisice na ruke i počela je još

Dušan Bastašić: Mada je prošlo 80 godina od Pokolja, našim dolaskom nad jame svjedočimo da pamtimo i da nismo zaboravili (VIDEO)

27. jun 2021.

U organizaciji Udruženja “Jadovno 1941.” iz Banje Luke i Beograda, obilježen je Dan sjećanja na Jadovno 1941 – 2021, i 80 godina od Pokolja i likvidacije ne manje od 38.000 Srba u kompleksu hrvatskih logora smrti Gospić – Jadovno – Pag. Uz samu jamu Šaranovu jamu, parastos pravoslavnim Srbima pobijenim od strane hrvatskih ustaša u gospićkoj grupi logora služio je paroh gospićko – smiljanski Dragan Mihajlović u prisustvu osamdesetak potomaka i poštovalaca žrtava Pokolja pristiglih iz Srpske, Srbije i Hrvatske. Nakon parastosa, okupljenima se obratio Dušan Bastašić, predsjednik udruženja Jadovno 1941. iz Banje Luke. Pjesmu „Spavaj mirno Vukašine… tvoje je carstvo nebesko!!“, govorila je autor, Đurđica Dragaš. Priredio: Redakcija UG

Đurđica Dragaš: Dok je naših duša, živjeće naše pusto selo

21. maj 2021.

Tu smo mi…čuvamo naše pusto selo. Nemojte plakati… dobro smo mi.. Braco, osjećaš li pod dlanom topli dah našeg šarova? Kako smo se samo smijali kad je pokušavao da uhvati svoj rep. Držimo se za ruke ti i ja… tako je majka rekla! Spavamo u našoj kući koje nema, beremo trešnje sa suvog drveta. Hladimo vrela čela presahlom vodom sa našeg bunara. Tu smo mi…čuvamo naše pusto selo. Miriše trava kao nekad, al’ nema kosaca… Na našem ognjištu spavaju zmije.. Iz naših grobova rastu breze… nježne, tihe… besmrtne… Milujemo ih dječjim dlanovima, a one nam pjevaju…. o vama u kojima teče naša krv… Radujemo se, smijemo očima u koje je

Đurđica Dragaš: Zemljaci, vi praštajte i zaboravljajte… ja ne mogu!

18. maj 2021.

Jeste li se uplašili kad ste čuli skandiranje „ubij Srbina“ na Vaskrs? – Ma, bojimo se, kako se ne bi bojali, al’ moramo ćutati. Razmišljam danima o ovom odgovoru koji je novinarki RTS-a dala starija žena, očito Srpkinja, u Borovu. Tema priloga, gle ironije, bili su izbori… taj praznik demokratije, kako ga često nazivaju analitičari i političari. Lokalni izbori u Hrvatskoj su u međuvremenu završeni. Rezultat: manje – više isti kao i ranije, ali nije to razlog zbog kojeg ovo pišem. Razlog je ona baka iz Borova i njene uplašene oči. Pitam se da li je uopšte imala hrabrosti da izađe na biralište i zaokruži neku od ponuđenih opcija. Da

Đurđica Dragaš: Senka Nikole Tesle ponovo „šeta“ ulicama mog rodnog grada

3. maj 2021.

„Žao mi je, ali Tesla je bio Amerikanac“… reči američkog ambasadora u Beogradu Entonija Godfrija „motaju“ mi se po glavi. Malo u šali, a više u zbilji, izgovorio ih je na aerodromu koji nosi baš Teslino ime, ispraćajući avion Er Srbije koji će za Njujork ubuduće leteti s Teslinim likom na trupu. Možda ste pomislili da ovo pišem zato što su me povredile ili naljutile njegove reči. Ne, nisu! Samo su ma podstakle na razmišljanje. U ovu rečenicu je, kako mi se čini, stala čitava američka „filozofija“ kada su u pitanju nacija, pripadnost, odnos prema državi i životu uopšte. Lakonski, jednostavno i toliko svojstveno predstavniku velike sile, jedan Amerikanac usred

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA