Свети Арханђел Михаило

Сав си огањ и ревност, свети Архистратеже Михаиле,

зато те молимо учмале душе наше запали огњем ревности твоје,

да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем,

свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег,

и врховног војсковиђу све небеске и земаљске војске Христове.

Пише: Гордана Достанић

Од кад памте моје дечије године, за славским столом је увек била само наша породица. Наша баба, ни кад је остала сама, без заштите из дома и рода, није одустала од свечарског ручка. Славског. А славу њој и њеном нестасалом сину нико није пренео. Знало се некад да се на честитање одлази у родни дом да се старешини стисне рука и потапше раме у мушком загрљају, наздрави здравица и заложи залогајем славског колача од белог брашна.

Али, они, ти наши, отишли су сви једног дана без поздрава, без поруке, без аманета, без речи…

Није имао ко да настави молитву и приноси дарове нашем свецу под нашим кровом. Могла је само баба и са њом њена деца, али далеко од огњишта, у свету где су се затекли кад су род надлетели врани гавран и птица кукумавка. Кад га је задесила црна несрећа.

И сада, кад су већ и праунуци бабини стасали и чукунунуке јој рађају, за свечарским столом је окупљена породица. Или бар они који су од ње остали и опстали и нови који су на свет дошли.

Нема здравице од свечара са предачког прага. Ни ми одавде немамо коме да испевамо здравицу, па да невидљивом дугом ујединимо наше две прославе: овде и тамо. Може само овде, а тамо тишина над нашим кућама и торовима којих више нема, над нашим имањем које туђа рука чува.

Уочи празника у мојој соби, под иконом Светог Арханђела, лагано гори кандило, а славска свећа пуцкета пламеном у месинганом свећњаку на столу прекривеном белим дамастом са утканим ружама развијених латица. Над главом, крај уха, као да чујем шапат бабине молитве за њих које је изгубила и оне који су јој остали и нас даровали као неки мелем за љуту рану, дубоку и крваву и болну која не може зацелити.

У трептају танког пламена свеће као да видим све нас на окупу. Видим испод густих бркова осмехује се бели низ, светлуца радост у веселим очима, две сплетене кике тешко пале на лака плећа девојачка, прати ме стидљив поглед који шара испод беле бошче… Топли пламен свеће греје као дедин загрљај… Видим како је и наше високе, камене дворе озарила радост. Свети Арханђел нас обгрлио крилом чувара, а преко поља, као шушкави сатен, шуми песма. Сви смо ту као у неком расутом, лаком низу. Као мрвице славског колача на белом дамасту са утканим ружама развијених латица…   

А напољу ситна јесења киша лагано куца по прозору. Можда ми се то они јављају да заједно прославимо нашег свеца.  

Oд истог аутора:

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на подручју Ливањског поља

Гордана Достанић: ЗАОСТАВШТИНА ЛИВАЊСКИХ СРБА

Гордана Достанић: Паг – њиховим сенима

Гордана Достанић: Степинац је брига Ватикана, а наша ширење истине о НДХ

ВЕЛЕБИТ – СРПСКО СВЕТИЛИШТЕ

ТО ЈЕ НАМА ЛИКА

За помен жртвама или Огњена Марија 1941. године

Српски Велебит