Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Podgorica – Mi preživeli svedoci nezapamćenog zločina koji se dogodio u selu Velika 28. jula 1944. godine duboko smo dirnuti u nezaboravne rane za našim milim i dragim mučenicima i duboko zahvalni na objavljenim događajima od strane poznatog pisca i istoričara Pavla Dželetovića.
Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 09. novembra. 2016. godine.
I ako nas je malo preživelih, ovo je velika stvar za nas, a posebno za potomke da se podsete i da ne zaborave kako su im bliži preci nestali sa lica zemlje, na kakav način i od koga?
Kao preživeli očevidac mogu da kažem sledeće:
Dana 25. jula u popodnevnim časovima, videla sam svojim očima kada je partizanska trojka napala nemački kamion pun vojnika kod mosta u zaseoku Gojkovića, zvani „Laze“, koji je išao iz pravca Čakora za Plav.
Čuli smo štektanje mitraljeza, dve jake eksplozije bombe i ubrzo se digao gust crni dim i osetio smrad pečenog ljudskog mesa. Malo zatim, putem iznad naše kuće, protrčao je jedini preživeli Nemac u kratkim pantalonama i cokulama prema Čakoru.
Isto veče starešina sela Radisav Živaljević razaslao je momke po selu da obavesti sve porodice da sutra ujutro budu kod škole u centru sela, a da će on s nekoliko viđenijih ljudi iz sela otići za Plav kod prefekta Šemsa Ferovića da ih zamoli za zaštitu porodica.
Narod se brzo okupio kod škole, a kad su došli ljudi iz Plava rekli su da tu noć prenoćimo kod škole, a sutra svi kod svojih kuća, muškarci da se sklone u šume, a da žene i decu niko neće dirati.
Tako su i uradili, to je bilo 27. juna 1944. godine, a oko 10 sati 28. jula počeo je krvavi pir pripadnika zloglasne „Skenderbeg“ divizije potpomognute sa velikim brojem balista i vulentara iz Plava i Gusinja. Kolona zlikovaca na kamionima je došla iz pravca Čakora.
Prvo su stradale porodice Jokića, koje su bile bliže Čakoru, pa onda zaseok Gojkovića, gde su u kućama stričeva mog oca pobili sve žene i decu koje su zatekli u kućama, neke mitraljezima, a neke spalili u kućama. Pored opisa u feljtonu divljanja i pirovanja zlikovaca bilo je još stravičnih primera.
To su najgnusniji zločini u istoriji. Nije zabeleženo da se na jednom malom prostoru, za vrlo kratko vreme (10.00 – 12.15) bez ikakvog razloga pobije toliki broj nedužnih ljudi, mahom žene i deca, te da za taj zločin niko nikada nije odgovarao, odnosno da se o zločinu nije ni pisalo do skorijeg datuma?
428 žrtava
Broj žrtava 428 je zvaničan, ali se nikada nije ustanovio tačan broj, jer u to vreme u Velici je pored meštana živeo i veliki broj izbeglica sa Kosova i Metohije i drugih krajeva koji su od krvavog noža našle svoje utočište kod rođaka gde su i stradali. Mesecima su pronalaženi raspadnuti leševi i razbacane kosti po jarugama i potocima, a da se nije znalo o kome se radi.
Izvor:
Podgorica – Mi preživeli svedoci nezapamćenog zločina koji se dogodio u selu Velika 28. jula 1944. godine duboko smo dirnuti u nezaboravne rane za našim milim i dragim mučenicima i duboko zahvalni na objavljenim događajima od strane poznatog pisca i istoričara Pavla Dželetovića.
I ako nas je malo preživelih, ovo je velika stvar za nas, a posebno za potomke da se podsete i da ne zaborave kako su im bliži preci nestali sa lica zemlje, na kakav način i od koga?
Kao preživeli očevidac mogu da kažem sledeće:
Dana 25. jula u popodnevnim časovima, videla sam svojim očima kada je partizanska trojka napala nemački kamion pun vojnika kod mosta u zaseoku Gojkovića, zvani „Laze“, koji je išao iz pravca Čakora za Plav.
Čuli smo štektanje mitraljeza, dve jake eksplozije bombe i ubrzo se digao gust crni dim i osetio smrad pečenog ljudskog mesa. Malo zatim, putem iznad naše kuće, protrčao je jedini preživeli Nemac u kratkim pantalonama i cokulama prema Čakoru.
Isto veče starešina sela Radisav Živaljević razaslao je momke po selu da obavesti sve porodice da sutra ujutro budu kod škole u centru sela, a da će on s nekoliko viđenijih ljudi iz sela otići za Plav kod prefekta Šemsa Ferovića da ih zamoli za zaštitu porodica.
Narod se brzo okupio kod škole, a kad su došli ljudi iz Plava rekli su da tu noć prenoćimo kod škole, a sutra svi kod svojih kuća, muškarci da se sklone u šume, a da žene i decu niko neće dirati.
Tako su i uradili, to je bilo 27. juna 1944. godine, a oko 10 sati 28. jula počeo je krvavi pir pripadnika zloglasne „Skenderbeg“ divizije potpomognute sa velikim brojem balista i vulentara iz Plava i Gusinja. Kolona zlikovaca na kamionima je došla iz pravca Čakora.
Prvo su stradale porodice Jokića, koje su bile bliže Čakoru, pa onda zaseok Gojkovića, gde su u kućama stričeva mog oca pobili sve žene i decu koje su zatekli u kućama, neke mitraljezima, a neke spalili u kućama. Pored opisa u feljtonu divljanja i pirovanja zlikovaca bilo je još stravičnih primera.
To su najgnusniji zločini u istoriji. Nije zabeleženo da se na jednom malom prostoru, za vrlo kratko vreme (10.00 – 12.15) bez ikakvog razloga pobije toliki broj nedužnih ljudi, mahom žene i deca, te da za taj zločin niko nikada nije odgovarao, odnosno da se o zločinu nije ni pisalo do skorijeg datuma?
428 žrtava
Broj žrtava 428 je zvaničan, ali se nikada nije ustanovio tačan broj, jer u to vreme u Velici je pored meštana živeo i veliki broj izbeglica sa Kosova i Metohije i drugih krajeva koji su od krvavog noža našle svoje utočište kod rođaka gde su i stradali. Mesecima su pronalaženi raspadnuti leševi i razbacane kosti po jarugama i potocima, a da se nije znalo o kome se radi.
Izvor: VASELjENSKA
