Свједочења о страдању српских цивила у Броду

У наставку суђења Алминку Исламовићу за ратни злочин над српским цивилима на подручју Брода 1992. године, свједок Тужилаштва БиХ Хазва Нукић рекла је да су је комшије муслимани из села Кобаши у којем је живјела оптужили да је била „повезана са четницима“, због чега су је ухапсили војни полицајци у Славонском Броду, гдје је радила, и предали војној полицији у Босанском Броду.

Нукићева је у Суду БиХ навела да је до избијања рата свакодневно путовала у Славонски Брод, гдје је као медицинска сестра радила у амбуланти, те да је у мају 1992. године само два пута могла да дође кући јер није било превоза преко Саве.

„У Славонском Броду ме је, 29. јуна 1992. године, ухапсила војна полиција, под оптужбом да сам четничком војводи у Босанском Броду била веза. Након мјесец дана предали су ме војној полицији у Босанском Броду, тачније Индири Камерић која ми је прочитала шта су комшије рекле за мене. Након тога, спровели су ме у подрум стадиона `Полет` у којем је било још пет жена Српкиња“, истакла је Нукићева.

Она је нагласила да ју је истог дана по затварању један полицајац приликом одвођења на испитивање упозорио да све што је буду питали мора да призна.

Нукићева каже да је оптуженог Исламовића, којег је препознала у судници, знала по надимку Стаљо и да је током њеног заробљеништва био стар између 25 и 30 година, да је био у војној униформи и имао пиштољ.

„Улазио је код нас у подрум и пријетио да ће нас убити. Мене је питао гдје су ми синови, а када сам одговорила да нисам удата и да немам дјеце, ударио ми је два јака шамара. Након тога, нисам га више видјела“, додала је Нукићева.

Она је рекла да су друге жене за њега причале да је опасан, те да је „био још гори када му је погинуо брат“.

Нукићева је рекла да је размијењена 5. новембра 1992. године.

Свједок Жељко Дујанић изјавио је да је почетком рата био у резервном саставу ЈНА у Босанском Броду и да су га комбиноване јединице мјештана и ХВО-а заробиле 13. маја 1992. године и одвеле у Станицу полиције.

„Први дан ми је био најтежи и нисам очекивао да ћу преживјети. Био сам затворен у подруму са још 13 до 15 српских цивила, углавном са бродске општине. Водили су ме на испитивање, али ме нису превише малтретирали. Међутим, никада ниси знао шта те чека“, рекао је Дујанић.

Он је навео да му је, када је премјештен на стадион „Полет“, било лакше.

Дујанић је потврдио да је од раније знао већину војних полицајаца, међу којима и оптуженог Алминка Исламовића, којег је препознао у судници.

Он је истакао да је Исламовић према њему био коректан, иако је током истраге 8. новембра 2017. године рекао да га је оптужени тада ошамарио неколико пута.

„Данас се тачно не сјећам. У подруму је био мрак, а војна полиција нас је обилазила када је хтјела. Чини ми се да сам од њега добио неколико шамара, али нисам сигуран да је он то учинио“, нагласио је Дујанић.

Он каже да је Славка Черека убио Блажан Кљајић, који га је са неколико полицајаца, међу којима је био и Исламовић, извео из подрума.

„Чули смо како га туку, а убрзо након тога, неколико нас је позвано да га унесемо. Када смо изашли напоље, Славко је лежао на бетону. Био је мрак, ништа се није видјело, а када смо га унијели, Славко је рекао `Уби ме Блажан`. Умро је тог јутра у 4.00 часа“, испричао је Дујанић.

Ујутро су, како је навео, пријавили да је међу њима преминуо човјек, након чега су га изнијели на вреће са пијеском, а Индира Камерић им је наредила да у изјави напишу да је Черек умро природном смрћу, да није малтретиран и тучен, што су они и учинили.

Дујанић је навео да су Обрада Пиваша и Драгомира Пајића одвели непознати хрватски војници и да до данас о њима ништа не зна, те да је од полицајаца чуо да је Симу Алексића, којег је упознао у затвору, убио Лука Јозић.

„Неко из екипе, у којој је био и Стаљо, извели су Луку напоље и након неколико минута, он је убијен. Мислим да му је кичма пребијена бејзбол палицом. Лука је на исти начин убио и Јову Пиваша. Неко из екипе му је помагао да га дижу, а Лука га је ударао док му није пребио кичму“, рекао је Дујанић.

Од посљедица малтретирања преминуо је и Милан Радовановић Коруга. Свједок је навео да није видио шта се тачно догодило, те да само зна да је овај затвореник био без одјеће и да му је по глави текла хладна вода.

Дујанић је рекао да је од полиције чуо да је Зорана Поповића убио Младен Курдија.

Он је навео да је са осталим затвореницима одвођен на копање ровова, те да након рањавања више није ишао на радове, него је на стадиону прао аутомобиле.

„Крајем августа 1992. године пала је граната од које је повријеђено много полицајаца. Здравко Маринић ми је рекао да се ја више нећу извлачити јер су дошли нови полицајци. Тада сам одлучио да побјегнем, што сам и учинио и прешао на нашу страну“, истакао је Дујанић.

Исламовић је оптужен да је као некадашњи припадник и командир Војне полиције 101. брдске бригаде Хрватског вијећа одбране /ХВО/, од марта до октобра 1992. године, учествовао у хапшењу, убијању, психичком и физичком малтретирању српских цивила.

На терет му је стављено и одвођење заточених на принудни рад, као и паљење и пљачкање њихове имовине, али и уништавање вјерских, културних и историјских споменика.

Наредно рочиште заказано је за 14. Мај.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Заробљени Срби одвођени на мост на Сави као живи штит

Свједочења о злочинима над Србима у Орашју

Свједочење о злочинима над Србима у Орашју

Почело суђење за злочине над Србима у Броду