Svjedok iz jame Samograd

Ako nevolje i nesreće kale čovjeka i čine ga tvrđim i postojanijim, ako „nove nužde rađu nove sile”, onda je Božo Bošković iz sela Čaprazlija podno Dinare očigledan primjer i dokaz za to. Nije ga, čini se, samo vodenica mljela, a on traje, traje…

I da nije dočekao da djecu svoju sahranjuje (dva sina mu je smrt u mladosti punoj pokosila, prim.B.S.), a to je valjda najstrašnija kazna za svakog roditelja, još bi ova tvrda starina odolijevala životu i prkosila njegovim ćudima. Roditeljska nesreća ga je, međutim, pokolebala i potresla iz temelja pa više nema ni snage ni volje da se prisjeća svega što je preturio preko glave. Srećom, Ljubica, jedna od njegovih pet ćerki je prije nekoliko godina „zabilježila” na magnetofonskoj traci Božovo kazivanje tako da je od zaborava otrgnuto još jedno stravično svjedočanstvo koje je, po svoj prilici, kao i neka slična iz livanjskog kraja, motivisalo Ivana Gorana Kovačića da stvori nenadmašnu poemu „Jama”:

„Kad je pala Jugoslavija 1941. godine, došle su ustaše tute i odma su počele terorisati narod pravoslavni. Kupili oružje, kupili robu vojničku. Ko nije davo, moro je odgovarat sa životom. Iz sela u selo nisi smijo proći od nji, ni u svome selu nisi smijo odati od nji…

U nas se dvaes sedmoga spremo ustanak i ja sam otišo doli u Sajković da viđu šta će biti, je li ustanak ili nije. Bijo je ustanak…

Jedan moj drug, Sava Đuran, samnom. On bijo Merikanac, bijo u Merici prije rata i dođo vamo prid rat. Nas smo dvojica bili pošli zajedno doli kod Cvije Pajčina, zvanog Oraščić, vođe ustanka. Bili smo tu kod njega dva dana.

Dvaes devetoga sedmoga nas je Cvijo opremijo, napiso nam pismo da nosimo knezu u Čaprazlije. On je njega pozivo na ustanak, a nami je reko da pokrenemo naše ljude, sve ko ima šta od oružja, da iđu na ustanak.

Mi smo to pismo uzeli i dali ga knezu. On to pismo dodo logorniku.

Mi se vamo dogovorili čim večeramo da iđemo doli put Sajkovića ko gođ ima nešto od oružja i municije — da iđemo na ustanak. Ali, dok smo mi večerali, nas je blokiralo.

Čim je knez donijo ono pismo logorniku, onaj je naredijo da blokiraju selo. Tako nas povatalo za večerom…

Kad su nas doturili u Jure Matkovića kuću, spratili nas tute i pita logornik kneza:

— Jesu li ti, kneže, ovdi svi?

On zaredi, izbroji nas i kaže da smo svi.

Logornik ode ća, a oni metnuše stražu na nas i tute smo prenoćili. Sutradan oko deset sati išli su i uvatili Savu Đurana, toga Merikanca, on je bijo doli u selu malo niže od nas. Dotiraše i njega tute.

Onda dođe onaj logornik i pita:

— Koji no donese od Cvije Oraščića pismo?

Mi kažemo: nas dvojica.

On samo reče: dobro, uredu, i opet ode.

Oko četiri popodne eto ponovo logornika i sa njime još ustaša. Otvoriše vrata i zbore:

— Ajde, ko ima volju s kim da se veže…

I vezivali su sve dva a dva, sve dva a dva. Onda i konopom između svije da se niko ne može rastaviti.

Ja sam se vezo sa Slavkom Boškovićem.

E, onda kad su nas tute tako povezali, potirali su nas put Rujana. Kad smo došli u Donje Rujane, eto odozgora gone Špiru Lalića od Pašalića kuća. Tuku ga kundacima. On sav krvav. Dotiraše ga do nas. Logornik pita:

— Kud je taj pošo?

— Tražio je — zbori jedan – da ide porad sebe, vršit nuždu, pa poletijo da iđe u četnike, majku mu jebem srpsku, ma ga uvatismo…

– Daj ga — kaže — vamo, majku mu jebem srpsku, gonićemo ga doli…

Odatle ga s nami potiralo. Nije ni vezan, sav krvav iđe nako uz nas. Kad smo malo dalje bili, dođe oni jedan ustaša, Jusan Perić to bijo, i u njega dva metka ispuca. Špiro pade, samo se trese. A govori mu logornik: što ga ubi da mu boga njegova, što ga ne dogna do jame pa ga onda ubi…

E, mi već onda znamo da ćemo u jamu.

A ima nji oko pedeset, sve pod oružjem, jedni sa strane, jedni naprijed, jedni otrag, ne mereš pobjeć da imaš krila, a kako ćeš kad smo povezani sve dva a dva pa konop skroz od prvi do zadnji, baš ko voli u jarmu.

Stade ljudi, pomaganje, a oni breče:

— Naprid, majku vam srpsku, sve ćemo od vas rizat meso i bacat po komad…

I onda nema: ajd naprid. Kad smo ono namo bili između Donjeg Rujana i Gornjeg, krenuše nas gori malo onom uvalicom, gori do u jedan dolac.

A tu je jama, velika jama što se zove Samograd. Velika ko dva armana. Duboka je, mislim, blizu pedeset metara, a tako i široka.

Kad nas je doteralo tute, okrenulo nam leđa jami. Onda nam naredilo svi na koljena da kleknemo. Onda logornik uze knjigu i čita:

— Naređenjem njegovog veličanstva, poglavnika Ante Pavelića, osuđujete se na smrt, na strijeljanje…

Kažemo mi:

— Zašto se osuđujemo na strijeljanje, šta smo krivi…?

— Vi ste krivi što ste Srbi, Srba neće postojati na kugli zemaljskoj, Srbima je dosuđena jama. Ovde će vam doći i žene i deca, i svi, nemate šta žaliti…

Onda ovaj moj drug, Merikanac, Sava Đuran, kaže da mu dozvole deset minuta…

— Ne dam ti ni minuta — breknu logornik. Streljaj…!

Oni su puške držali na gotovs prema nama. Kako on reče streljaj, odma plotun po nami, povaljašmo se više od pola. Kad drugi plotun, svi se povaljašmo. Mene je ranilo u glavu…

Onda je razdrešivalo i sve jednog po jednog bacalo u jamu. I tako sve pobacalo…

Dok mene nije bacilo, razumio sam kako logornik naređuje da kupe čaure i lete što prije vatat žene i decu da im ne pobjegnu pa će i njig ovdi dovesti. Tako i bilo. Oni su otišli, povatali žene i decu i oterali u zatvor.

Kad sam pao u jamu nisam znao da ima iko živ. Jednom kraj mene vidim kako se mozak cidi, sve jedno preko drugog pritrpalo. Onda jednoga vidim, sav krvav, miga se. Gledam malo bolje: Slavko Bošković, moj rođak što je bijo samnom vezan:

— Slavko, Slavko, jesi li živ?

— Jesam. Sve me boli, ne znam za ništa svoje…

Javi se onda i Božo Lunić, čuo nas kako zborimo!

— Jeste li živi?

— Jesmo.

— Evo i ja.

— Pa vidiš kako krv iz mene iđe…

Znamo da gore povr jame ima čobana. Ne smijemo ništa dok se ne smrkne. Ćuvi nako, ne govori ništa.

Smrče se konačno. E onda krenu kiša. Šta ćemo sad? Mi tute rešavamo i zaključimo da se moramo izvlačiti jer će sutra doterati žene i decu i nas će pritrpati i nema nam spasa.

Do ponoći smo, mislim, bili u jami. Kiša padala. Neće nijedan od nji dvojice prvi da iđe.

Kažem: iđen ja.

Pogledam gori u nebesa i kažem: ako ima ikakva sila, pomozi mi, ja sam ovdi na prvdi boga upo…

I ja sam odozdo pošo. Gdje god se rukom mašim, ruke mi prijanjaju, penjem se ko uz merdevine — svud krv usirena. A tu gdje nas streljalo ima vako za podlanicu krvi usirene…

Tako ja tute izašo. Kišica još rominja. Evo i toga moga rođaka Slavka, izvukao se i on. Malo kašnje eto i Boža Lunića.

E, ajmo dalje, gori put planine. Na meni bijo kaput i džemper. Ja to obuko, ako bude tuklo da se zaštitim. Kad smo malo odmakli, skinem džemper i dam Slavku, on potpuno go i bez košulje, sve mu ostalo u jami, a Lunić ima bar košulju. Lunić zbori:

— Ajmo doli u Dalmaciju, u Bitelić, doli ja imam poznatig, mogu nas držati mjesec dana.

— A jesi li čuo šta je reklo da neće Srba postojati — kažem ja. –  Ja iđem u ustanak, svome vođi Cviji pa kud oni, tud i ja…

Govori Slavko:

— I ja ću s tobom.

Onda i Božo:

— I ja ću s vami…

Krenemo šumom. Svanulo nam se doli viš naši kuća. Gledamo: ispred nas dva položaja. Jedan, glavni, uvatijo je, sa Dalmacijom svezao i doli svezao sa Čelebićem, a drugi, unutrašnji, opet viš naši kuća i onda nemaš nikud, ne možeš proći ni na krilima.

Mi smo onda tute u jednoj dražici ćunili jedan dan. Vidimo ustaše pucaju i pretražuju okolo.

Kažem im ja: dok ne mrkne moramo se izvući dalje, gori k šumi. Ali kad se smrklo, taj moj rođak je gledo kako bi se provuko između straža do kuće, imao u kući pušku i dvista metaka. A ne možeš, kako ćeš kad je glavni položaj na našim kućama. Krenuo on ipak doli, ali se poslim nije mogao nami vratiti, ostao sakriven u pojati, zakopao se u sinu.

Božo Lunić i ja smo deset dana ostali tu u šumi, u onom grmlju ćutali i samo rosu lizali. Udan pomalo iziđi na sunce da se ogrijemo, a obnoć ćuvi onako. Da je bilo vode, prosto sve drugo.

E onda su naši zauzeli položaj nakraj Čaprazlija, do Prova. A svejedno, naše kuće ostale u obruču, ali mi se nekako uspjeli probiti.

U kućama nijesmo našli nikoga, to se sve bilo razbježalo. Ja nađem sić na bunaru pa se napijem. Odvučem se nekako do pojate i tu sam pao, nijesam se mogo ni zakopati u sinu ni ništa — pao sam u nesvist.

Žena Boža Lunića našla moju ženu i rekla joj:

— Anđo, došo je moj čovik, a došo je i tvoj.

Ona brzo kući. Tražila me. Nema mene. Ona u pojati i nađe me na sinu ni živa ni mrtva. Osvisti me nekako i pita:

— Kud si došo, žalosna ti majka?

— Nemoj pitat kud sam došo no me zakopavaj u sino…

Ona iskopala rupu u sinu i zakopala me. Tute nit mi je smila donosit rane ni vode, po cio dan ustaše odale oko kuće. Tute sam opet deset dana tako navršijo…

Jedno jutro čujem moj komšija, Mile Granić, zvani Bili, došo prid kuću i zove:

— O Anđo!

— Šta je – oziva se ona.

— Di je Božo?

— Kakav Božo, bog s tobom, ima dvaes dana kako ga je otiralo…

— Je, je, našli smo mi Lunića tamo i on je kazo da su i Božo i Slavko došli. Kazivaj, kaže, za nj jerbo ćemo ti poklati i decu i tebe i sve…

— Ja ne znam, morete raditi šta oćete, ja ne znam…

Onda oni došli prid pojatu, on i jedan žandar, ja ga znam, on je bijo iz Livna, otišo je kašnje u partizane čim je tu front prekinut. On je bijo žandar ali mu nije bilo drago biti tu, no morao…

Zove me Bili:

— O Božo, o Božo…

Ja neću da se odazovem.

Kaže:

— Izlazi, bolji si neg da palimo pojatu. Mi znamo da si došo. Lunić je došo. Znamo — kaže — da ste i ti i Slavko došli, naćemo i Slavka, ne mere se sakrit…

On zovi, a ja šuti, on zovi, ja šuti. Kaže:

— Pali, nek gori — da mi boga gradi, i sve naređuje: e sad ovdje zapali, e sad ovdje…

Ja odista mislim d su zapalili. Izvučem se iz one rupe i skoturam doli niz sino. Otvorim vrata, nji dvojica na gotovs drže ruke. Ja dignem ruke i kažem:

— Ubite me, ne gonite me dalje odavde.

— Jok, goni u logor, mani ti njega — zbori Bili.

Otolen mene ćapilo u logor. Došla moja žena zamnom do u logor. Doli me dočekaše, a logor bijo tu u Čaprazlijama, povicima: eve nam ga, eve nam ga…

Dođe onda logornik:

— A jeste li izašli da vam jebem srpsku majku. E nećete sad izaći…

A bili već dognali i Slavka i Lunića. Izvedu nas prid kancelariju prikuče neka kola da nas tovare. Taman oni nas da potovare, kad evo emigranta, ustaše Marka Latinića iz Ćajića, eno ga i danas živ. Dođe on i Božo Granić, bijo žandar jugoslovenski prije rata pa poslim opet ostao kao žandar u ustaškoj vlasti. Zbori Marko logorniku:

— Ove ljude mi daj da ig vodim kući.

— A, kaže njig sam ja rasporedijo di će ići…

— Ne, ne, ljude mi daj vamo!

On je ćapio nas, on i ta žandar i odveli kućama. Prvo svrate kući da odvedu Lunića i kažu mu dok smo mi niko te ne smije dirati. Dovedu mene onda kući i opet i meni kažu dok smo mi ovdi niko te ne smije dirti. Odveli i Slavka — tako i njemu rekli.

Uveče, smrklo se, ja jadan legao na oni svoj krevet, nema u meni ni tries kila. Ležo ja tute, pokrio se, kad zove jedan Matković te smo u njegovoj kući bili zatvoreni. Zove moju ženu:

— Kuma, kuma, (a moja mu žena dvi sestre držala na krizmi pa se tako kumali).

Pita, je li kum Božo kući.

— Je — zbori moja žena.

— Otvori.

Ona otvori kad evo ti njega i logornika i Mitice Jelčića, najžešća tri u logoru. Kaže meni logornik:

— Diž se, da ti jebem srpsku majku.

Ja jadan ustanem i pitam:

— Oću li se oblačit, gospon Pero (Pero mu bilo ime, Pero Katović, Ercegovac, on se kazivo iz Dalmacije, Stuperić, ali je meni kazo popa Šešuma ćaća da je on Katović; more biti da je i danas živ, izdleda da se bijo zaposlijo tamo u Zenicu, ma ga nije imao niko tragati).

— Ima li iko u ovoj sobi doli — pita on.

— Nema.

On me uvede u tu sobu i odma pištolj na čelo:

— Kazivaj šta si kazo kod kuće di su ovi, jebem li ti srpsku majku.

Reko ja da sam kazo da sam se vratijo iz puta, a da su svi ostali otišli na rad, da će nešto radit.

— Tako, tako da ti jebem srpsku majku. Ako kažeš ikome da su ovi u jami ja ću te ubiti pa neka je Latinić tebe vratijo, videćemo još i za to…

Tako odlazili i onoj dvojici, i njima zapritili.

Mi tu ostali nekoliko. Nikud se nismo mogli probiti. Jedanput naiđu Talijani i učine primirje. Našli našega vođu Cviju Pajčina i sa njim učinili primirje, da se narod sastaje, da niko nikog ne dira. Dok su oni tako učinili, ja sam se odma probijo i priključijo našemu ustanku, našo svoje drugove i sa njima bijo poslije ali je moja kuća bila pod ustaškom vlasti sve dok nijesu Crnogorci došli četres druge, a ja sam stalno noću dolazijo do kuće za ranu, municiju i drugo. Naša ta grupa partizanska je bila u Provu — tom grupom je komandovao Đorđe Maljković.

Sve ja i Slavko i Ile, ovaj mi rođak drugi, on dečko bijo, sad ga eto major u penziji, i Božo Mijaljica kao mladić isto (poginuo poslije u krajiškoj brigadi), sve smo mi noću prolazili između straža za ranu i oružje. E kad su tek došli Crnogorci oslobodili su naše kuće i ja sam odma postavljen za odbornika i obavještajca NOB-a. Slavko je otišo sa Crnogorcima i poginuo četres treće na Vakufu.

E, tako to bilo. Onda Alija Latifić četres četvrte odredi mene i dva iz Sajkovića, Peru i Đorđa Krčmara, u komisiju za ispitivanje ratni zločina u opštini Sajković. Dao nam on pravila i zakon kako to radit.

Najprije smo popisali Sajković kako je najprije oteralo oni jedanaes iz Sajkovića sa dvanaestim popom. Pa smo onda prešli u Gubin. Mi smo popisivali samo ove koji su poginuli kod kuće.

Kad smo završili Gubin, prešli mo u Provo. Završili smo i Provo.

Nastupila je četres peta. U Čaprazlijama sem nas dvaes dva koji su oterani u jamu od kojih je devetnaes poginulo, ukupno je četres prve poginulo trides. Među njima i moj otac i moj brat, i ženin otac i dva btara (jedan u jami a jedan u bunar skočijo)…

Jednoga dana Alija Latifić, bijo on tu u Livnu, nešta se dosta pito, poslo mi pismo da dođem njemu. Odem ja kad sam nosijo izvještaj. Nađem ga u gornjoj čaršiji. Veli on meni:

— Boškoviću, ti priđi tamo u Gornje Rujane, tamo u opštini lištanskoj sam osnovo komisiju, ali su došli kamišari i istukli ig i odnili im, kaže, zapisnike…

Pitam ja ko je u toj komisiji. Kaže, to je Tiljan Graovac, on je sekretar komisije, to je Pero Erceg i još nekolika — on nakonta nji.

Kažem ja:

— Druže Alija, znaš, ja ne mogu reći da neću ali ti mogu reći da neću s tom komisijom raditi.

— Pa kako ćemo — kaže.

— Vako — kažem ja. Kad završimo mi naše selo ti namesti napismeno da moja dva druga iz moje komisije, Pero i Đorđe Krčmar, da priđu sa mnom tute pa ćemo mi raditi i nek Marko Bošković — Markica iz Donjeg Rujana bude sa nami. I one ženske što su izašle iz jame nek nam pomognu, a ovi — reko — meni ne tribaju jerbo nji treba pisati u zapisnike ratni zločina. Samo Petar Etceg, on je pravoslavni, njegovo je izginulo sve, on je došo kašnje, radijo u Splitu. A ono sve drugo je ogrezlo u krv. I taj Tiljan donosijo krvavu sikiru u zatvor među naše žene i dicu, i lizo je i sad on meni da ispituje ratne zločine. Ja s tim neću radit…

Kaže on — dobro. Napiše on pismo i ja odnesem mojim drugovima i mi priđemo u Rujane, tamo u kuću Markice Boškovića. Ja odem u opštinu. Tamo je bijo oni Brčić Jako, presjednik opštine i kažem mu ja da ima da nam da ranu. I on nam je gonijo ranu, i taj čovik nije bijo loš, znam ga i kroz rat…

Tu smo mi imali sidište u Donjim Rujanima, ispitivali i završili. U Donjim Rujanima je dvi stotine i dvadeet troje ljudi, žena i dece ubijeno i bačeno u jamu, a u Gornje Rujane stotinu sedamdeset i jedno. U Lištane pedeset i petoro, a u Odžaku bila samo jedna familija, sedam ubijeno i bačeno i nema i.

Niko u tim selima nije ostao, ni žena, ni dite, ni čovik, niko koga su uvatili, ko je bio Srbin. Samo u našem selu što su ostala naša dica, i žene ostale, a i to sam čuo da je bijo jedan žandar tute, da je on išo za nji moliti. Čuo sam da je poslim otišo u partizane, izgleda da je bijo komunista…

Iza rata smo mi pripazili sve te dobrotvore. Oni Latinić je recimo bijo prišo doli u Sinj i naši su ga uvatili tute. Proterali ga u Travnik. On je poručijo svojoj ženi da dođe meni da dam izjavu kako nas je on branijo, a tako su i doli u Sinju dali — bili neki Stojanci, pravoslavni, i oni ga branili jer nije dao na nji. On je bijo ustaša, ali, eto, nije tijo pravit zla.

Kad je on oterat u Travnik onda sam ja išo u Livno, dao izjavu, a bilo i još koji su išli i u Travnik, dali izjavu i branili ga — bijo Vaso Konjikušić iz našeg sela. Latinić je bijo kažnjen što je bijo emigrant, nekoliko je ležo u zatvoru, a za ovo nije imao kazne nikakve jer su ga ljudi odbranili. Kako ću ja kazat da je on bijo zločinac kad je on meni život ostavijo…?“

Po kazivanju Boža Boškovića, u Čaprazlijama je, što na Ognjenu Mariju, što narednih dana tog zlog ljeta 1941. godine, pobijeno trideset ljudi i žena (dvadeset godina kasnije, 30. jula 1961. godine, posmrtni ostaci pobijenih i bačenih u jamu Samograd kao i ostalih koji su počivali u bezimenim i zatravljenim rakama, sabrani su i sahranjeni u zajedničkoj grobnici u Čaprazlijama, prim.B.S.).

Na tom tužnom spisku su Uroš P. Bošković, Petar N. Bošković, Simo S. Bošković, Dušan M. Bošković, Božo S. Bošković, Milan S. Bošković, Dušan I. Bošković, Mirko M. Bošković, Todor P. Bošković, Vojko T. Bošković, Vlado S. Mihaljica, Ilija S. Mihaljica, Milan N. Mihaljica, Mitar L. Mihaljica, Marko Đ. Stojić, Branko M. Stojić, Nikola M. Stojić, Vladimir Đ. Stojić, Petar T. Stojić, Petar T. Garić, Mitar L. Đuran, Sava L. Đuran, Toma M. Đuran, zatim Pero Maljković (ubijen pred svojom kućom), Mara R. Maljković (ubijena u Ćajiću više ponora), Milica D. Đuran (iz Prova rodom, a mučena i ubijene u logoru), Cvita N. Marčeta (ubijena u Ćajiću više ponora), Jović (iz Prova, mučen i ubijen u logoru), Zagorac Dušan (iz Prova, takođe, mučen i likvidiran u logoru) kao i Bajilo (iz Gubina).

*   *   *

          Obnavljajući ovaj zapis iz 1990, ove, 2007. godine sam saznao da među živima više nema  ni stamenog Boža Boškovića – i njega smirio život…

 Zahvaljujući dobroti autora, preneseno iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“

 Knjiga je posvećena ustaškim pokoljima nad Srbima u Livnu i okolini, odnosno u selima na rubu Livanjskog polja, počinjenim u proljeće i ljeto 1941. godine, a ponovljenim i u najnovijim ratnim sukobima na tom području, posebno tokom 1992. i 1993. godine. To je priča o 1587 žrtava, pretežno djece i nejači, mučenih i na najzverskiji način pobijenih na gubilištima u okolini Livna. O tome govore preživjeli sa tih gubilišta, posebno preživjeli iz nekoliko jama, čije je kazivanje svojevremeno inspirisalo i Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju glasovitu poemu „Jama“. O tome govore ne samo Srbi, žrtve ustaškog genocida, nego i brojni inovjerci – Hrvati i Muslimani, časni i čestiti ljudi koji u tim ljutim vremenima, kako 1941. tako i devedesetih godina prošlog vijeka, nisu gledali ko se kako krsti i šta je kome na glavi. Knjiga je stoga strašno svjedočanstvo o zlu, optužba za sva vremena, ali i trajni dokument o veličajnim primjerima dobrotvorstva i žrtvovanja čovjeka za čovjeka. Izdavač knjige „Ognjena Marija Livanjska“ (četvrto dopunjeno i prošireno izdanje) je kompanija „Nidda Verlag GmbH“, odnosno „Vesti“, najtiražnija dnevna novina u dijaspori.
Biografski podaci o autoru:

Rođen u selu  Osreci – Manastir Morača, 15. oktobra 1945. godine. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Tri godine potom radio kao profesor u gimnaziji „Slobodan Princip – Seljo u Sokocu na Romaniji, a onda se posvetio novinarstvu (počeo u sarajevskom „Oslobođenju“, zatim u TANJUG-u, „Politici Ekspres“, „Ilustrovanoj Politici“, „Politici“ i sada u Frankfurtskim „Vestima“).
Do sada objavljene knjige:
– „MIJAT I MOJSIJE“ (1988).
– „DO SMRTI I NATRAG“ (1988),
– „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ (tri izdanja od 1991. do 1997),
– „NEDOHODU U POHODE“ (1994),
– „ZEKO MALI“ (tri izdanja od 1997. do 2001),
– „ŽIVOT NA SEDAM ŽICA“  (1998),
– „NIKAD KRAJA TAMNICAMA“ (2002),
– „ZADUŽBINA PATRIJARHA I VEZIRA“ (2006),
– „RIJEČ SKUPLjA OD ŽIVOTA“ (2006).
Priredio i zbornik „125 GODINA NOVINARSTVA I 50 GODINA UDRUŽENjA NOVINARA CRNE GORE“ (1996. godine).

Vezane vijesti:

Promocija knjige „Ognjena Marija Livanjska“ u Hramu Svetog Trifuna u Beogradu

RTRS – NASLOVI – 25. oktobar 2010. – PAKAO U RAVNOM DOCU

SLUŽEN PARASTOS SRBIMA BAČENIM U JAMU RAVNI DOLAC

Promocija knjige „OGNjENA MARIJA LIVANjSKA“ u Svetosavskom kulturnom klubu u Banja Luci