Исповест: Како је убијено 126 чланова породице Спремо

„Новости“ обjављуjу ексклузивну исповест Жикице Жике Ђорђевића из Купреса, потомка по маjци угледне породице Спремо, коjоj су усташе, у два последња рата, наjсвирепиjе убили 126 чланова. Први пут, он за наш листи говори о страдању ове фамилиjе.

Болна и тешка прича, слике ужаса, коjе га прате и данас, две децениjе после изгона, окосница jе управо завршеног рукописа „Кристална ноћ у Купресу“. Писао га jе три и по године у киоску, на аутобускоj станици у Белоj Паланци, где jе нашао уточиште. Али не и мир.

Певало се деведесет прве у Купресу, као и четрдесет прве: „Срби у Србиjу, комунисти у Русиjу, а ко воли ’У’, нек остане ту!“

И тада jе Жикица Жика Ђорђевић отишао из Купреса. У Србиjу. У Белу Паланку, у коjоj ниче ново семе његових Ђорђевића и његових Спрема, чиjе кости jош траже по Купрешкоj висоравни.

Кренуо jе у раскораку између смрти и живота. На пут спаса, са своjим jединим благом: женом пред порођаjем и маjком Љубицом.

Он, син домаћина, купрешког Србина Тихомира Ђорђевића, у чиjоj кући, што се каже „само што птичиjег млека ниjе било“, ниjе понео ни албум са фотографиjама. Била jе то година збегова, раскућеног народа у прогнаничким колонама.

Људи покушаваjу да спасу главе, али као сви српски домаћини, спасавали су и своjа стада. Вукли их од Купреса до Бањалуке. Од Бањалуке до Сремске Раче. Па, даље… Ко jе где стигао, ту се и зауставио.

– Никад више Купрес! – провали из Жике.

Као у сагласjу са овом његовом реченицом, коjа jе попримила призвук туге, горчине и беса у jедно, удари оштар ветар с планине по Белоj Паланци. Промичу и прве пахуље. Његова жена Младенка спрема ручак.

– Нико из ове куће ниjе отишао гладан – каже нам. – Тако jе било и на Купресу. Понели смо домаћински обичаj из наших кућа, од родитеља…

Младенка jе jош нешто хтела да каже. Али звони телефон. Слушалицу подиже Жика. С друге стране – Купрес!

– Да ли jе то дом Ђорђевића? – чуjе се отуда.

– Јесте, изволите!

– Овде (таj и таj), ви се можда мене и сећате, некада сам радио у Порескоj управи Купреса. А сад зовем у вези ове ваше рушевине.

– Не разумем!
– одговорио jе Жика.

Уследило jе обjашњење из отетог завичаjа:

– Гледаjте, ова рушевина jе постала легло пацова, змиjа и ко зна чега jош. Ругло jе града и треба да jе уклоните.

Жика се узруjао.
Крв ударила у лице. Заносе га ове речи. Само што не падне.

– Ви грешите.
Ниjе то никаква рушевина. То jе била моjа кућа, коjу сте ви претворили у рушевину!
Ја сам кућу оставио, ви ме зовете због рушевине…

Поновио jе неколико пута: „За мене jе то моjа кућа, моj дом, моjе успомене. Све. Ја бих опет градио, ту, на своме. Али, знам да бисте jе ви опет рушили.“

– Ја о томе ништа не знам, ни ко jе рушио, ни шта! – чуло се отуд, из Жикиног отетог завичаjа.

– Да, нико ништа не зна. Ни ко ми jе побио 126 чланова породице, ни ко ми jе рушио кућу. Али jа знам. Знам и да певате док скиjате преко наших стратишта. Јама.

Прекид везе. Жикица Жика Ђорђевић се спустио на столицу. Тече дуг монолог:

– Нека jе, нека куће, макар била и таква. Нека дува ветар кроз њу и лете слепи мишеви. Али она носи име. Можда зато траже да jе уклоним. Можда би желели да им jе продам.

А како да продаш своj део планете. Земљу прадедова. Земљу моjе деце. Можда ће се неко, некада вратити. Хрвати луде због тога што им jе небо празно над нашом кућом и наше њиве што им не дамо. Ето, не дамо! Срби с Косова су погрешили. Продавали земљу.

Извукли своjоj деци испод ногу. Зато не продаjем своjе. На Купресу су наше колевке. И наши гробови.

Учини се суза у краjичку ока овог човека. Ниjедном, каже, ниjе походио завичаj. Не може…

– Ишли су други, почетком 2000. На Задушне духове, или о каквом великом свецу. И, шта су затекли?

Зидове своjих некадашњих домова, окадили црквишта некадашњих храмова, запалили свеће ту. А понели храну. Замисли, човече, идеш своjоj кући, а носиш хлеб.

Жикица Жика Ђорђевић после враћа причу на краj оног рата, као кључну коцкицу у мозаику коjи недостаjе да би био потпун.

– Кад jе завршен онаj рат и дошла петокрака, они, коjи су били усташе, зачас ставили петокраке. Време нове власти, дошло братство и jединство.

Али с новим ратом деведесет прве опет заменили ознаке. И почели да кољу. Они су знали шта желе. А ми: братство и jединство, па све тако.

Вештачки накинђурени венац „Србин, Хрват и Словенац“ коначно се расплео после пола века. Сасвим се расплео, када су нас за тако мало времена поново убиjали. А ми, за тако мало времена заборавили.

У Белоj Паланци, варошици у коjоj све замире осим сећања, на пролеће 1992. Жикица jе бацио ново животно сидро. Имао jе тада 25 година. Његова супруга Младенка, родом из Горњег Вакуфа, две године jе млађа. Он студент шумарства, она технологиjе.

У време прогона чекали су прву принову. Сада имаjу две кћерке.

– Радост дечиjег осмеха наших цурица била jе за нас спасоносна после преживљеног пакла кроз коjи смо пролазили од Купреса до Србиjе.

Када смо кренули, на аутомобилу коjи нас jе извукао из сигурне смрти, била су само колица за бебу, jер jе Младенка била пред порођаjем.

Тако, ми, путуjемо у неизвесност, а бога молимо да се домогнемо сигурног уточишта пре њеног порођаjа.

А пре тога…

Тренуци као вечност: отићи или остати…

Из кафане „Брдо“, Маркице Ребрине одjекнуо jе пуцањ. После пуцња, на улицу jе изjурио – власник. Свуда около црне униформе. Ниjе утешно звучала порука: „Ма, ништа, Маркица jе убио нечиjег кера.“

Жикица jе био сигуран – „Готово jе“. На неколико корака од кафане његове сестре од тетке, Марта, и њено двоjе деце. Његова маjка и супруга.

– Пролетело ми jе кроз главу: само ових неколико корака, мислио сам – живот или смрт. Да ли нам jе судбина поново наменила страдање.

Био сам сигуран само у то да морам да будем бржи. „Идемо“, рекао сам, несвестан да ће ово „идемо“ бити одлазак заувек. Око мене избезумљени погледи. Нема тишина. Дах се ниjе чуо у аутомобилу.

Знали смо да jе одлазак спас. А куда? Куд год, само што даље. Одлазак „у заувек“, био jе извесниjи сваким пређеним километром.

У кући, отац Тихомир добро попио. Не можеш да га убедиш да пође. Притискао кревет и ни да макне. Каже ми: „Ја не идем никуд. Ти вози децу и жене.“

Тако се, после дана и дана, Жикица Жика Ђорђевић обрео у Белоj Паланци. Ту jе дочекао и оца Тихомира. Дани и дани прошли су у ћутању. Нико ниjе изговарао име Купреса.

А пред свима су лебделе слике прелепог градића са разгледнице. Наjчешће она идилична зимска. И све су се чешће jављале у тмурноj свакидашњици Беле Паланке.

Милена Марковић

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Везане виjести:

Сведочење о усташком дивљаштву: Косили Србе по ливадама