Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Света Петка

Ми, људи, врло често се питамо да ли су неки догађаји у нашим животима случајни или су они ипак вођени неком невидљивом руком.

Руком Божјом.

Таква питања и сама себи често постављам, како за оне лијепе догађаје тако и за оне мање лијепе.

Манастир Свете Петке у Загребу
Манастир Свете Петке у Загребу

Света Петка је тихо и нечујно ушла у мој живот и кроз вријеме ми је постала изузетно значајна. Има сад већ више од десетак година како сам по први пута посјетила баку и родбину у Србији, а након чега сам интензивно кренула у манастир Лепавина гдје сам и видјела натпис да се петком у Загребу у манастиру Свете Петке чита Акатист.

У том тренутку нисам ни приближно знала што је то Акатист. У дословном преводу с грчког језика то значи стајати у молитви. У то вријеме моја вољена тетка Ранка уз коју ме вежу дивна сјећања на дјетињство које је рат неповратно и заувијек прекинуо и након чега је настала једна огромна рупа и празнина у мом животу је била на рубу живота и смрти. Њена болест је често тјелесно у потпуности онемоћа. Осјетила сам силну жељу и потребу да пронађем тај загребачки манастир. Загреб је мој родни град. Иако не познајем сваку улицу, познајем његову душу и грађу. Тако сам једног хладног децембарског петка одлучила пјешице кренути од стајалишта Чрномерца пут Светог Духа и Свете Петке. Попела сам се високо на брдо и ушла у капелицу гдје је Отац Михаило читао Акатист.

Била сам неизмјерно узбуђена и некако сам се нелагодно осјећала, другачија од свих других. Помало кренула сам у манастир све чешће и тако је Света Петка неизоставно постала дио мојег духовног живота. Светитељка којој врло често узносим молитве за моје ближње. Мјесто гдје сам упознала велики број прекрасних жена јер некако најчешће, управо жене, моле се Светој Петки. Исто тако упознала сам и Оца Михаила који се неуморно већ годинама труди да своје широко знање пренесе на нас мале женице и људе.

Једном приликом осјетила сам неизмјерну потребу да се поклоним Моштима Свете Петке и тада сам размишљала како ћу ја то остварити. Румуњска и Јаши нису тако близу и није мени једноставно тамо доћи. Ни до данас нисам успјела отићи. Можда никад и нећу. Препустит ћу то вољи Божјој, али сасвим случајно Господ ме удостојио да се поклоним дијелићу Моштију Свете Петке. У неком тренутку нашла сам се на кави у Београду с мојим београдским пријатељицама кад једној од њих долази SMS да се још тог дана дијелић Моштију Свете Петке налази у парохијског Цркви у Инђији. Врло брзо смо одлучиле и отишле до Инђије поклонити се Моштима Свете Петке. Од свега лијепог у Инђији и храму најдубље у сјећању ми је остао један дјечак који се неуморно и с пуно љубави молио пред Светитељком за своју, како сам тамо начула, болесну мајку. Овдје, у нашим крајевима храмови Свете Петке су често рушевни и носе тешка сјећања на патње људи.

Један од таквих храмова се налази између Kостајнице и Дубице и обишла сам га сасвим случајно једне године око Божића. На ливади испред рушевног храма били су трагови паљења Бадњака. Храма одавно нема, али вјера је још увијек остала. И то је оно најбитније. Други храм Свете Петке налази се на гробљу у Скрадину. Обишла сам га једне љетне вечери у друштву моје кћери и пријатељице. Био је затворен. Бијел. Чист у својој бјелини. Миран и спокојан у својој чистоти и бјелини окружен древним гробовима и биљем опојних медитеранских мириса. Велики мир сам осјетила на том мјесту и често у мислила одлутам управо тамо.

Мира нам свима недостаје. Па понекад је потребно одлутати мислено на мјеста која доносе мир за којим чезнемо.

Трећи храм се налази на Kордуну, у мјесто Kоларић и носи своју највећу тугу и патњу јер је у њему пострадао велики број недужних људи. Тамо моја пријатељица често носи бијело цвијеће из љубави према Светитељки и онима који су недужни нестали, али живе у нашим сјећањима и молитвама. На дан кад се празнује Света Петка, Она, све нас загребачке жене које јој се кроз годину молимо, некако на чудестан начин призове и окупи око манастира. Увијек велики број жена, укључујући и мене, принесе кољиво и колач Светитељки за здравље наших ближњих како живих, тако и упокојених. Жене су те које су од Бога призване на исказивање љубави, а у нашем малом манастиру свакако требамо се угледати и на руске монахиње које су овдје живјеле у прошлости и бринуле о дјеци. Никако их не смијемо заборавити у нашим сјећањима и молитвама.
Моја жеља је да би нас Света Петка још много година окупљала у Њеном загребачком дому па и много, много година након што наше душе оду Господу неке нове хришћане и хришћанке…

У Загребу, 03.11.2017. године

Аутор: Сестра Александра

Манастир Свете Петке у Загребу
Манастир Свете Петке у Загребу

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: