Svest o zlu

U globalnoj svakovrsnoj krizi koja se, izvesno, reflektuje na sve države, pa i na našu, razmišljamo o onome što nas profesionalno, ali i ljudski, najviše pogađa.

Piše: Slađana Ilić

Reč je o događajima u okviru akademske i kulturne zajednice, kao i medija, gde se, svedoci smo ovih dana, neverovatno, ali istinito, akademske slobode mešaju sa govorom mržnje što, pored ostalog, zaista mnogo govori o prenebregavanju i/ili nerazumevanju činjenica naše istorijske prošlosti, o neverovatnoj sklonosti samozaboravu i samoponištavanju, kao i o nepoštovanju jedne od tri činjenice srpskog kulturnog obrasca ‒ Jasenovcu.

Imajući to u vidu, ne možemo da se ne zapitamo kakvi smo mi to postali i da li je moguće da konstantno (namerno ili iz nehata?) previđamo vitalnost zla. Možda bi to pitanje bilo preciznije ukoliko bi glasilo ‒ Ko tu očiglednu vitalnost previđa i s kakvim namerama.

Na sreću, ne čine to svi. Dokaz za to jesu izuzetno značajne knjige, kao i periodične publikacije, koje ne zaboravljamo, koje preporučujemo, iz kojih neprestano obnavljamo znanja i prenosimo ih generacijama kojima bi trebalo da pripadne budućnost.

Jedan od značajnih ljudi koji to čine i čija je zasluga velika, a misija važna, jeste dr Vladimir Dimitrijević, profesor gimnazije, naučni saradnik i pravoslavni mislilac.  Nedavno je objavljena njegova knjiga „Kuća u našoj krvi ‒ Jasenovac i srpski logoraški zavet” (2024). Ova knjiga rezultat je nastojanja da se osmisli jasenovačko iskustvo, „jer bez svesti o zlu”, kako autor navodi reči Žarka Vidovića, „nema istorijske svesti”. 

Nastojeći da tu istorijsku svest probudi,  on u knjizi prezentuje relevantna, objektivna, dokumenta i svedočanstva, koja ne potiču nužno od pripadnika našeg naroda, rezultate istraživanja drugih kolega iz malo dalje i bliže prošlosti, ali i iz savremenosti, promišljanja značajnih ljudi kulture, komentarišući ih i izvodeći sopstvene, logične zaključke.

Dok to čini kao filantrop, pravoslavac, humanista, naučnik i pripadnik naroda nad kojim je tri puta u jednom veku izvršen genocid, a koji je, kao i svi drugi normalni ljudi, beskrajno začuđen nad manifestnošću jedinstvenog u svetu i istoriji, ustaškog zla, uočavamo nešto što se neprestano potvrđuje i u našoj savremenosti ‒  stalnost srpske nacionalne traume s jedne strane, a sa druge, strašna tajna ustaške nepokajivosti o kojoj autor piše u poglavlju „Kako čitati knjigu nadužasa”: „Često sam se pitao ‒ čime je Bog kaznio ustaške zločine i nepokajivost njihovih potomaka, koji danas „Bljesak” i „Oluju” obeležavaju kao praznična slavlja anihilacije Srba. Veliki srpski kompozitor, Enriko Josif, svojevremeno nam je otkrio o čemu je reč: ̒Evo jedne svete tajne, strahotne tajne, nadistine.  […] Takvom istrebljivačkom smrtilištu u pojasu jasenovačkom, Nebo je odredilo najužasniju kaznu. KAZNU NEMOGUĆNOSTI SABORNOG POKAJANjA”.

    Čitajući knjigu s pažnjom, ne ispuštajući je iz ruku, jer se ona drugačije i ne može, i ne treba, čitati, razumevamo kako se sve oduvek odvijalo, i odvija se, u svetlu nekolikih značajnih činjenica ‒ ono što se zaista dogodilo, što je počinjeno, nijedna revizija istorije ne može poreći ni učiniti drugačijim i onoga što ne može da ne uplaši svakog normalnog, mislećeg, dobrog čoveka ‒ zlo je uvek privlačnije od dobra, ono ima kontinuitet. Da li je to razlog što je neke kategorije teško razlikovati, između njih uspostaviti tačnu granicu? Mogu li nam na to odgovoriti pripadnici akademske zajednice, kulture i medija?   

Kako u knjizi kaže Vladimir Dimitrijević: „Kao i uvek, svako može da bira u šta će verovati i za šta će se, u javnom prostoru, zalagati”.

Izvor: Objavljeno u Kulturnom dodatku Večernjih novosti 9. aprila 2024.