Svetozar Crnogorac: Komandant Milorad Popović je simbol hercegovačkog viteštva

Svi smo mi  došli sa osećanjem velike tuge, zbog svega tragičnog što se dešavalo ovde posebno aprila 1942. Godine. Došli smo zbog osećanja ponosa i časti na komandanta prvog hercegovačkog ili Nevesinjskog korpusa Milorada Popovića.

Došli smo sa osećanjem žaljenja zbog terora i patnji kroz koje prošla porodici Popović, ali i radosti što joj je Bog dao snage da se obnovi  i volje da svakako uz mnogo odricanja i muke izgradi ovaj lijepi hram. Pitam se koliko bi danas bilo Popovića da nije bilo one potpuno nepotrebne aprilske i drugih nesreća tokom drugog svetskog rata.

Mislim  i osećam da  ovi ljudi očekuju da posle 75 godina njima jasno i glasno kažemo, da su njihovi najmiliji pobijeni na pravdi Boga, da ni za što nisu bili krivi, da su pobijeni zato što su bili iskreni rodoljubi, zato što su bili temelj države, zato što su bili časni i čestiti i što se preko takvih  stabilnih ljudi nisu mogli izvoditi nikakvi revolucionarni eksperimenti.

Naš narod su  1941. snašle su sve moguće nesreće ovog svijeta, koje su mogle da se dese: njemački fašizam; hrvatsko-muslimanski ustaški pogrom i marksistička revolucija. Sve tri su bile usmerene protiv države i srpskog naroda. Ako smo od ove prve dvije mogli  očekivati svako zlo, za ovu poslednju se nismo nadali, ni spremali. Doduše braću Ruse je ta nesreća zadesila još davne 1917. Sve su im namestili Nemci i Englezi. Platili su nemačkim filozofima da smisle politički sistem, obučili

Lenjina i  društvo i napunili mu vagone zlatnim polugama i poslali ga u Petrovgrad. Samo u unutrašnjim obračunima ubijeno je između 25 i 30 miliona Rusa a onda je došao drugi svetski rat.

Prethodni govornici su govorili puno o krvavim događajima u Gacku, svi mi dobro znamo sudbinu sela: Dražljevo, Brajićevići, Jasenik, Gareva, Dobrelji, Galešina, Kazanci… Meka Gruda, Brestice, Preraca, Radački brijeg, Šuma, Zupci, Kifino selo, Sniježnica, Trusina, Bežđeđe, Odžak, Zijemlje, Biograd, Zalužje, Udrežnje, Slato….

Istina isplivava zahvaljujući našoj Herceg televiziji, Dragu Papoviću i novinarki Kosi Nikolić i ja im od  srca čestitam na tome. Naše Gatačko udruženje u BGD je čini mi se ozbiljnije iniciralo ovaj proces održavajući u crkvi Sv. Save na Vračaru 06.aprila 2015 parastos Gatačkim pripadnicima JVuO na čelu sa Miloradom Popovićem i popom Radojicom Perišićem, a u povodu njihove pogibije na Lijevču polju, kao i veoma posećen istorijski čas o ovom pokretu u parohijskom domu hrama SV Save.

Ako je Hercegovina nagrđena, onda je Crna Gora iskopana, a sve to je nazvano iskrivljenom, zamagljenom i nemuštom terminologijom tzv. lijevim grešakama.

Kakve su samo strašne bile razmerene satiranja našeg naroda.

Prvo, krvavi Božić 1942 i zločin kod Kolašina nazvan kasnije  Pasjim  grobljem, sa 370 maljevima pobijenih prvoklasnih  domaćina, koje su  polu zakopane ostavili divljim  zverima i psima da raznose njihove organe po okolnim šumama a sve to uz simbolično obješenog i razapetog psa na bukvi iznad njihovih tela i tablom sa natpisom Pasje groblje.

Noću 24/25 novembra 1944 pobijeno je na prevaru u Baru ravno osamdeset Grbljana, Mainjana i Budvanja i bačeno u dvije jame.

Grahovsko polje koje i danas pliva na kostima, na kome je iz istih ideoloških razloga  samo tokom jedne noći 21 / 22 . oktobra 1944 ubijeno trista ljudi, odnosno kompletna Vučedolska četnička brigada.  U svojoj zaluđenosti Pavle Kovačević je ubio svog oca na javnom skupu protiv Solunaca naravno i vrtoglavo napredovao u vojno hijerarhiji. Bilo je to vreme gde je u ideološkoj zaluđenosti bilo normalno i poželjno ubiti oca ili brata, što se smatrala kao najbolja legitimacija i preporuka za moralnu ispravnost i ideološku čistotu pripadnosti ovom ideološkom  zaslepljenom i promašenom pokretu.

Samo za jednu noć bačeno je u jamu dvadeset dva Karadžića, a drugu trideset Jaukovića. Ta praksa se dalje širila po susjednim selima.

U Crnoj Gori sam evidentirao ravno 46 jame u kojima je bacan nevin narod; ( Zvečevo, Nevidbog, Griže, Šavnička, Kunovo, Stavor, Radovača,  Jakšina, Pešukova,Prekornica, Dragovoljska, Šahovačka,Biškova, Giljevo, Mrtvica, Lupoglav, Knezlaz, Strekanica, Giljeva, Mrčava, Vučedolska, Vidrovan ( Boka i kotor), Kečma, Gostilje i Zataroš kod Danilovgrada, Radovača, Boan, Kleka, Zlostup,Kopilje, Kosanica, Drenova jama kod Velestova, Žabljačke krečane, Štuoče iznad Bosače, Kotor, Zagarač, Šavnički bunar, Gornje polje, Zeleni vir, Šavnička krečana, vrbaci rijeka Bukovice, Bijele, Tušine, Tare, Morače…kao i litice Visoka prla i  Bijele stijene). Jedina krivica svih tih žrtava je bila jedino u tome što su bili učesnici ili potomci Balkanskih ratova,  Prvog svjetskog rata, junaci sa Kajmakčalana, nosioci  Obilićevih i Karađorđevih zvijezda i što su vaspitavani i podizani uz strune gusala i na etici junačkih narodnih pjesama. Naravno da ni Popovići sa svojih osamnaest solunskihdobrovoljaca nisu mogli bolje proći. Dražljevo je inače dalo dvadeset šest dobrovoljaca.

Ni komunističke ljubavnice nisu bolje prošle. Kod Virpazara zaklali su u jednom danu devetnaest svojih bremenitih ljubavnica. Kod Nikšića su otvorili svoju javnu kuću koju su zvali ,,Druževska“ kako su završile ove djevojke nije mi poznato. A inače, kada se voajer i vođin transmiter naredbi Moša Pijade pojavio u Durmitorskom kraju rasni seljaci su bili ubijeđeni da je iz ada ili odnekle stigao sami đavo.

U našem susedstvu u Kalinoviku, Miljevini i Zelengori ubijeno bacanjem niz Kalinovačke grede i u jamu Ponor rijeke Bistrice oko 20 000 pripadnika JVuO iz Srbije, uglavnom mladića sa dvadeset do dvadeset osam godina, najčešće vezivanjem u snop oko trideset ljudi,koji su se inače predali jer im je javno obećana amnestija.

To je obavila ,,slavna“ Šesnaesta muslimanska brigada sastavljena od pripadnika koji su uglavnom ‘1944 zamenili, posle Titove avgustovske naredbe ustašku uniformu crvenom. Njene vođe su vrtoglavo napredovale u političkom životu BiH i Jugoslavije.

Stotine pripadnika JVuO ili ako više volite četnika pobijene su posle završenog rata bez ikakvog suda  u Gatačkoj i susednim opštinama i bačeni u neke škripove po okolnim planinama, garbuništima i ko zna gde još. Komunisti su za njih posle rata rekli da su odstupili, kao da su bogami otišli negdje u inostranstvo na godišnji odmor. Njihove porodice su doživljavale pravi teror, sa konfiskovanom imovinom su satirane po Ćelovini, Zavidovićima, Doboju ….sve dotle dok njihovi najmiliji nisu bili likvidirani a onda su obično puštani.

Da Božija pravda kad tad stiže potvrđuje metak u leđa kolovođi ovih procesa Savi Kovačeviću poslat iz vođine glave, po čijim naredbama su  sve ove tragedije po Hercegovini i Crnoj Gori i izvršene. Ako je dotični likvidirao sve svoje političke protivnike da bi došao na vlast 1937, zašto ne bi i jednog siledžiju koji je posijao masovnu smrt po Hercegovini i Crnoj Gori, koji mu je do tada vjerno služio a koji je u jednom trenutku posumnjao u viziju neprikosnovenog vođe i pobunio se kad je dočekao zataškanu smrt četiri hiljade svojih ranjenika.

Dužni smo da nađemo način da saznamo i pronađemo zemne ostatke brojnih  pripadnika JVuO koji su masovno ubijani po okolnim planinama i svuda zatrpavani, o čemu za sada ne znamo ništa.  Jednostavno  moramo ih tražiti. To je prosto civilizacijski čin. Tragovi uvek postoje. To je obaveza naše generacije, svaka naredna će imati manje mogućnosti. 

Po mojim saznanjima sve se vrti u trouglu sela Mašići – Romanovci –Jurkovica, a najveće stradanje se desilo u prelazu kanala, bivše reke Borne.
Naravno potrebno je sve raditi bez bilo kakve i bilo čije pomisli o osvetoljubivosti.

Pripadnici JVuO ili četnici bili su jedina legalna i legitimna vladina vojska na teritoriji čitave Jugoslavije i ta vojska je bila izrazito antifašistička. Uostalom, zbog toga je i osnovana. Sve druge vojske: ustaše, domobrabni, balisti, partizani su bile nelegalne, isključivo partijske vojske. U savremenom političkom žargonu  partijske vojske se nazivaju terorističkim, posebno ako vrše teror nad sopstvenim narodom.

Osećajući tragediju naroda kom pripada Milorad Popović  je odmah pohitao u Hercegovinu. Ne znam kako brzo ali po jednom podatku već se 20. juna sastao sa popom Radojicom Perišićem i dogovorio opšti napad na Avtovac i Gacko. Njegova opjevana vanserijska fizička figura, kojom je tri puta uzastopno pobijeđivao na izboru muške ljepote na oficirskim balovima u Beograd doprinela je da se ovo nadmetanje moralo ukinuti, jer se pobjednik unaprijed znao. Beogradske dame su krišom otvarale vrata i prozore kada je ovaj kršni i gledni Gačanin prolazio ulicama. Kraljica Marija mu je  darovala prvoklasnog konja, zadivljena njegovim izgledom ali prije svega njegovim dostojanstvenim držanjem i ponašanjem. Ali najvažnije je od svega, da ovaj listom omiljeni Gatački i Hercegovački komandant  nije uprljao ruke, iako je prošao mnoge okršaje do svoje smrti na Lijevču polju šestog aprila 1945. On je bio toliko veliki da osvetu, pa čak i za svoje postradalo selo nije dozvoljavao.

 Veliko je pitanje da li je Draža Mihajilović napravio grešku što nije uslišio Miloradove i Baćovićevim molbama da se njegove jedinice ranije vrati iz Like. Da se to desilo pitanje je da li bi bježanija iz doline Neretve posle ugovora sa Nemcima , mogla da prođe rasne Hercegovce i pitanje pobjednika u ratu bi se možda drugačije postavljalo.

Izražavam svoje ogromno lično poštovanje prema ovom na žalost oklevetanom, ocrnjenom i do krajnjih granica opanjkanom, vanserijskom vođi gatačkih, nevesinjskih, mostarskih i konjičkih četnika. Njegov i naš Hercegovački Korpus bio je sastavljen od prekaljenih srpskih boraca i kao takav prestavljao je udarnu pesnicu kompletne JVuO a on svakako jedan od najsposobnijih i najčestitijih Dražinih oficira. Da nije tako ne bi dobijao najteže zadatke i ne bi bio odlikovan najvećim vojnim odlikovanjima: Belim orlom sa mačevima i Karađorđevom zvezdom. Sve naredbe  uključujući i poslednju kao komandant dvadesetdevetog puka časno je izvršio a to je skoro nemogući proboj vanserijski utvrđene linije Banja Luka –  Topola – Gradiška, ali više nije bilo snage da prođe kroz združene partizansko – ustaške oklopne formacije pod planinom Kozarom, prije svega zato što je došlo do izdaje u redovima Pavla Đurišića, koji zbog toga nije mogao više da ga prati.

Saborac Milorada Popovića Branko Janjić, koji je preživio Lijevče polje kad je stigao u Ameriku ponesen poštovanjem prema viteštvu Milorada Popovića napisao je jedan potresan tekst i jednu pjesmu posvećenu Miloradu. On veli da je kojim čudom Milorad Popović  bio na Kosovskoj večeri, Lazar bi mu morao nazdraviti dva puta, jednom po ljepoti, a drugom po junaštvu. Njegovi su poznati stihovi; ,,Vječna slava dični Milorade, nek ti vile na grob cvijeće sade!“

Želeo sam da danas osim Milorada i popa i vojvode Radojice Perišića pomenem još mnogo imena njihovih vjernih saboraca, ali se plašim da ću se ogrešiti od mnogo njih, nepomenutih.

Bio bi ipak greh da ne pomenem javno obješenog i ispljuvanog u Gacku Miloradovog oca Marka, inače solunskog dobrovoljca, sa više odlikovovanja na prsima, uključuući Karađorđevu zvijezdu, koji me svojom otmenošću, vojvodskom pojavom i plemenitošću najviše podsjeća na Marka Miljanova. Valja reći da je Marko Popović prvi vojnik koji je unio srpski barjak u oslobođeni Beograd 1918, a njegov otac Gligor ostao je u Plavoj grobnici na Krfu. Ostaće ipak zabilježene Markove poslednje riječi ponosa i nepokora, izgovorene nekoliko sekundi pre namicanja konopca na vrat :,,Živjela Kraljevina Srbija, živjela moja đeca!“.

Neka je slava i čast gardijskom kapetanu i komandantu Nevesinjskog korpusa Miloradu Popoviću i njegovim čestitim saborcima a mislim da jedna takva vojna i moralna gromada, koja je dok je bilo sreće na svom vrancu dominirala ne samo Gatačkim poljem i Gatačkom površi nego i šire, zaslužuje najlepši spomenik u centru Gacka.

Svetozar Crnogorac
Govor na osveštanju crkve Časnog krsta u Dražljevu
5. avgust 2017. godine

Izvor: Slobodna Hercegovina

Vezane vijesti:

Svetozar Crnogorac: Stara Hercegovina i njeno rastakanje …

Svetozar Crnogorac: Partizani su u Hercegovini nastavili …

Svetozar Crnogorac: Hercegovci, naša je obaveza da obnovimo …