Ђурђица Драгаш Архиве - Страница 5 од 7 - Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: БРЕЗА ДИВОСЕЉАЧКА

19. август 2023.

Пружи ми руке, рођена, утеха ми буди… Грлим те брезо, мила моја.Милујем ти распуклу кору и сићано лишће. Шапни ми, рођена,ко прође пољем нашим,ко замути воду са бунара.Причај ми, сестрице,о кући нашој,о јабуци с прозора,о јутру што на хлеб мирише. Одај ми тајну коју ти пролетос донесе бура с Велебита.Станују ли душе њихове у облацима што кишу носе.Чује ли се тужбалица девојачка,носи ли је ветар к мору,крије ли је у утроби земља. Јесу ли им руке у корењу твоме,Растеш ли из снаге њихове,Јел’ ти лишће шапат дечји. Причај ми, мила моја.Саме смо под овим небом нашим,саме међ’ гробовима њиховим. Пружи ми руке, рођена,Утеха ми буди… Од истог аутора: Ђурђица Драгаш –

Ђурђица Драгаш: Сетиш се и не знаш шта би са собом!

14. август 2023.

Седнеш овако испред куће у којој си такорећи одрастао, у којој су живели људи који су те волели више од живота па се сетиш…. Како ти је баба кувала гриз у свеже закуваној вареници, како си јој спавала “ у крилу“, како те је учила да плетеш и како си јој помагала да „тка“ биљце. Сетиш се и дједа, питомог и вредног човека који је својим рукама направио све ово око тебе што сада пропада и нестаје… и ону кацу у подруму што још пркоси. Дједа, којег си, мала и прехлађена, молила – ђидо, ложи ватру, гота (готова сам) па сте то препричавали годинама… Сетиш се и не знаш шта

Слабо сила прашта за срушена им царства, због става и ината Србин вазда страда

21. јул 2023.

У ритму глувог гламочког кола, ови су се стихови почетком месеца проломили над Шарановом јамом, једном од стратишта логора Јадовно на Велебиту. Кад се споје Гламочко глуво, Павлина Радовановић и Београдски синдикат настане песма о страдању која је симболично повезала читав српски народ… од Косова и Метохије, преко Београда и Босанске Крајине до Шаранове јаме, стратишта на Велебиту на којем је први пут званично емитована. Одслушана је у тишини, као химна, а Феђа Димовић из Београдског синдиката после свега, није крио емоције. Захвалан на позиву да присуствује Дану сећања на жртве логора Јадовно, каже да су му се, док је слушао песму и гледао људе око себе буквално тресле ноге.

Ђурђица Драгаш: Пустило нас је наше Дивосело да се пронађемо, дотакнемо и радујемо плачући

30. јун 2023.

Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама. Дозивали сте ме, знали сте да вас тражим, у мраку дивосељачком, у муци нашој заједничкој. Знам да сте ми се радовали! Радовала сам се и ја вама! Осетили сте моју руку на вашем хладном узглављу, мој дрхтави пољубац, моје сузе на црној, крвавој земљи дивосељачкој. Смиривали сте моје лудо срце, брисали тугу, радовали се мом животу. Тешили сте ме из своје мрачне, самотне постеље. Препознали сте мој осмех, ватру у очима и белег на левом

Ђурђица Драгаш: Прича о Деси из Дивосела

8. мај 2023.

Дошла си ми ноћас у сну… први пут. Дошла си ми ноћас у сну…први пут… У шуштавој белој хаљиници, с дечјим рукама, с очима пуним неба. Смешиле смо се једна другој јер… ми смо иста крв! Причала си ми о том дану, о јутарњој роси и пожутелом, усталасаном класју. Мирисале смо заједно свеже скувано млеко и јеле тврди хлеб. Шапутала си ми о мајчином скуту и дедином брку, о руменом дечаку Јовану. Јуриле смо за шареним телетом, миловале звезду на коњском челу, слушале птице и шуму… Препознавале смо једна другу, без додира и погледа јер… ми смо иста крв! Причала си ми о страху, о очевој бори на челу, о

Ђурђица Драгаш: Десино стабло

14. април 2023.

Наш траг, наша нада, наше јутро!!! Зовем се Деса.Пет ми је година. Не знам јесам ли се родила кад се сејало жито ил’ косила мирисна трава.Можда сам дошла на овај свет у мећави, док је око куће завијала бура.Можда су ме донеле птице што се у пролеће враћају с југа.Не знам…Не стиже мајка да ми каже… Имам брацу Јована.Имам и бабу и дједа.Имам стрица, стрину.Имам пуно рођака и комшија.Сви смо ту, ал’ нема маме и тате… Сањам их често, памтим њихове руке и образе, сећам се мајчиног мириса и очевих бркова. Плачемо некад ја и мој Јован кад пада киша… да се не види!Дозивамо их кад дивљи ветар ломи дрвеће…

Одживљени филм: Зашто нисам плакала док сам гледала „Олују“

7. фебруар 2023.

Одгледах „Олују“. Чекала сам намерно да се мало слегне прашина, да прође она уобичајена еуфорија која прати премијере оваквих филмова. Чекала сам баш онако како сваке године, на годишњицу наше трагедије, чекам да прођу комеморације, говори, парастоси, с једне и славље и еуфорија с друге стране. Отишла сам у биоскоп сама јер увек ми је тако најлакше да се суочим с муком и искушењем. А баш то сам очекивала од филма који се бави темом која ми је обележила живот. Иако сам последњих двадесетак дана прочитала и чула најразличитије коментаре (од оспоравања до дивљења) по глави ми се „мотала“ само једна реченица Јове Максића. Баш уочи премијере, Јово, који иначе тумачи

Ђурђица Драгаш: Моје чудо у чудној 2022. години

2. јануар 2023.

Крај једне и почетак нове године, време када правимо планове, али још више подвлачимо црту, збрајамо и одузимамо, размишљамо о протеклих дванаест месеци. Да ли смо могли боље, јаче, успешније? Јесмо ли испунили обећања дата себи и другима, јесмо ли „варали на контролном“, разочарали или усрећили своје ближње, можемо ли да, без стида, погледамо свој одраз у огледалу? Иако је сигурно много оних који се не осврћу и не праве планове, оних који живе само за данас, верујем да је ипак више нас који себи постављамо сва ова питања! Сећам се… и 2022. смо дочекали без снега, у дебелом плусу. Није нам ипак, онако глобално, донела баш много сунца и лепоте.

Ђурђица Драгаш: Зашто сам носила Наталијину рамонду у Лондону

12. новембар 2022.

Kада је у фебруару 2002. први пут прослављан нови државни празник, установљен пар месеци раније, већина медија објавила је и анкете о томе колико грађани уопште знају о Сретењу. На оно најједноставније новинарско питање – знате ли шта данас прослављамо – већина није имала одговор. Наравно, част изузецима, али осим збуњених погледа и пар магловитих чињенице о „неком устанку“ , анкете су сведочиле о томе да се о новом „обележју“ државе зна врло мало. Деветнаест година касније, нажалост, није много боље. Још увек превише људи не зна оно што би, као држављани ове земље, свакако требало да знају. Зашто је тако? Историја ових наших простора обиловала је превратима, променама, бурним

Ђурђица Драгаш: Народ који се плаши да сам себи призна да је над њим почињен геноцид, не може очекивати да то учини неко други

18. август 2022.

Народ и држава који нису успели да преброје ни жртве свог последњег страдања – НАТО агресије – не могу ништа боље ни да очекују! И објави Џерузалем пост срамни текст у којем извесни Давид Голдман тврди да у Јасеновцу није страдало више од 4 и по хиљаде људи! И оптужи нас беспризорник да смо лагали, да лажемо и даље и да морамо сместа да престанемо са „срамотном злоупотребом Холокауста“. И рекоше многи да Голдман и не заслужује коментар, али ја ипак морам да напишем пар реченица. Навикли смо ми, Срби, на овакве приче, текстове, сатанизовање по светским медијима. Навикли смо да у америчким филмовима Србин мора да буде терориста, ратни

Јадовничани свој десети Часни крст подигли уз јаму Тучић понор код Грачаца

17. јул 2022.

У суботу 02. јула 2022. на Велебиту и Личком пољу, тринаесту годину за редом, у организацији УГ Јадовно 1941. из Бање Луке, обиљежен је Дан сјећања на Јадовно 1941. Том приликом су Јадовничани уз благослов Оца Предрага Пантелића, пароха Грачачког, уз јаму Тучић понор поставили и освештали Часни крст. Крсно знамење нашим пострадалим Србима, Светим Новомученицима Горњекарловачким и Јадовничким. Након парастоса и освештања Часног крста, стихове своје пјесме „Очи Јованове“, говорила је аутор Ђурђица Драгаш. Окупљенима се потом обратио Душан Ј. Басташић, предсједник удружења Јадовно 1941. из Бање Луке. Браћо и сестре, Ово је Јама Тучић понор. Налази се између железничке станице Грачац и села Штикада код насеља Враце, удаљена

Оптужница против хрватских пилота, у име Александре из колоне питам: Шта се чекало до сад

31. мај 2022.

Oдавно ме нешто није изненадило као вест да је српско Тужилаштво за ратне злочине подигло оптужницу против четворице хрватских пилота због напада на колону избеглица на Петровачкој цести. Прва реакција била је онако, из срца – хвала богу, а онда је уследило и питање – шта се чекало до сад! Пише: Ђурђица Драгаш Прошло је 27 година од тог крвавог и сулудог злочина у којем је буквално искасапљено и спаљено тринаесторо људи међу којима је било и шесторо деце. Многи од преживелих нису дочекали ни овај наговештај правде. Умрли су тугујући, питајући се какав је то свет у којем није злочин бомбардовати колону избеглица. Отишли су разочарани, несрећни, заборављени. Сећам се

Ђурђица Драгаш: Јасеновац – најтужнија српска реч

22. април 2022.

Ко је могао да помисли да ћемо се на једној београдској пијаци, деценијама касније, наћи баш ми – потомци „изабраних“, чудом преживелих?! Назовите то случајношћу, али ја ипак верујем да нас је спојила судбина. Пре више од двадесет година, док сам још била студент, радила сам неколико месеци као продавачица на тезги на једној београдској пијаци. Иако сам на почетку бринула како ћу се снаћи и како ће ме прихватити остали, искусни продавци, недоумице су брзо решене. Схватила сам да моје „комшије“ углавном нису превејани препродавци сумњивих биографија, већ „сапатници“, земљаци, избеглице, људи којима је пијаца силом прилика постала извор прихода. Да није било рата, зла и неимаштине, не верујем

Ђурђица Драгаш: Ми знамо шта су Пребиловци

2. април 2022.

Ушла сам у мрак биоскопске сале носећи са собом остатке дана, београдске гужве, оне уобичајене, свакодневне нервозе с којом живимо. Изашла сам уплакана, потресена, али препорођена. Дрхтавих очију, али пуног срца. После филма „Пребиловци – тамо и камен има ожиљак“ у глави ми је била само једна мисао – живот је чудо, страшно, сурово и блиставо чудо! Како другачије објаснити оно што се у том херцеговачком селу десило 1941, 1942, 1990, 1991, 1992? Како другачије појмити то што и данас, упркос свему, у Пребиловцима живи 40-ак људи, што се чује дечји смех и црвкут птица?! Јер, као што рече један од учесника филма, ни птице неће да певају ако немају

Ђурђица Драгаш: Прича о Милутину – прича о народу који само брани своју кућу

27. март 2022.

Прође година дана како је у 86-ој години у Лебану умро Милутин Цветковић. Вест која би се, да су околности биле другачије, тицала само његових рођака и пријатеља, растужила је читаву Србију. Зашто? Зато што се овај времешни човек свега 15-ак дана пре своје смрти храбро супротставио пљачкашу који му је упао у кућу. Упркос фактору изненађења, безочности и бруталности плачкаша и великој разлици у годинама (уљез је био 35-огодишњи комшија), дека Милутин је још једном доказао ону пословицу-једном полицајац, увек полицајац. Инстинкт који га је сачувао током дугогодишње каријере, спасио је њега и непокретну супругу и у овој , готово безизлазној ситуацији. Милутин је, глумећи немоћ, неприметно извукао пиштољ