Светозар Рубин

Рођен 20. јула 1940. године у селу Горња Омарска, Приједор

Свједочи:

Мој отац Пантелија и мајка Јованка бавили су се земљорадњом. Имали су трговину мје­шо­ви­том робом. Живјели смо у прилично великој кући. У једном дијелу куће смо становали, а у другом дијелу је била трговина. Имали смо и друге објекте као и сва сељачка домаћинства. Имали смо и доста крупне и ситне стоке. Имали смо и два пара коња које су родитељи користили и за довоз робе из Приједора коју су продавали у трговини. Памтим да је једном коњу било име Арап. Памтим то по томе што су га се бојали и одрасли.

У нашем домаћинству живели су: отац Пантелија (1906), мајка Јованка (1906), сестра Ми­ла (1928), сестра Драгица (1930), сестра Ду­шанка (1935), брат Радован (1938) и ја.

Једнога дана у наше мјесто су дошли хрватски војници и између осталих, тражили мога оца и мога ујака Николу Поповића који је био за­послен као шумар. Нису их успјели пронаћи, јер су се били на време сакрили.

У прољеће 1942. године, по моме касни­јем сазнању, дошли су хрватски оружници Јуре Томић и неки Алијагић (чије име нисам дознао) и поново су тражили моје родитеље и ујака, јер су били познати као имућни домаћини. Отац и мајка су се били негде склонили, а ови оружници су по­ку­пили нас дјецу и привели бунару за воду, пре­тећи нам да ће нас бацити у бунар ако им не ка­жемо где су нам родитељи. Мене је сестра држала у наручју. Један од ове двојице је из пи­штоља пуцао у нашега пса Лукса, вероватно же­лећи да нас тиме уплаши. Пас је цвилио ту поред нас и ми смо се јако бојали. То је све гледала наша мајка из скривеног склоништа. Дошли су и дру­ги наоружани хрватски војници. Из нашег и околних села скупили су Србе; касније је израчу­нато да их је било око 600. Тражили су и мога оца и мајку и претили нама деци да ће нас убити као и нашег пса. Отац је то чуо, па је изашао из склоништа и предао се. Очевици су причали касније да су га тукли и натерали да мора гледати у сунце, а чим би затворио очи, следиле су батине. То је гледао његов синовац Петар, па је узео сјекиру да брани оца, али су га жене у томе спре­чиле, јер би га хрватски војници одмах убили. Петра су одвели у логор Јасеновац и тамо убили.

Послије мучења, мога су оца одвели у бањолучки затвор „Кастел“. Моја мајка је то сазнала, како је касније причала, па је отишла у Бањалуку и преко везе неког Луке Марјано­вића, успјела је да уз мито од 6.000 куна стражар пусти оца. Тада из нашег села хрватски војници су отерали само мушкарце, а ми смо бо­јећи се, побјегли са осталим народом у планину Козару. Отац је ту и погинуо 1942. године.

У Козари су биле борбе. Наши људи су штитили и бранили нас дјецу и све избјеглице у планини. Али то није помогло, хрватски војници су нас открили, похватали и пјешке отерали у хрватски логор у Старој Градишци. Касније су нас под стражом отерали у села Млаку и Јабланац. У Млаки су од мајки на силу одузели сву дјецу. Сјећам се када су нас дјецу одвозили у запрежним колима да су сви плакали, а да су наше мајке покушале да трче за дјецом, али су их стражари са пушкама силом враћали. По казивању наше мајке и сестре, тада сву дјецу нису одвезли, јер нису имали довољно запрежних кола, па су преосталу дјецу, мајке и друге цивиле отпремили у логор Јасеновац. Мене и брата Радована наша сестра и мајка носиле су на леђима, јер смо били слаби и мали. Сјећам се је­дне наше родице Бјелице Дукић која, због изне­моглости, није могла да носи свога малог сина, па га је преузела моја мајка. Ја сам плакао за тим малим, па га је вероватно због тога узела. Мени је мајка у логору Јасеновац закретала гла­ву и умотавала у хаљину да не гледам како стражари муче и туку људе. Сјећам се још једног детаља из логора. Мајка је на отвореном пекла неко зелено грожђе на ватрици које нам је да­вала да једемо. То је спазио један стражар, при­шао нам и ногама згазио ватрицу.

Касније су, неком нашом срећом, дошле дви­је жене којима је требала радна снага на њи­хо­вом имању, па су узели нас, нашу стрину Милку и њенога сина Савана (рођен 1930) и одвели у неко село, чини ми се да се, звало Чо­вац. Ту су одрасли радили на њивама, а ми дјеца смо чували стоку. Мој брат Радован и сестра Ду­шанка чували смо гуске и другу перад. Ове су се жене звале Јула и Сока, али им презимена нисам запамтио. Спавали смо на неком штагљу. Рано ујутру мајка и други одрасли оду на пољске радове. Брат и ја смо остајали. Мене онда спо­падне неки страх и почнем да плачем. То чује тета Јула, дође са канџијом у руци, опали нас по телу, а онда брат и ја почнемо да стењемо, па престанемо, јер нам је тета Јула запретила да више не смијемо ни да писнемо.

Претпостављам да је то био октобар када је нашу мајку ујела змија која је била под снопом курузовине. То ми је остало у сјећању.

Године 1945. моја бака по мајци, Јела Поповић, која је некако преживела, сазнала је за нас, па је дошла и одвела нас својој кући. Када смо дошли у Омарску, нашли смо све спаљено – сама згаришта.

Један детаљ сам запамтио: код куће смо пронашли угљенисано зрневље кукуруза, па смо брат и ја то јели, јер смо били гладни, а друге хране готово да и није било.

Касније смо установили да су наших шест стри­чева са породицама отерани у хрватске логоре и отуда се никада нису вратили. Највјероватније да су и они тамо побијени. Од наше породице међу живима су још мој брат Радован и сестра Ду­шанка. Претпостављам да узрок њихове ране смрти треба тражити у патњама које смо прежи­вјели, углавном кривицом Независне Државе Хрват­ске.

По завршетку рата добили смо нешто грађе­винског материјала, па су нам добри људи сагра­дили нешто кућице. Од страха и свега што сам пре­живео у хрватском логору Јасеновац, оболео сам на срце. Страх од крви и ножа ме прати из детињства.

Завршио сам Школу ученика у привреди, а у пензији сам од 2000. године.

<Јово Шаровић                                                Садржај                                                     Гојко Ловрић>