Svedočenje iz pakla

Datum objave: petak, 6 decembra, 2019
Veličina slova: A- A+

Potresno kazivanje slikara i skulptora Nedeljka Neđe Goge, koji je kao petogodišnjak preživeo hrvatski koncentracioni logor za srpsku decu u Sisku.

Dečji logor u Sisku

Na predlog sisačkog biskupa Vlade Košića, u Sisku će za koji dan, 30. novembra, biti održan „naučni” skup ,,Zbrinjavanje ratne siročadi u Sisku 1942–1943”. Organizatori su Hrvatski studij Sveučilišta u Zagrebu i Hrvatsko katoličko sveučilište. Među učesnicima će biti i dr Vlatka Vukelić, koja je početkom ovog meseca u „Glasu koncila” izjavila da je tvrdnja o postojanju koncentracionog logora za decu u Sisku, u vreme NDH, „apsolutna laž”.

Cilj predstojećeg skupa je, prema njenim rečima, da se dokažu napori lokalnog stanovništva i nadbiskupa Alojzija Stepinca u pomoći deci koja su stradala, te da se „pokušaju definirati sudbine osoba koje su preživjele tu humanitarnu kalvariju”.

Kada je u Sisku 9. maja ove godine podignut spomenik nadbiskupu Alojziju Stepincu, povodom 120-godišnjice njegovog rođenja, monsinjor Juraj Batelja, čelna osoba akcije za proglašenje Stepinca svecem, izjavio je da su ustaški koncentracioni logori za decu u Sisku i Jastrebarskom bili prihvatilišta, koja su organizovale „ustanove NDH”.

Logor u Sisku zaista je nosio službeni naziv Prihvatilište za decu izbeglica, a bio je pod pokroviteljstvom „ženske loze” ustaškog pokreta, katoličkih časnih sestara i političke policije – Ustaške nadzorne službe.

Kakvo je to „prihvatilište” bilo i zašto je od 3. avgusta 1942. do januara 1943. godine progutalo živote oko 2.000 srpske dece, uglavnom s Kozare, uzrasta od kolevke do petnaest godina? Na ovo pitanje odgovara Nedeljko Neđo Goga, preživelo dete-logoraš, slikar i skulptor, svetski putnik i invalid prve kategorije, čovek gotovo nestvarne biografije.

Petnaestak godina posle proživljenog u logorima Jasenovac i Sisak, posle teških psihičkih i fizičkih kriza, ipak se iskobeljao iz sveta mračnih sećanja na pakao u koji je 1942. bačen kao petogodišnjak sa starijim bratom Vasom. I danas je jedva spreman da o doživljenom svedoči.

– Tehnikom samosavlađivanja i kontrole emocija ovladao sam tokom godinu dana boravka na Tibetu, gde sam kao teški invalid, na štakama i s nesnosnim bolovima, stigao 1956. i tamo ostao nešto duže od godinu dana, ali i danas, kad vidim nož, kad vidim uniformu, ma koju uniformu, kad vidim čizme s visokim sarama, počinjem da se tresem – kaže naš sagovornik.

Nož – zbog klanja nedužne dece i slika koje su mu se urezale u sećanje, uniformu zbog ustaških zločinaca koji su krv s noža lizali… A čizme, pitamo Gogu, zašto mu se smrači kada vidi čizme? Nije spreman da odgovori.

Radije svedoči kako je njega i brata mu, iz sisačkog logora, u jednoj gotovo nadrealnoj akciji, naizgled osuđenoj na propast, izvukla majka Savka, partizanka, puškomitraljezac s Kozare.

Neđo Goga je dobio zahvalnicu od Stivena Spilberga, kojom mu slavni režiser zahvaljuje na „neprocenjivom doprinosu” koji je dao pristajući da svedoči o svom životu pred kamerama, za Spilbergovu čuvenu filmsku arhivu o Holokaustu i genocidu.

A do tada, šta se dešavalo do tada?

– Bili smo okruženi časnim sestrama – kaže Goga – one su nam spremale i donosile hranu, one su „brinule” o nama. Bolesni, s ranama po celom telu, izgladneli, u ritama, puni vaški i smrdljivi, čekali smo da nam na zemlju, u blato, iskrenu kazan ključale vodurine s malo krompira. I uvek isto – mi deca bismo počela da se grabimo, da bar nešto od te „hrane” okusimo, a onda bi počeli jauci. Naše ručice su već ranije bile izranavljene i u plikovima, morali smo brzo da ih izvlačimo iz te vrele tekućine, čekajući kao gladni vuci da se bar malo ohladi.

– Časne sestre su stajale oko nas, sladile se nad tom slikom iz pakla, smejale se i podstrekavale nas da prionemo, da budemo brzi.

– Srećom, uz mene je bio stariji brat, zreliji od mene. Posle prvih takvih iskustava upozorio me je da treba da se strpim, da sačekam. Upozoravao me i na nešto još važnije. Uvek je pred nas decu u tim vrelim pomijama, izbacivano i tucano staklo koje su časne sestre spravljale kao „dodatak obroku”. Jeli smo i to staklo, unezvereni od gladi. Zbog halapljivosti koju je bilo nemoguće kontrolisati, veći komadi stakla su rasecali utrobu mnogih. Takvi su se u najtežim mukama ubrzo rastajali od života – kazuje Neđo Goga.

Mučno je ovakva svedočenja slušati, mučninu stvara i pisanje o njima, ali danas, kada snažni glasovi poriču da je u Sisku postojao ustaški logor za decu, da je to bilo „prihvatilište” za njihovu dobrobit, elementarna jemoralna i profesionalna obaveza novinara da iz sagovornikovog sećanja „iščupa” bar još neku sliku.

Dok se Goga opire, pričamo o slikarstvu i umetnosti, o njegovim putovanjima diljem sveta, o smirenosti koju mu je u život utkalo iskustvo stečeno na Tibetu.

Niste, valjda, na nekom od tih putovanja, nekim slučajem, ili u nekoj tuči, slomili nos, upitah sagovornika.

– Nisam – odgovara smireno, čak uz osmeh. – Ustaša mi je u logoru u Sisku nos odsekao. Brat i druga deca su mi odsečeni komad nosa prilepili, uvili ga u prljave rite, da zaustave krvarenje i skrpe što se skrpiti moglo. Na šta je moj nos ličio kad nas je majka iščupala iz logora teško je i zamisliti. Onda je 1945, pred kraj rata, protutnjala i jedna čerkeska, belogardejska jedinica, bili su na strani nacista. Bio je među njima i jedan lekar. Kada me je video, imao sam tada osam godina, uzeo me k sebi, rasekao mi ponovo nos i zašio ga po medicinskom protokolu. Dobro je to uradio, od onda imam samo manje smetnje pri disanju.

– Ustašama ni moj isečeni nos nije bio dovoljan da zadovolje svoje životinjsko sladostrašće – nastavlja Goga. – Bajonetima su mi kao petogodišnjaku probadali butine i na levoj i na desnoj nozi, duboki, veliki ožiljci su i danas jasno vidljivi. Zbog svega toga sam, kada nas je majka izvukla iz logora, zaista bio „živi leš”. Nije smela da me podigne nego me je uvila čvrsto u neke krpetine, kao bebu na rođenju, da joj se na raspadnem u rukama – smireno kaže Goga.

Iskoristih taj momenat i upitah ponovo za čizme – zašto se uznemiri kada vidi čizme, za nož i uniformu je pojasnio.

– Zato što su uglancane čizme ustaša s visokim sarama u mom sećanju nešto najokrutnije, one su mi nanele najveći bol. Onako malog, iznemoglog, gladnog, izranavljenog, bacio me na zemlju i onda uhvatio za kosu, postavio u sedeći položaj, raširenih nogu. Jednom čizmom mi je podupro leđa, a drugom je zgazio na moje mošnice. Onesvestio sam se od paklenog, neopisivog bola.

Tako su kastrirali nas, srpsku decu, da nemamo poroda. Na moju sreću, taj ustaša je u brzini samo polovično obavio svoj zločinački posao. Kada sam stasao, posle rata, izrodio sam dve ćerke, bliznakinje – kaže ozarenog lica Neđo Goga, koji već dvadeset godina živi i stvara u svom letnjikovcu u Vrnjačkoj Banji, pošto je 1999. godine izbačen iz svog novobeogradskog ateljea.

Autor: Slobodan Kljakić; ponedeljak, 26.11.2018.

Izvor: „Politika“, 26 nov 2018)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top