Svjedočenja o zločinu nad Srbima na Smrikama kod Travnika

Svaki čas padalo je po nekoliko udaraca kundakom, lancima i još nekim drugim predmetima a da se niko nije smio ni okrenuti. Toliko su udarali da su ljudi padali kao pokošeni. Onaj ko bi zajaukao, dobijao bi još više udaraca.

Spomen-obilježje Smrike kod Travnika nalazi se nedaleko od centra Novog Travnika, na lokalitetu Ćamića brdo. Spomenik je podignut 1975. godine u spomen na 700 žrtava fašističkog terora iz Drugog svjetskog rata. Spomenik je izveden prema projektu arhitekte Bogdana Bogdanovića, jednoga od najvećih jugoslovenskih graditelja memorijalne arhitekture. U Smrikama je, prema nekim dostupnim izvorima, ubijeno oko 700 civila ali tačan broj do danas nije utvrđen. 

Prvo masovnije hapšenje srpskog stanovništva u Travniku i okolini bilo je između 25. i 30. juna 1941. godine. Prvo su bili uhapšeni pravoslavni sveštenici Kosta Prodanović i Milorad Ajvazović. Prodanovića su s porodicom protjerali u Srbiju, a Ajvazović je otpremljen u koncetracioni logor u Slavonskoj Požegi. Poslije njih na red je došla jedna grupa Srba iz grada i okolnih sela. Najviše ih je bilo iz Turbeta, Goleša i Trebeuše, oko 50 mlađih i najuglednijih ljudi. Njih je 30. juna uhapsio komandir žandarmerijske stanice iz Turbeta Drago Romić, i to na osnovu telefonskog naređenja Nikole Tusuna. Svi su odvedeni u koncentracioni logor u Gospiću odakle se ni jedan nije vratio.

Nešto kasnije krajem jula i početkom avgusta, došlo je do još masovnijeg hapšenja Srba iz Travnika i okoline. Tako je između 27. jula i 5. avgusta uhapšeno 34 građana. Iz Turbeta, Trebeuše i drugih okolnih sela bilo je uhapšeno još oko 50 ljudi i svi su-bili zatvoreni u zgradi bivše medrese (sada Dom staraca). Uhapsio ih je komandir žandarmerijske stanice Ponir Ivan Gaj. I iz drugih srpskih sela dovodili su ljude i trpali u zatvore i medresu. Tako su tih dana bila zatočena 344 čovjeka, najvećim dijelom nedužni seljaci Srbi. Hapsili su ih tako što bi ustaše i žandari po noći upadali u kuće, dizali ljude sa spavanja i odvodili. Radili su to i prevarom. Pozivali bi ljude na prisilan rad, naređivali im da sa sobom ponesu lopate i krampove, a onda ih trpali u zatvor. Takav je slučaj bio i sa spomenutom grupom iz Vitovlja i Mudrika.

Sva ova hapšenja, od kojih je najveći dio bio prvih dana avgusta, vršena su poslije dva cirkularna naređenja koja su krajem jula stigla iz Zagreba.

U Travniku je ustaška vlast najozbiljnije shvatila spomenuta naređenja, pa je, sem na komuniste, preduzela masovnu hajku i na srpsko i jevrejsko stanovništvo. To je bila pogodna prilika da se definitivno obračunaju s komunistima i sa Srbima i Jevrejima i fizički ih unište. Tada su počela i prva masovna strijeljanja na Smrikama.  Ustaše su kamionima odvodile ljude i ubijale ih na ovom gubilištu. Pri tome nisu izostajala sva ona prethodna mučenja i prebijanja od kojih su mnogi i prije Smrika podlegli i izgubili živote. Tako je bilo i sa jednom grupom seljaka Srba iz Trebeuše, Goleša i Komara. Njih su 2. avgusta 1941. ustaše po noći izvele iz kuća, potrpale u kamione i odvele u medresu. U jednoj od ovih grupa bili su: Marko Vuković, Stojan Vuković, Radiša Đorđija, Mirko Đorđija, Savo Savanović, Niko Tegeltija, Mihailo Tegeltija i sin mu Vaso, Pero Đurić, Nedeljko Gudalo, Mladen Gudalo, Stanko i Đoko KeziJa, Stanko Piplica, Milan Blagić i Stojan Blagović. Pohapsio ih je komandir žandarmerije Romić i ustaše Tadija Lozančić, Jozo Epet, Jozo Sapina i Pero Skočibušić. Doveli su ih u medresu, gdje su ih čekala mučenja. Sve su ih potrpali u jednu sobu, postrojili i licem okrenuli prema zidu. Onda je počelo premlaćivanje i batinanje.

Nedeljko Gudalo iz Trebeuše svjedoči o ovim događajima:

„Svaki čas padalo je po nekoliko udaraca kundakom, lancima i još nekim drugim predmetima a da se niko nije smio ni okrenuti. Toliko su udarali da su ljudi padali kao pokošeni. Onaj ko bi zajaukao, dobijao bi još više udaraca. Stojanu Banoviću su tada pri tome izbili oba oka, pa se, onako slijep i sav u krvi, stalno vrtio, saplitao o školske klupe i padao, a oni su ga dočekivali kondacima i udarali. Pri tome su se smijali i izrugivali njegovim nespretnim pokretima. Kad su se zamorili, naredili su nam da se igramo nekakve igre. Na znak »avionska uzbuna«, trebalo je da se svi podvučemo pod klupe, a na drugi znak koji je označavao prestanak »uzbune«, da dignemo klupu na glavu ne pomažući se rukama. Ko to nije uspio, morao je da ponavlja svu tu operaciju, a pri tome je dobijao udarce i skakali su mu cokulama po glavi i stomaku. Bilo je takvih koji ovo nisu izdržali, umirali su od udaraca ili su ostajali onesviješćeni i nepokretni na podu. Stalno su nas psovali i govorili nam da smo izdali Austriju. One koji bi samo iznemogli od ovih batinanja izvodili su napolje, vezivali u žicu i u kamionu vodili na Smrike. Tako su i mene izveli u jednoj grupi. Bilo nas je osam. Jozo Epet nam je vezao ruke žicom, postrojio dva po dva, a zatim povezao jednom dugačkom žicom i ukrcao u kamion. Na 50 metara od mjesta gdje je vršeno strijeljanjena Smrikama izišli smo iz kamiona. Tu smo zatekli još nekoliko sličnih grupa i u svakoj je bilo po osam vezanih ljudi. Čuli smo i pucnjavu i jauke onih koje su ubijali. Na znak pištaljkom, jedna po jedna grupa odlazila je na jamu. I na nas je bio došao red. Ja sam bio u trećem paru, sa Perom Đurićem. Ispred mene je bio moj brat Mladen i Stanko Kezija. Na čelu su bili Stanko Piplica i Radiša Đorđija, a pozadi Mirko Đorđija i Milan Blagić. Nad jamom su nas dočekala trojica ustaša. U rukama su držali puškomitraljeze i vikali da požurimo. Prije nego što smo i stigli do njih – to je bilo na svega nekoliko koraka od jame – Stanko i Radiša olabavili su žicu, otrgli se i počeli da bježe. To je i nas povuklo, pa sam i ja uspio da prekinem žicu i počeo da bježim. Ustaše su za nama otvorile vatru. Vidio sam kad su Pero Đurić i Milan Blagić pali pogođeni mitraljeskim rafalom. Ja sam skočio u kupinovo žbunje, a odmah zatim, dok su pucali za Blagićem i Đurićem, nastavio dalje i dohvatio se šume. Ujutro sam stigao u selo Pulac, a zatim u Bijelo Bučje i sklonio se u kući Bogdana Đogata.“

Ovakva strijeljanja na Smrikama svakodnevno su se nastavljala i veći dio građana Srba iz Travnika ovdje je ubijen. Naročito su prema njima ustaše primjenjivale najbrutalnija i najteža mučenja prije nego što bi ih strijeljali. Prema podacima kojim raspolaže Savez boraca u Travniku, tih dana je na Smrikama strijeljano preko 300 ljudi, uglavnom Srba i nešto Jevreja.

Sem na Smrikama, strijeljanja su vršena i u koncentracionim logoru Kruščica.

Izvor: Bojan Milijašević – Fejsbuk stranica

Vezane vijesti:

Sandra Blagić: Još jedno stratište pravoslavnih Srba