Ђурђица Драгаш Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: РОЂЕНА МОЈА

5. април 2026.

Рука ми твоја крв обоји. Сестрице, кћери. Рука ме твоја води.Сестрице,кћери,Мила моја. Кроз траву низ брдо разастрту,мекану, милну, мирисну.Кроз шуму што к небу расте,тиха, самотна, прозрачна. Рука ме твоја води.Ка мору, низ поноре.На пучину немирну,ка стенама мрачним. Рука ми твоја линије на длану исписа.Младеж на образу исцрта.Боју оку даде. Рука ми твоја крв обоји.Сестрице,кћери. Рођена моја!!! Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи

Ђурђица Драгаш: Јежева кућица на Бранковом мосту

27. март 2026.

На плочнику, тик крај Саве престало је да куца једно велико срце, крајишко срце. Кишовит… некако плачљив дан. Питам се какав је био онај 26. март пре тачно 42 године када је један велики човек решио да оконча свој овоземаљски „мали“ живот… Вероватно није падала киша јер, да јесте, можда не би изашао напоље, можда би стао, одустао, наставио да се бори. Можда је могло тако, ал’ није! Бранко је изашао, прошетао, попио кафу на тераси хотела Москва, отишао до моста имењака и бацио се. На плочнику, тик крај Саве престало је да куца једно велико срце, крајишко срце. Еее људи, да ви само знате каква су то срца!!! Пуна

Ђурђица Драгаш: Јама

22. март 2026.

Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају се ветрови с југа и личка бура.Самује Велебит! Видим је тамо, крај шумарка… готово неприметну, неугледну, тиху.Открила је јесен. Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног срца.Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…Гледам у њено црно, бездано око. Нема сам,нема ни гласа, ни сузе.Само зубе стежем…. проклета да си… На коленима сам, црна и болна као њена утроба.Очи не виде, ал’ срце чује.Чује смех окрвављених звери и варницу с њихових канџи.Чује врисак, јауке, невини

Ђурђица Драгаш: ЗОРА БЕЗ ДАНА

21. март 2026.

Заћутале птице, скамениле травке. Замирисало јутро,на јабуку процветалу,на косу девојачкуу крошње уплетену. Шумом се јутро расуло,Снено и милно,тихо као смрт. Спустила се зора са врхова Велебита.Заиграла к’о невеста плавичаста.Зло је камом посекло,вео јој чизмом згазило. Заћутале птице,скамениле травке.Заледило се небо у оку Јовановом. Свануло јутро да дан не постане.Разапето,ножем расечено.Сузама крвавим проклето. Јутро што никад проћи неће.Вечности поклоњено,на длану мом записано. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: ХЕРЦЕГОВИНА

12. март 2026.

Немогуће је остати нем… кад је упознаш… Пустим пољем расуло се небо .Сиви камен к сунцу погледао.Танка травка ветром заплакала.Гола грана тужбалицу запевала. Два голуба над јамом Корићкомукрстила крила.Животом се смрти осветила.Окно црно светлом обасјала. Херцеговина ме по срцу препозналаНа рану ми смиље привила.Небо ми брижна даровала. Херцеговина ме каменом заклела.Сестринским оком помиловала. Сурова и милна,Шкрта и благодатна.Земља сунца и суза.Стамена мајка широког скута. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

ПОЕЗИЈОМ ЧУВА СЕЋАЊЕ НА СТРАДАЛЕ:Ђурђица Драгаш Вуковљак, објавила прву књигу песама (ФОТО)

3. март 2026.

Судбину страдалих у Другом светском рату, у којем је њена породица у у Дивоселу готово затрта, Ђурђица Драгаш Вуковљак (52), из Београда, родом из личког градића Госпића, претаче у песме, и тако од заборава чува сећање на своје претке, али и на друга стратишта у којима су страдали Срби, као и за време рата деведесетих. Емотивни сусрети са родном Ликом, Велебитом, Дивоселом, Јадовном и осталим стратиштима , неописивом снагом је „повежу“ са свим жртвама, а емоције се „слажу“ једна на другу. Када се осећању слегну, и дође „тај тренутак“, речи навиру попут бујице и настају њене песме, пуне сете и туге, посвећене родној Лици. Мада пише још од основношколских дана,

Ђурђица Драгаш: КАМЕН ЛИЧКИ ОКО ВРАТА

18. фебруар 2026.

Вуче ме Лика к себи, проклета и благословена. Притисла ме равница,црница ми на груди легла,тешко ми небо војвођанско.Без сунца и звезда,без краја и почетка. У оку ми Лика,крвава и плава,невина и крива.Лика,исплакана,од чемера црна,јауком испарана.Лика,у роси окупана,мирисом опевана,лепотом окајана. Осташе ми тамо два извора,два ушћа,две радости.Остаде ми камен хладни на узглављу дечјем. Распорише ме,срце ми узеше,а живог ме оставише.Да их очима ископаним гледам,да их рукама одсеченим грлим.Да децу своју Господу дајем,преклану,обезглављену,обожену. Пуста ми је војвођанска њива,џаба јој класје злаћано,узалуд песма девојачка.не мирише ми гладноме хлеб паорски. Вуче ме Лика к себи,проклета и благословена.Не да ми крв да је заборавим,да је одболим непреболну.Не да ми камен лички око вратада у равници

Ђурђица Драгаш: ВЕЛЕБИТУ…

3. фебруар 2026.

Како да те не волим кад све моје у теби спава. Лутала сам ноћас по стазама твојим, вољени мој.Шапутала сам ти песму, луда од среће што се сретосмо поново.Нестајала сам и рађала се на изворима бистрим.Умивала се снегом што вечно спава на врховима твојим.Питала сам те, старино моја, што се не видесмо толико дуго.Ћутао си… знаш за грехе своје… Немој, подигни главу, замириши лепотом.Опраштам ти…Опраштам пусто Брдо Драгашко,опраштам Крушковаче и Јарчју јаму.Опраштам Шаранову и Катину безданку,Јамину и Јадовно,пашку гробницу плаву.Опраштам ти мили,ниси ти крив. Знам да си једар од младости њихове.Да си моћан од крви прокључале, момачке.Знам да су твоје траве косе девојачке.Да се модриш као очи дечје.Знам да си

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

19. јануар 2026.

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

Ђурђица Драгаш: Робље

16. јануар 2026.

Весламо ка смрти својој, ка острву проклетом. На леђима нам Велебит, зелен и мрачан. Изнад нас плаво,испод нас плаво,у средини галија наша.Робље смо са крстом око врата,са кућом родном у очима. Весламо ка смрти својој,ка острву проклетом.На леђима нам Велебит,зелен и мрачан. Прегазисмо га табанима крвавим,напунисмо ждрела његова животима нашим.Оживесмо,обожисмо безданке мрачнеочима дечјим,плављим од неба. Робље смо,зверским канџама оковано.Весламо ка хридима сивим.У пустињи оној смрт нас чека.Кези се разастрта по врховима каменим. Весламо…y очи је гледамо.Живи, а мртви.Без сутра,без страха јер….иза смрти је небо,плаво,наше,вечно. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: ПЛАВО

2. јануар 2026.

Плаво је море у којем спавам, плаво као вечност, плаво од очију мојих… У мору плавом одавно спавам,очију плавих, широм отворених. Сањам…Кућу с прозорима што се к небу плаве,увојак плави у колевци са различком. Сањам….коње са прапорцима плавим,виловите, силовите,бесне од крви плаве. Сањам…ливаду плаву од мириса,руке његове, попут сомота плавог. Сањам…Јутро плаво и лавеж паса бесних,очи зверске, од плавих плавље,од црних црње. Сањам…Крв црвену на камену плавом,смрт црну на пучини модрој. Сањам…очију отворених,са увојком плавим на грудима,жељна руку од сомота. Плаво је море у којем спавам,плаво као вечност,плаво од очију мојих… Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: КА МЕЋАВИ

22. децембар 2025.

Родила ме бела тама,донела ме снежна ноћ.Студеним ме млеком мећава подојила,међ’ боровима колевку свила. Расла сам к’о жито младо,зелено,усталасало,росом окупано. Стасала к’о класје зрело,једро,јако,сунцем окаљено. Посекла ме рука мрачна.Над понором душу пустих.Нека лети,млада,снажна.Нек’ се врати кући нашој,затвореној,угашеној. Нек’ отвори прозор к шуми,нека пусти јато птица.Нек’ полети ка мећави,бела,снежна,јамом небу обећана! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ђурђица Драгаш: Ма кажи ми, молим те, шта значи маћи

20. децембар 2025.

Да ли је и зашто је важна „Тврђава“?! Насмеја ме, ал’ некако и разнежи питање које ми пре неки дан постави пријатељица, рођена Београђанка. Знала бих откуд јој то и да ми није објаснила. Серију Тврђава гледали су и они којих се тематика лично не дотиче, они који домаће серије не гледају, што „из принципа“, што из чисте незаинтересованости, али и они који о Крајини, Книну и колони која је одвела читав један народ, не знају скоро ништа. Објасних пријатељици да је реч о детету, најчешће малом, али да је било и оних које су родитељи, бабе и деде, рођаци па чак и пријатељи тако звали читавог живота. Остајали су „маћи“

Ђурђица Драгаш: ИЗ ПРИНЦИПА

14. новембар 2025.

Гаврило је одлучио онако како је веровао! Није, нажалост, дочекао слободу о којој је толико сањао, али она је стигла! „Јесте ли видели оног Гаврила?! Па, њему се на фаци видело да је глуп. Није ни чудо што је направио такву глупост која нас је скупо коштала“. Речи које ми је је онако „у поверeњу“ пре неку вече упутио један београдски таксиста, одзвањају ми у ушима. Посебно данас док, бар званично, славимо Дан примирја у Првом светском рату. Да, скупо су нас коштали Гаврилови пуцњи у Франца Фердинанда и његову Софују, али… Знам, рећи ћете сад – шта те брига шта мисли неки таксиста, али…Рећи ћете – има у Србији

Ђурђица Драгаш: Заувек

12. новембар 2025.

Нека ова песма буде мој једини коментар на ово зло које је дигло своју погану главу! Кад вам дођем једног дана,рашћемо заједно,самоваћемо заједновековаћемо заједно. Рађаћемо се у пролећеи умирати у јесен.Спаваћемо под белином снега иотицати бистрим потоцима.Грејаће нас сунце и палити ватра,походити звери.Копаће земљу над нашим костима. Газиће нас чизме,рушиће камен са узглавља нашег.Почупаће цвет што израсте из дечјих очију.Исећи ће брезе,замутити воду,убијаће нас убијене. Гледаћемо их,неболни и насмејани.И питаћемо….шта је њихова тама према светлости нашој,шта је њихово сада наспрам нашег заувек. Џаба им поган, кама и огањ.Узалуд мржња…Не могу нам раздвојити душе неукаљане,сломити руке поломљене,извадити очи бездане.Љубави нашој не могу ништа! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш