Zaćutale ptice, skamenile travke. Zamirisalo jutro,na jabuku procvetalu,na kosu devojačkuu krošnje upletenu. Šumom se jutro rasulo,Sneno i milno,tiho kao smrt. Spustila se zora sa vrhova Velebita.Zaigrala k’o nevesta plavičasta.Zlo je kamom poseklo,veo joj čizmom zgazilo.
Težak sam, drven i krvav. Malj mi je ime. Grdno mi ime, grdan i ja. Napraviše me prošle jeseni u dvorištu Stevanovom. Istesaše me od mrkog panja, crnog ko’ čemer. Ispisaše mi sudbinu čemernu. Prezimih
Nemoguće je ostati nem… kad je upoznaš… Pustim poljem rasulo se nebo .Sivi kamen k suncu pogledao.Tanka travka vetrom zaplakala.Gola grana tužbalicu zapevala. Dva goluba nad jamom Korićkomukrstila krila.Životom se smrti osvetila.Okno crno svetlom obasjala.
U Muzeju Hercegovine u Trebinju, u subotu 01. marta 2025. od 18 časova biće predstavljena zbirka poezije „Jer…mi smo ista krv“ Đurđice Dragaš Vukovljak. Riječ je o prvoj pjesničkoj zbirci koju čine stihovi puni sjete
Slučaj je hteo da mi baš istog prepodneva stignu poruke od dvojice poštovanih prijatelja sa Fejsbuka, dvojice istomišljenika i, na neki naš način, saborca. Predsednik udruženja „Jadovno 1941.“ Dušan Bastašić mi je prosledio mejl koji
Vuče me Lika k sebi, prokleta i blagoslovena. Pritisla me ravnica,crnica mi na grudi legla,teško mi nebo vojvođansko.Bez sunca i zvezda,bez kraja i početka. U oku mi Lika,krvava i plava,nevina i kriva.Lika,isplakana,od čemera crna,jaukom isparana.Lika,u
Feljton „Pakao u kamenoj pustinji“ stravična je priča o ustaškim koncentracionim logorima Slana i Metajna na ostrvu Pagu koje su ustaše osnovali polovinom juna i rasformirali krajem avgusta 1941. godine. Pročitajte feljton: Pakao u kamenoj
Oči ne vide, al’ ruke osete, krv, lepljivi strah i vlažnu zemlju koja ih prima k sebi. Prokleta da si… jamo!!! Gole grane miluju teški oblaci.Miriše na sneg i more, na so i uvelo lišće.Mešaju
Kako da te ne volim kad sve moje u tebi spava. Lutala sam noćas po stazama tvojim, voljeni moj.Šaputala sam ti pesmu, luda od sreće što se sretosmo ponovo.Nestajala sam i rađala se na izvorima
Naši ste, naša vas krv oživela. Koracima našim tragove ostavljate. Gledamo vas,očima što ne stigoše da ostare.Plačemo suzama nevinim,nebeskim.Nosimo štit nad glavama vašim.Naši ste,naša vas krv oživela.Koracima našim tragove ostavljate. Al’ ne znate vi to.Ne
Pitaju me, progone me, čekaju me, gledaju me.. Usnule, zaleđene, skamenjene,oči Jovanove. Nežne, dečje, neljubljene,oči Jovanove. Vidim ih u svakom kutku neba,čujem u svakoj kapi kiše. Gledaju me iz zlaćanog klasja,uplašene i okrvavljene. Kriju se
Daleko ste… prekrio je sneg naše pusto selo… Daleko ste, al’ bićete sutra s nama… u plamenu sveće, u našoj molitvi, u osmehu jedne Jovane i snazi jednog Vuka. Kažu da se na Bogojavljensku noć
Veslamo ka smrti svojoj, ka ostrvu prokletom. Na leđima nam Velebit, zelen i mračan. Iznad nas plavo,ispod nas plavo,u sredini galija naša.Roblje smo sa krstom oko vrata,sa kućom rodnom u očima. Veslamo ka smrti svojoj,ka
Plavo je more u kojem spavam, plavo kao večnost, plavo od očiju mojih… U moru plavom odavno spavam,očiju plavih, širom otvorenih. Sanjam…Kuću s prozorima što se k nebu plave,uvojak plavi u kolevci sa različkom. Sanjam….konje
E moj djede, koliko me bole ove ruševine i tvoj trud koji polako i sigurno nestaje. Znam da je bolelo i tebe, zato si i otišao prerano… I kako da te ne boli, kako da
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
kolačiće