Свети Ранђел 1944.

Посвећено Јелици Митровић, професорки Немачког језика у Гимназији чију су мајку стрељали партизани по уласку у Лесковац у октобру 1944. године.

Увек када одемо на гробље моја мајка и ја посетимо породичну гробницу велетрговца Митровића и мајка положи букет цвећа на – ЊЕН гроб. Само то – положи цвеће на ЊЕН гроб. Затим неколико минута стојимо – ћутећи. Знао сам да моја мајка док стојимо крај гроба – плаче. Тај плач се није чуо.

Али, ја сам знао да плаче јер је из ташне вадила марамицу и брисала сузе. А знао сам то и по томе што је њена рука којом је држала моју руку дрхтала са прекидима – онако како је безгласно јецала.
На споменику израђеном од сивог мермера, уронулом у густе љубичасте сенке дивље шљиве никле крај гробљнске стазе, на овалној белој порцеланској мермерној плочици била је слика старијег човека и крај ње – рупа. Празна. Без слике. И ја сам увек помислио да је то с временом плочица са ЊЕНОМ сликом отпала са споменика.

О ЊОЈ се није причало код куће. Али је зато мајка често из дубоке фијоке на дну креденца узимала кутију за ципеле у којој је умотане у карираној марами чувала старе фотографије и разна документа. Из кутије је вадила фотографију – и један лист из новина. Прво је дуго гледала фотографију, а затим читала чланак на том листу из новина.
Уочи славе Свети Ранђел мајка је из кутије за ципеле узимала ЊЕНУ фотографију и лист из новина. Затим смо одлазили у цркву на вечерњу литургију. Док је трајао обред мајка је лист из новина и фотографију лицем окренуту према олтару држала на грудима и безгласно плакала. Чак и онда када сам већ одрастао и ишао у средњу школу моја мајка је узимала ЊЕНУ слику и лист из новина и држећи ме за руку – ишли смо на вечерњу литургију уочи славе Свети Ранђел.

Још од раног детињства знао сам да – немам бабу по мајци. Сви моји другови из улице и школе ишли су код бабе, а ја – не! Пошто то у кући нико никада није спомињао нисам ни ја питао – зашто ја немам бабу по мајци кад је сви моји другови имају.

Чак је била и улица којом моја мајка никада није пролазила. Не знам зашто, али и ја, чак и кад сам био сам – нисам хтео да прођем том улицом. Тако нешто слично причало се и за Мирославу, жену доктора Радована – она никада није прешла преко дрвеног моста на углу улице Цара Душана. Па чак ни преко бетонског моста код Поште. До моста – да, али преко моста – не!

Говорило се да се у њој, кад дође до моста – укочи и откаже моћ и говора и ходања. Да је то због тога што је преко тог моста уочи славе Светог Ранђела 1944. прошла колона затвореника Озне за које се после чуло да су их партизани стрељали и да је у тој колони био и Предраг, њен син. И да од тада она никада није прешла преко тог моста и да више никада није јела оно што је њен син Предраг волео да једе. Исто или слично томе било је и са мојом мајком – мора да је постојао велики разлог због кога и њој то НЕШТО није дозвољавало да прође том улицом. Осим једном. И то онда када смо журили да нас не ухвати невреме, када су се тешки, тмасти црни облаци пуни кише гоњени снажним ветровима ођедном обрли над градом претећи олујним невременом. Само тада се десило да прођемо том улицом јер је мајка на тренутак – ЗАБОРАВИЛА да ту не пролазимо.

Али сада, када после толико година пребирем по сећањима, мислим да је моја мајка. не мислећи на невреме, то урадила из навике. Махинално. Kао нешто што је увек радила – да иде том улицом. Сада бих рекао – својом улицом. И кад смо већ били на средини улице ођедном је застала, као да се – укопала пред кућом пред којом смо застали и гледали се – она у нас и ми у њу.

Моја мајка је испружила руку према тој прелепој кући са великом терасом ограђеном украсном гвозденом оградом, пространом баштом, гвозденом капијом око које се оплела ружа пузавица са ситним црвеним цветовима и рекла: – Ту сам рођена и провела детињство.

У тој кући си рођен и ти! Само тада. И само ту! Од тада се о тој кући у улици којом нисмо пролазили више није разговарало. Нити се икада споменуло да смо прошли том улицом и стајали пред том кућом…

Али, постоји у нама нешто притајено. Нешто болно што одлажемо у непознате пределе мисли за неку другу, повољнију прилику да буде доречено. А сада ћути у нашим мислима и тражи путеве и разлоге да се појави и чује у неко друго време за разговоре које сада и да их водимо – не бисмо разумели.

Али, то више неће бити ово време када ме је моја мајка на вечерњој литургији држала за руку и безгласно плакала, већ ће то бити разговори који ће ме и поред болних опирања да се то догоди – преселити у време које ће ми немилосрдно, огољено до самих оштрих ивица истине одговорити на питања чије сам одговоре кроз цео живот избегавао да знам – зашто ја нисам имао бабу по мајци и зашто нисам ништа знао о кући пред којом смо стајали и мајка плакала, а ја се прибијао уз њу и стискао јој руку не знајући шта се то заправо догађа…

… Много година касније, као некада с мајком, ја сам сам одлазио на гробље и на ЊЕН гроб, испод рупе на споменику од сивог мермера полагао букет цвећа и затим дуго седео на клупи крај гроба у густим, топлим сенкама старе дивље шљиве.
Претурајући по документима у кутији за ципеле наишао сам и на лист из новина и фотографију коју је мајка носила на вечерњу мису уочи славе Свети Ранђел. То је био чланак из фељтона локалног листа о идеолошким обрачунима по уласку партизана у град октобра 1944. године и ликвидацији „народних издајника“ „радничких крвопија“ и свих других „идеолошких противника“ који коче успостављање „народне власти“, и с којима се треба немилосрдно обрачунати…

Читаоци су писали редакцији, а неки су и лично долазили у редакцију и с неверицом питали – да ли је заиста било тако као што пише у листу да су „ослободиоци“ септембра, октобра, новембра 1944. и касније ликвидирали „народне непријатеље“. И ако јесте – како је могуће да се о томе што се тада догађало деценијама ништа или врло мало знало или само нагађало. Неко је чак споменуо да је све то вешто скривано иза расклиматаних година када су „родољуби“ и „наши“ имали право да знају све и право на – све, подразумевајући и „ликвидацвију“, а они који нису „наши“ – ништа, па чак да ни на то НИШТА, као „издајници свога народа“ – немају право, подразумевајући и право на поштено, часно суђење!

У 33 наставку фељтона који је моја мајка истргла из новина, чувала и носила на вечерњу мису посебно пише о ликвидацији извесне Олге Митровић…
„Одмах по уласку у Лесковац партизани су ухапсили Олгу Митровић. Педесет шест година касније у дворишној згради познатог лесковачког адвоката разговарамо о људима које су партизани ликвидирали првих дана по уласку у град. Зима је при крају и у оголелим гранама дрвећа у дворишту адвоката и суседним двориштима бљеска сунце и подсећа на долазак пролећа. Иако је иза догађаја о којима причамо више од пола века, сећања су свежа.

На једном од саслушања шеф Озне је тражио од ње да му каже који су све људи радили за Гестапо.
– Господине, каже Олга, ја то нити могу да кажем – нити знам!
– Госпођо – дајем вам рок од неколико дана да размислите и ја вам гарантујем да ћете бити ослобођени ако кажете људе који су сарађивали са Гестапом.
Али, она је остала при свом – да она то не зна. И Олгу врате у подрум. После неколико дана поново је доводе на саслушање..
– Госпођо – јесте ли се предомислили? Хоћете ли рећи или не?
– Не, господине – ја немам шта да се предомишљам. Ја остајем доследна ономе што сам рекла да о томе не знам ништа!
– Госпођо, значи – међу нама је све завршено!
– Завршено је, господине!, каже Олга.

И Олгу су стрељали.

„Не памти се такав Свети Ранђел као што је био те 1944. године. Из свих делова града долазио је народ – људи испуњени страхом и пуни зебње јер се тога дана кроз град пронео глас да ће уочи славе Светог Ранђела партизани затворенике отерати из затвора и стрељати. Да ће затворенике провести улицом Цара Душана а затим ће колона проћи преко моста и даље улицом према Болници.. И сви који су чули за то и чији су рођаци били у затвору Озне дошли су код болнице.

Пред поноћ окупио се огроман број људи – стајали су са обе стране улице од болнице па све до окружнице (раскрснице). А, ноћ је била славска, сутра је Свети Ранђел – било је хладно, небо ведро и пуно месечине. Kолона затвореника и партизана на коњима наишла је тачно у пола један иза поноћи. Затвореници су били везани конопцима два по два и колона је била дугачка од краја болничког зида где је капела па све до раскрснице.. Са обе стране колоне на коњима су јахали партизани са упереном пушком. На тротоару уз болнички зид и доле према раскрсници и с друге стране уз парк – народ, народ – људи вичу и гурају се – сви хоће да приђу затвореницима, а стражари оне који желе да приђу колони туку кундацима и наводе коње на њих…. “

Лист из новина сам вратио у кутију за ципеле и кутију поново ставио на дно фијоке од креденца.
Фотографију моје бабе Олге однео сам каменоресцу. Он је пресликао на белу овалну порцеланску плочицу и ту плочицу са сликом моје бабе ставио сам у рупу на мермерном споменику на породичној гробници велетрговца Митровића…

Сава Димитријевић

Извор: Нова наша реч