У овом страшном времену у којем је уништење постало мерило успеха, ја се радујем што нисам у „тренду“, што припадам лози градитеља и стваралаца, низу оних који су и мени и свету оставили само добро.
Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да
Не могу нам раздвојити душе неукаљане, сломити руке поломљене, извадити очи бездане. Кад вам дођем једног дана,рашћемо заједно,самоваћемо заједновековаћемо заједно. Рађаћемо се у пролећеи умирати у јесен.Спаваћемо под белином снега иотицати бистрим потоцима. Грејаће нас
Кад год видим овакав траг на небу и чујем далеки звук авиона, сетим се лета проведених код бабе и деде на селу. Баба ме је често водила са собом кад би ишла да обиђе краве
Још једна тужна годишњица. Пре тачно 30 година, у праскозорје, почео је напад на три подвелебитска српска села у околини Госпића. Дивосело, Читлук и Почитељ нашли су се тог јутра под тешком артиљеријском ватром. Дивосело
Седнеш овако испред куће у којој си такорећи одрастао, у којој су живели људи који су те волели више од живота па се сетиш…. Како ти је баба кувала гриз у свеже закуваној вареници, како
Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама.
Срећна сам, блажена и тужна. Опет на своме, а међ’ туђима. Ту, на корак од себе, а тако далеко. Удишем личко јутро. Мирише познато, сетно, далеко. Мирише на покошену траву, детињство и дедино двориште. Мирише
Дошла си ми ноћас у сну… први пут. Дошла си ми ноћас у сну…први пут… У шуштавој белој хаљиници, с дечјим рукама, с очима пуним неба. Смешиле смо се једна другој јер… ми смо иста
Наш траг, наша нада, наше јутро!!! Зовем се Деса.Пет ми је година. Не знам јесам ли се родила кад се сејало жито ил’ косила мирисна трава.Можда сам дошла на овај свет у мећави, док је
Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ
Крај једне и почетак нове године, време када правимо планове, али још више подвлачимо црту, збрајамо и одузимамо, размишљамо о протеклих дванаест месеци. Да ли смо могли боље, јаче, успешније? Јесмо ли испунили обећања дата
У jесен 2003. година, након 10 година проведених у избjеглиштву упутио сам се из Госпића у Дивосело. На излазу из Госпића, код православног гробља покраj мене се зауставио ауто, чуjем позив: „Илиjа гдjе си се
У петак 24. јуна, навршила се 81 година од успостављања госпићке групе логора Госпић – Јадовно – Паг у Независној Држави Хрватској. У тај комплекс су, током 4 месеца постојања логора, довођени, а потом и
Управо је изашла из штампе књига: Миле Рајчевић: Свјетла угашених огњишта у којој аутор жели да остави писани траг историји, да се не „почупа коријење и сачувају истине о српском народу“ који је вијековима живио
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
