Svi su oni pali uzalud

U okviru verskih ili nacionalnih država: Srbije, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Makedonije, Kosova, Crne Gore svi ideološki protivnici su se u ratu munjevito ujedinili i pomirili, a okrenuli se protiv onih drugih – protivnika druge vere i nacije

Miroslav Janković

PREDLOG Aleksandra Vučića da se odredi zajednički dan sećanja na sve žrtve naših minulih ratova, bivši „jugorođaci“ dočekali su različito. Slovence to uopšte ne interesuje, Albanci sve srpsko ionako odmah šutnu nogom, Hrvati su kroz usta Milanovića drsko odbrusili da „njima niko neće određivati dane pijeteta i sućuti“, a Bošnjaci su po običaju sve odćutali. Naravno, samo jedno kraće vreme. A onda, kao ispod onih Andrićevih dubokih i tamnih naslaga (srbo)mržnje, šiknuli su gejziri reči, natopljeni svakojakim otrovom.

Bivši reis Mustafa Cerić je na stranicama portala Bošnjaci.net, jednog krajnje islamistički radikalnog glasila, kazao kako „Bosna najrečitije govori kada šuti“, pa otuda i njen nem povodom Vučićeve inicijative. Zašto Cerić, kao da je, ne dao bog – Tolstoj, tu njihovu ćutnju proglasi najboljim odgovorom? (Naime, velikom Rusu se pripisuje čuvena izreka da je ćutnja najbolji odgovor). Pa, zato da bi odmah potom mogao reći „kako je Balkan miran samo kad je Bosna mirna, kako je Evropa mirna samo kad je Bosna mirna“ i kako je Vučićeva inicijativa realna i ostvariva tek kada „čovek ode na Mars i sa sobom odvede one koji su uvek za rat, a nikada nisu za mir i pomirenje“. Da je belodano jasno ko je to „uvek za rat“, Cerić to i sam saopštava na kraju teksta, direktno se obraćajući Vučiću. Citiramo: „Vučiću, lako je odrediti datum za zajedničko sećanje i molitvu: 11. 7., Potočari“.

Fatmir Alispahić, jedan od naradikalnijih islamologa danas u Bosni, na istom mestu piše da „ne dolazi u obzir da Bošnjaci išta zaborave od onoga šta su pretrpeli, dokle god se ne ukine Republika Srpska i ne zatre seme velikosrpskom zlu na prostoru BiH i Sandžaka“. On predlaže i recept i mere, a usput i otkriva bošnjačke želje i namere: „Nema oprosta dok Srbi ne budu živeli na kolenima, kao Nemci u odnosu na Holokaust“, izderavši se pritom na svoje sunarodnike da se jednom zauvek prestanu „diviti lažima svog dželata“. Alispahić još dodaje u svom tekstu da je skandal to što su majke Srebrenice stavile na rever Vučićevog kaputa onaj Cvet Srebrenice, jer je to isto kao da je „zakačen na revere kaputa Ratka Mladića ili Radovana Karadžića“.

Jedna obična, benigna, dobronamerna rečenica premijera Srbije prošla je kroz verbalnog „toplog zeca“ u Bosni, isto kao njen autor 11. jula u Srebrenici, onog stvarnog. Ona je odmah prevedena namerno pogrešno. Kao inicijativa Srbije za pomirenje i međusobni oprost, a ne onako kako je stvarno intonirana – da bude samo jedan obični dan sećanja, jedna vrsta moralnog obeštećenja stradalim i ništa više. Zluradi će reći: tako Vučiću i treba, neki neće reći ništa, a poneki će se prisetiti sličnih primera iz istorije sveta.

Španski kralj Huan Karlos, i monarh i demokrata, uspeo je podići spomenik u Madridu svim žrtvama građanskog rata od 1936 do 1939, dakle i frankistima i komunistima. Na tom spomeniku stoji ispisana samo jedna jedina, velika rečenica, veća i moćnija od mnogih drugih i rečenica i celih knjiga. Glasi: „Svi su oni poginuli za Španiju“. U Španiji je to bilo moguće, jer su se mirili katolici različitih ideoloških uverenja.

Puna je istorija ideoloških pomirenja, a gotovo da nema verskih pomirenja. Na ovome mestu leži sav apsurd i sva nemoć Vučićeve inicijative. Rat na prostoru bivše SFRJ je bio verski, a ne ideološki. U okviru verskih ili nacionalnih država: Srbije, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Makedonije, Kosova, Crne Gore svi ideološki protivnici su se u ratu munjevito ujedinili i pomirili, a okrenuli se protiv onih drugih – protivnika druge vere i nacije. Šiiti i suniti ratuju 12 vekova, katolici i protestanti u mnogim državama sveta stotinama godina, indusi i muslimani, muslimani i Jevreji, te Srbi, Hrvati i muslimani međusobno isto toliko…

Ameriku su, kao nadnacionalnu, napravili, a 4. jula 1776. godine proglasili državom francuski masoni, samo zato što su u Ameriku došli različiti narodi iz daleka, preko sedam mora, i tamo odakle su došli ostavili svoje nacionalne frustracije i mitove. Tako okupani i katarzični, svu svoju snagu i volju su odmah uložili u zauzimanje (indijanske) zemlje, njene obrade i odbrane od bivših vlasnika. Koje su, čim je u američkim pionirima malkice narastao gen novonacionalnog identiteta – morali pobiti.

Francuski masoni su napravili i dve Jugoslavije; sledeći instrukcije novog svetskog poretka, želeli su da instaliraju u Evropi repliku Amerike. Nije uspelo niti imalo ikakve šanse da uspe, zbog strašnih, dubokih, hiljadugodišnjih verskih opterećenja i zbog toga što su male „jugoamerike“ pravljene na tlu i u zemlji koju su svi narodi smatrali da je sva samo njihova, a nimalo onoga drugog. Dve „jugoamerike“ su se raspa(da)le u krvi i zločinima i neizbrisivim sećanjima na njih i nesavladivim opterećenjima zbog njih. Zato smo još toliko daleko od običnog zajedničkog dana sećanja na žrtve, a tako blizu starim sukobima i novim žrtvama.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Vučić: Dan sećanja nije marketinški trik – Jadovno 1941.

Histerija oko dana sećanja – Jadovno 1941.

Obilježen Dan sjećanja na stradale i prognane Srbe u akciji …