Ђурђица Драгаш Архиве - Страница 2 од 7 - Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: Повратак кући

9. октобар 2025.

Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Сама сам…. Слушам птице… Питају ме где сам била до сад… Ћутим… Пружам руке ка небу, чини ми се да додирујем ивице облака.. Осећам њихову паперјасту мрежу под прстима. Смеше ми се, нестални, нежни, далеки.. Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Корачам кроз дивље траве, купине ми се пењу уз ноге… Милујем њихово трње… Неболно је, као да само жели да му будем близу, да осети људску кожу, топлоту, ритам мог срца .. Пита ме где сам била до сад… Плачем.… Чујем чекрк са бунара… Трчим…жељна, срећна, опијена.. Чека ме канта пуна воде… Не размишљам, не питам…пијем, гасим

Ђурђица Драгаш: Знате ли ко је Стојадин Мирковић?

29. септембар 2025.

Имао је Цоле избор. Могао је, као и остали војници са којима је био у војном складишту Барутана крај Бјеловара, да послуша наређење мајора Милана Тепића и повуче се у заклон. Први пут се оглушио о наредбу. Децембар 1990. године. Крај скромне куће у селу Горње Лесковице на Повлену мешају се музика, песма, понос и сузе. Породица Мирковић, њихови рођаци и комшије прате у војску свог Стојадина. Цолету (како од миља зову овог веселог младића) се испунила жеља. Биће тенкиста и после овог славља креће пут Бањалуке, до Центра за обуку возача војних возила. Док весело и прилично пијано друштво слави Цолетов тест зрелости, мајка Аница крије сузе. Бринула би

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

3. септембар 2025.

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

31. август 2025.

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,

Ђурђица Драгаш: Пашка плава гробница

23. август 2025.

У знак сећања на жртве НДХ логора на острву Пагу. У ноћи између 14. и 15. августа убијена је последња група логораша. Било их је 791 -91 дете до 15 година, укључујући бебу од пет месеци, 293 жене и 407 мушкараца. Логор је затворен под притиском Италијана који су касније ексхумирали ове жртве и спалили њихова тела у страху од заразе. На овом острву смрти страдало је око 8 хиљада Срба и Јевреја, а међу њима је било и Дивосељана. Мир њиховим душама! ПЛАВА ГРОБНИЦА Везаше ми камен око врата. Одвуче ме на дно, плаво и самотно. Нестаде ми даха у грудима, заболи ме со на ранама. Ал’ трајаше кратко.

Фељтон: Логор Слана – Паг 1941.

20. август 2025.

Фељтон „Пакао у каменој пустињи“ стравична је прича о усташким концентрационим логорима Слана и Метајна на острву Пагу које су усташе основали половином јуна и расформирали крајем августа 1941. године. Прочитајте фељтон: Пакао у каменој пустињи Аутори: Борислав Остојић, Михаел Соболевски Фељтон „Пакао у каменој пустињи“ стравична је прича о усташким концентрационим логорима Слана и Метајна на острву Пагу које су усташе основали половином јуна и расформирали крајем августа 1941. године. У фељтону су описана мучења и звјерства усташких крвника који надмашују средњовјековне примјере мрачне инквизиције. Имена и догађаји су аутентични. То су казивања очевидаца, ријетких преживјелих логораша и преслушања ухваћених усташких крвника.Слана и Метајна, море око њих, сабирни центар

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа

15. август 2025.

Шта повезује Видо и Паг и зашто ова острва не би требало да буду места за журке и провод. Вероватно сам један од ретких становника Србије који је грчко море први пут видео тек са четрдесетак година. Током деведесетих било какво море или одмор били су за мене „мисаона именица“, а после, кад сам почела да радим, некад није било времена, а некад доброг плана. Пише: Ђурђица Драгаш Некако ми је стално измицало то путовање, а знатижеља бивала све већа. Коначно су се коцкице склопиле пре пет година. Пошто ми купање и сунчање нису никад били приоритет, одлучила сам се за предсезону и неку врсту ходочашћа. Испунила сам себи давнашњу

Колона

5. август 2025.

Пробудила сам се испод тракторске приколице, прљава и уморна, још мокра од кише која нас је неумољиво прогонила. Под церадом, која је подсећала на оне каубојске кочије, у колони која се није прекидала, грабили смо даље, путем који је водио преко Дрине и Саве, тамо где су нас одавно „терали“! Боже, шта ће бити с нама?!?! Пише: Ђурђица Драгаш У ту непрегледну, несрећну колону стали су векови трајања и борбе. Иако тада није тако изгледало, јасно је данас да нисмо поражени и уништени. Доказ се назирао већ у колони, у радозналим дечјим очима које су вириле испод церада, у плачу беба које су се рађале успут… Сунце је лагано растеривало

Ђурђица Драгаш: Киша суза у Олуји, кад немаш ништа, а имаш све

4. август 2025.

Kиша… Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Kапи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како сам, као тинејџерка, с великим кишобраном шетала празним улицама мог града. Мора да су комшије, смерни становници мале варошице, били убеђени да сам помало „сишла с ума“, али ја сам само уживала, удишући мирис капи које су се мешале с асфалтом, лишћем и травом. Сећам се страха, али и узбуђеног ишчекивања кад, после дуге летње суше, „беле куле“ (како је моја баба звала градоносне облаке) најаве олују. Лица приљубљеног за прозор гледала сам, потпуно опчињена, како природа руши, ломи, уништава, али и даје нови живот. Радовала сам се знајући

Ђурђица Драгаш: Отет ми је завичај, зар се то заборавља

3. август 2025.

Када чујем реч „олуја“, пред очима ми се поново указује свитање 5. агуста, када сам се опраштала са завичајем. Имала сам 21 годину и била студент у Београду. Током распуста сам се враћала кући у Кореницу, где је моја породица морала да побегне 1991. из Госпића. Напад је почео 4. августа рано ујутро. Било је и раније гранатирања, али ово је било другачије. Није престајало сатима. На Радио Загребу, који смо једино могли да ухватимо, слушали смо Туђманов говор у коме нас позива „да останемо, да не пружамо отпор, да ће доћи хрватска војска и да они који нису ништа згрешили немају чега да се плаше“. То нас је управо

Ђурђица Драгаш: КОЛО

19. јул 2025.

У спомен на српску децу коју су усташе зверски побиле у шуми Машвини на Кордуну 1942. године, а потом их полегле на траву, у круг, у стравично „дечје мртво коло“. КОЛО У колу сам ти мајко остала,небу се предала.И Јована сам за руку држала…док нам руке не одсекоше. У колу сам се с душом растала.Пустила је да одлети.Однео је лептир к теби,к селу нашем, под облаке. Одсече ми крвник кике,плаве попут жита зрелог.Прогута их трава дивља,да израсту, да причају.Плетенице, чаробнице. У колу сам, мајо моја.У колу што се к небу вије.Не боли ме више ништа,осим руке Јовановешто у мојој завек оста. Више: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: Ниџо, Велебит те памти, сигурна сам

10. јул 2025.

Драги Ниџо, била сам ти скоро у Смиљану. Било је плаво небо, без облачка. Онако прозрачно и широко како само личко може да буде. Сећаш се сигурно тог неба… сви га са собом по свету носимо. Косила се трава и таласало жито. Мирисало је баш онако како памтиш. Знаш кад личка земља дише…. Зеленио се Велебит плавичасто. Тежак и моћан. Савршен и страшан. Велебит којег у крви и костима носимо, планина што нарасте и отежа од крви наше и костију по утроби његовој расутих. Памти старина све наше тајне, памти и ћути. Како ли је њему Ниџо мој?! Боле ли га ране наше ил’ му живот и смрт дођу на

У петак 20. јуна у 15 часова, у Карловцу промоција књиге Ђурђице Драгаш Вуковљак „Јер ми смо иста крв“

15. јун 2025.

Са благословом Његовог преосвештенства, господина Герасима, промоција ће бити одржана у црквеној сали у порти Саборног храма Св. Оца Николаја. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајту и друштвеним мрежама удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији и књижевном изразу говориће Гордана Достанић из удружења Огњена Марија Ливањска из Београда, а о инспирацији за ову збирку говориће Момчило Мирић, предсједник удружења

Ђурђица Драгаш: Спавај мирно Вукашине… твоје је царство небеско!!!

30. мај 2025.

Разоружао си бездушника речима светачким – Само ти дијете ради свој посао!!! Плаво је небо данас, Вукашине.Сунце милује некошену траву, твоју постељу самртну… Самотна птица пева о теби, о твојим благим очима и жуљевитим рукама сељачким…Пева о твојој души невиној. Не плаче небо за тобом данас као што ни ти ниси плакао пред својим џелатом.Гледао си га очима ископаним, миран и недодирљив. Обрисао си његово окрвављено чело рукама одсеченим. Мислила је звер да ће се нахранити твојим болом, да ће, кидајући твоје тело, умирити своју глад…Надала се да ћеш молити за живот, да ћеш отићи са страхом у очима… Надала се, ал’ узалуд… Осакаћен, растргнут, уморен… гледао си крвника душом

Ђурђица Драгаш: ДУША ПУНА ЛИКЕ

19. мај 2025.

Радуј се, грли се са корењем и земљом јер у њој нестадосмо и из ње изникосмо.. Лика; ФОТО: Јадовно 1941. / Д. Басташић Лутај ноћас, душо моја. Путуј сама, очију широм отворених. Пустила сам те као птицу, као нерођено дете, немирно и срећно. Пустила сам те да скиташ по сећањима мојим, да ме пронађеш у додирима и мирисима, у бојама и сликама. Отворила сам длан и дала ти слободу. Слободу да ми се с јутром вратиш. Дa ми донесеш росу и маглу праскозорја. Да захватиш воду са бунара и напојиш ме студени њеном. Трчи мојим корацима дечјим, играј се невина и радосна….као сунце, као осмех, као први пољубац. Отвори кишобран