fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

СВЕДОК

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/dakic.jpg

Краj октобра 2006. године. У Хагу сведочом о злочинима над српским народом у Хрватскоj, о избацивању из Устава, о усташоидноj симболици и изjавама хрватских челника, што jе довело до рата. Уверавам, да смо се боjали репризе усташког злочинства. Не свиђа се то предсjеднику Већа, суцу Молоту из Јужноафричке Униjе. Он зна све и не зна ништа. Из његових очиjу сикће нека чудесна мржња и презир према Србима.

Преузео jе улогу тужиоца, Американца Ваjтинга и напада: зашто пишем само о злочинима над српским народом. Говорим, да у томе нема успоредби, да jе само у три православне цркве на Кордуну и Баниjи убиjено 2129 Срба, међу коjима jе било и 153 деце. Тврдим, да у Хрватскоj ниjе забележен нити jедан масовни српски злочин над хрватским народом, коjи се може успоредити с масовним злочинима извршеним над српским народом. Навалио Молото и неће да се одлепити од своjе теме. Јавља се бранилац Милана Мартића, Пеђа Милованчевић:

– Господине Молото, дозволите да сведок исприча, како jе постао историчар, можда ће вам све бити jасниjе ?

– Нека каже, мрзовољно jе узвратио Молото!

Пренуо сам се на трен у ратну 1942. годину и започео скраћену верзиjу ове приче:
„Захваљуjем, господине Молото. Био сам у jеданаестоj години. Први април 1942. године. Петрова гора у снежноj прошарици. Зубато пролеће. Температура око нуле. Пуна jе Петрова гора збегова голорука српског народа. Избегли смо испред усташког ножа. Мушкарци се пењу на наjвиша стабла и мотре рубове шуме. Моjа мама jе обесила котлић на вериге и кувала жгањце за шесточлану породицу. Радуjемо се доручку. Одjедном топовске гранате. Долећу, фрфљаjу и падаjу око нас. Глад се изгубила, а моjе три сестре и jа око матере Драгице и оца Симе. Ноге им заплићемо. Извиђачи jављаjу, да усташе од села Кључара улазе у шуму. Сео сам с оцем на оборено стабло, педесетак метара изнад наше земунице. Ставио ми jе главу у крило, да истискуjем jаjарице на лицу, да се бар мало пренесемо у нека раниjа времена. Нигде места. Сви мислимо, можда jе тамо или тамо подаље од земунице сигурниjе?

Изненада блиски пуцњи и jауци. Завукли смо се испод обореног стабла. Сат касниjе, све се стишало. Жена, с дететом у наручjу бежи и jауче: „Јоj, народе да видите шта се десило. Крвници маjку им усташку! То jе срамота и греота, шта раде од нашег народа! Јоj мени, маjко моjа!“.

Кренуо сам с маjком у правцу где jе раниjе жарило и палило. Дошли смо до тужног призора. На благоj удољици, званоj Барин коса, много побиjених, познатих и непознатих. Жене, деца и старци. Неко испод гомиле тражи: „Воде, воде, воде….“. На рубу гомиле убиjених, препознаjемо породицу Кривокућа. То нам jе родбина. Звали смо их Милорови, по неком далеком претку, маjору. Отац Милић, његова жена Мила и дjеца: Милош (17 година) Ката (15), Јован (13), Љубица (10), Чедомир (5) и наjмлађа Анка од две године. Сви су непомични, осим двогодишње Анке. Само jе она остала жива. Крвавим прстићима jе повлачила оца и маjку за косу и кроз плач позивала: „Диги се тата! Диги се мама, идемо кући!“ Пререзаног врата, лежали су и мама и тата. А онда стравичан библиjски призор. Из мртвих се уздизао неки чудесан дим. Мислио сам у себи логиком детета: Ето видиш, како њихове душе одлазе у небо.

То jе моjа прича, господине Молото. То ми jе предодредило животни пут“.

У судници мук. Ја сам га прекинуо: „Господине Молото, тада сам се заклео, у себи, да ћу бити историчар, да ћу писати о своме народу. Касниjе сам поред осталих књига и радова, написао истиниту причу под насловом: „Злочин на Барин коси, априла 1942. године“ у књизи „Котар Воjнић у НОБ“ у коjоj су поименични подаци о 234 српска цивила, од коjих jе убиjено 195, међу коjима jе било и 59 деце до 15 година живота. Остали су побегли, или су излечени, после задобиjених рана.

Ви нађите само jедан овакав пример злочина, или њему сличан, коjег су учинили Срби хрватском народу, а jа ћу овакве, jош теже и сличне набраjати пуни сат времена. То jе моj одговор зашто пишем о злочинима учињеним над српским народом у Хрватскоj.

Ја вама не замерам. Ви то не знате и не можете знати“.

С дужним саосjећањем се jавио судац из Аустриjе. Каже, да jе протестант и да никада ниjе чуо нешто слично, како то душе, у машти детета, одлазе у небо. Говорио jе нешто и о католичкоj цркви. Молото ме више ниjе питао зашто пишем о злочинима над српским народом.

Миле Дакић

Извор: Морача – Розафа

 

Везне виjести:

Будни сањамо завичаj!!

Суђење пjеснику Мили Дакићу

УХАПШЕН 80-ГОДИШЊИ СРБИН МИЛЕ ДАКИЋ

МИЛЕ ДАКИЋ НЕМА ВЕЗЕ СА ЗЛОЧИНИМА

Дакића не пуштаjу из притвора

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: