Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Svedočenje iz pakla

Datum objave: petak, 6 decembra, 2019
Veličina slova: A- A+

Potresno kazivanje slikara i skulptora Nedeljka Neđe Goge, koji je kao petogodišnjak preživeo hrvatski koncentracioni logor za srpsku decu u Sisku.

Dečji logor u Sisku

Na predlog sisačkog biskupa Vlade Košića, u Sisku će za koji dan, 30. novembra, biti održan „naučni” skup ,,Zbrinjavanje ratne siročadi u Sisku 1942–1943”. Organizatori su Hrvatski studij Sveučilišta u Zagrebu i Hrvatsko katoličko sveučilište. Među učesnicima će biti i dr Vlatka Vukelić, koja je početkom ovog meseca u „Glasu koncila” izjavila da je tvrdnja o postojanju koncentracionog logora za decu u Sisku, u vreme NDH, „apsolutna laž”.

Cilj predstojećeg skupa je, prema njenim rečima, da se dokažu napori lokalnog stanovništva i nadbiskupa Alojzija Stepinca u pomoći deci koja su stradala, te da se „pokušaju definirati sudbine osoba koje su preživjele tu humanitarnu kalvariju”.

Kada je u Sisku 9. maja ove godine podignut spomenik nadbiskupu Alojziju Stepincu, povodom 120-godišnjice njegovog rođenja, monsinjor Juraj Batelja, čelna osoba akcije za proglašenje Stepinca svecem, izjavio je da su ustaški koncentracioni logori za decu u Sisku i Jastrebarskom bili prihvatilišta, koja su organizovale „ustanove NDH”.

Logor u Sisku zaista je nosio službeni naziv Prihvatilište za decu izbeglica, a bio je pod pokroviteljstvom „ženske loze” ustaškog pokreta, katoličkih časnih sestara i političke policije – Ustaške nadzorne službe.

Kakvo je to „prihvatilište” bilo i zašto je od 3. avgusta 1942. do januara 1943. godine progutalo živote oko 2.000 srpske dece, uglavnom s Kozare, uzrasta od kolevke do petnaest godina? Na ovo pitanje odgovara Nedeljko Neđo Goga, preživelo dete-logoraš, slikar i skulptor, svetski putnik i invalid prve kategorije, čovek gotovo nestvarne biografije.

Petnaestak godina posle proživljenog u logorima Jasenovac i Sisak, posle teških psihičkih i fizičkih kriza, ipak se iskobeljao iz sveta mračnih sećanja na pakao u koji je 1942. bačen kao petogodišnjak sa starijim bratom Vasom. I danas je jedva spreman da o doživljenom svedoči.

– Tehnikom samosavlađivanja i kontrole emocija ovladao sam tokom godinu dana boravka na Tibetu, gde sam kao teški invalid, na štakama i s nesnosnim bolovima, stigao 1956. i tamo ostao nešto duže od godinu dana, ali i danas, kad vidim nož, kad vidim uniformu, ma koju uniformu, kad vidim čizme s visokim sarama, počinjem da se tresem – kaže naš sagovornik.

Nož – zbog klanja nedužne dece i slika koje su mu se urezale u sećanje, uniformu zbog ustaških zločinaca koji su krv s noža lizali… A čizme, pitamo Gogu, zašto mu se smrači kada vidi čizme? Nije spreman da odgovori.

Radije svedoči kako je njega i brata mu, iz sisačkog logora, u jednoj gotovo nadrealnoj akciji, naizgled osuđenoj na propast, izvukla majka Savka, partizanka, puškomitraljezac s Kozare.

Neđo Goga je dobio zahvalnicu od Stivena Spilberga, kojom mu slavni režiser zahvaljuje na „neprocenjivom doprinosu” koji je dao pristajući da svedoči o svom životu pred kamerama, za Spilbergovu čuvenu filmsku arhivu o Holokaustu i genocidu.

A do tada, šta se dešavalo do tada?

– Bili smo okruženi časnim sestrama – kaže Goga – one su nam spremale i donosile hranu, one su „brinule” o nama. Bolesni, s ranama po celom telu, izgladneli, u ritama, puni vaški i smrdljivi, čekali smo da nam na zemlju, u blato, iskrenu kazan ključale vodurine s malo krompira. I uvek isto – mi deca bismo počela da se grabimo, da bar nešto od te „hrane” okusimo, a onda bi počeli jauci. Naše ručice su već ranije bile izranavljene i u plikovima, morali smo brzo da ih izvlačimo iz te vrele tekućine, čekajući kao gladni vuci da se bar malo ohladi.

– Časne sestre su stajale oko nas, sladile se nad tom slikom iz pakla, smejale se i podstrekavale nas da prionemo, da budemo brzi.

– Srećom, uz mene je bio stariji brat, zreliji od mene. Posle prvih takvih iskustava upozorio me je da treba da se strpim, da sačekam. Upozoravao me i na nešto još važnije. Uvek je pred nas decu u tim vrelim pomijama, izbacivano i tucano staklo koje su časne sestre spravljale kao „dodatak obroku”. Jeli smo i to staklo, unezvereni od gladi. Zbog halapljivosti koju je bilo nemoguće kontrolisati, veći komadi stakla su rasecali utrobu mnogih. Takvi su se u najtežim mukama ubrzo rastajali od života – kazuje Neđo Goga.

Mučno je ovakva svedočenja slušati, mučninu stvara i pisanje o njima, ali danas, kada snažni glasovi poriču da je u Sisku postojao ustaški logor za decu, da je to bilo „prihvatilište” za njihovu dobrobit, elementarna jemoralna i profesionalna obaveza novinara da iz sagovornikovog sećanja „iščupa” bar još neku sliku.

Dok se Goga opire, pričamo o slikarstvu i umetnosti, o njegovim putovanjima diljem sveta, o smirenosti koju mu je u život utkalo iskustvo stečeno na Tibetu.

Niste, valjda, na nekom od tih putovanja, nekim slučajem, ili u nekoj tuči, slomili nos, upitah sagovornika.

– Nisam – odgovara smireno, čak uz osmeh. – Ustaša mi je u logoru u Sisku nos odsekao. Brat i druga deca su mi odsečeni komad nosa prilepili, uvili ga u prljave rite, da zaustave krvarenje i skrpe što se skrpiti moglo. Na šta je moj nos ličio kad nas je majka iščupala iz logora teško je i zamisliti. Onda je 1945, pred kraj rata, protutnjala i jedna čerkeska, belogardejska jedinica, bili su na strani nacista. Bio je među njima i jedan lekar. Kada me je video, imao sam tada osam godina, uzeo me k sebi, rasekao mi ponovo nos i zašio ga po medicinskom protokolu. Dobro je to uradio, od onda imam samo manje smetnje pri disanju.

– Ustašama ni moj isečeni nos nije bio dovoljan da zadovolje svoje životinjsko sladostrašće – nastavlja Goga. – Bajonetima su mi kao petogodišnjaku probadali butine i na levoj i na desnoj nozi, duboki, veliki ožiljci su i danas jasno vidljivi. Zbog svega toga sam, kada nas je majka izvukla iz logora, zaista bio „živi leš”. Nije smela da me podigne nego me je uvila čvrsto u neke krpetine, kao bebu na rođenju, da joj se na raspadnem u rukama – smireno kaže Goga.

Iskoristih taj momenat i upitah ponovo za čizme – zašto se uznemiri kada vidi čizme, za nož i uniformu je pojasnio.

– Zato što su uglancane čizme ustaša s visokim sarama u mom sećanju nešto najokrutnije, one su mi nanele najveći bol. Onako malog, iznemoglog, gladnog, izranavljenog, bacio me na zemlju i onda uhvatio za kosu, postavio u sedeći položaj, raširenih nogu. Jednom čizmom mi je podupro leđa, a drugom je zgazio na moje mošnice. Onesvestio sam se od paklenog, neopisivog bola.

Tako su kastrirali nas, srpsku decu, da nemamo poroda. Na moju sreću, taj ustaša je u brzini samo polovično obavio svoj zločinački posao. Kada sam stasao, posle rata, izrodio sam dve ćerke, bliznakinje – kaže ozarenog lica Neđo Goga, koji već dvadeset godina živi i stvara u svom letnjikovcu u Vrnjačkoj Banji, pošto je 1999. godine izbačen iz svog novobeogradskog ateljea.

Autor: Slobodan Kljakić; ponedeljak, 26.11.2018.

Izvor: „Politika“, 26 nov 2018)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top