Све жртве су једнаке…?

У Србиjи већ дуго влада дух аутоцензуре, самопорицања, самонегациjе. Непостоjање културе сећања води у колективни заборав и постепено брисање темеља идентитета.

У другоj половини децембра у Културном центру Београда одржана jе изложба на коjоj су приказане „албанске жртве српског терора“. Изложби jе, између осталих, присуствовао и српски премиjер. Том приликом jе истакао да би „овакве изложбе требало да буду организоване у свим градовима бивше Југославиjе jер носе поуку”. Имаjући у виду страдања коjе српски народ трпи на Косову и Метохиjи вековима, оваква констатациjа сама по себи намеће питање: „Да ли jе могуће организовати сличну изложбу у Приштини или Тирани”? Можете ли замислити да се, у рецимо Ђаковици, организуjе изложба на коjоj би биле приказане српске жртве трговине људским органима? Или, да ли jе у Загребу или Сараjеву могуће одржати било какву манифестациjу посвећену српским жртвама? Сигурни смо да знате одговор. 

Да се разумемо, желимо да истакнемо да су за нас све жртве заиста jеднаке, без обзира на националност, веру, расу, узраст или пол. Према њима се морамо односити са дужним пиjететом, jер жртве нису само обичан броj, имена или фотографиjе, већ део нечиjе породице коjе деле jеднаку тугу и бол. Ипак, много пута смо били сведоци да се често са жртвама манипулише у циљу остваривања одређених политичких интереса. И ниjе проблем то што други прибегаваjу злоупотреби жртава њихових народа, понекад од њих правећи маркетинг и пропаганду. Догађаj о коме смо говорили на почетку текста jе очигледан пример за то. Проблем настаjе онда када се свесно занемаруjу жртве сопственог народа.

Запитаjмо се када смо последњи пут чули да jе неко негде на државном нивоу организовао манифестациjу у знак сећања на српске жртве последњих ратова. Културни центар Београда припада држави, што значи да jе држава одобрила наведену изложбу, притом не марећи за мишљење и осећања апсолутне већине грађана Србиjе, коjи су се том изложбом (боље речено, провокациjом) осећали понижено. Ирониjом судбине, ова изложба jе одржана готово у исто време када се шест српских породица из Пећи сећа своjе трагично настрадале деце. Подсетимо се, пре 15 година, у кафићу „Панда” у Пећи убиjено jе шест српских младића, узраста од 15 до 24 године. За оваj монструозан злочин, као по неком правилу, нико ниjе осуђен, Осим њихових наjмилиjих, годишњицу њиховог страдања нико ниjе ни споменуо. Гробови ових страдалника су уништени, као и готово сви трагови присуства Срба у овом граду.

Слично jе и са осталим многоброjним злочинима у коjима су Срби жртве. Да ли се неко сећа српских жртава из Медачког џепа, околине Сребренице, деце из Гораждевца…? Да ли се неко сећа 12 бањалучких беба, колона у “Олуjи”, 17. марта? О Јасеновцу и Другом светском рату да и не говоримо, то jе већ „далека прошлост”. Када jе ситуациjа оваква, сигурно се требамо запитати: „Да ли jе овакав однос према сопственим жртвама људски”? Да ли jе такав однос плод немара, нехуманости или свесног заборава…? Вероватно jе прави одговор комбинациjа сва три. Ипак, нека свако од нас понаособ одговори на ово питање. Себе и своjу савест нећемо преварити. Ваљда…

Све жртве су jеднаке. Једнак jе бол сваке маjке за изгубљеним дететом. Једнак jе бол сваког човека за изгубљеном породицом, детињством, младошћу. Сви су људи исти у смрти и несрећи. Тако би барем требало да буде. Међутим, нажалост, на основу горе изреченог, испада да ниjе тако. Уз склоност ка нашем пословичном брзом забораву, притиснути разним уценама, jедан део наше „елите” пристао jе да у име „виших циљева“, „светле европске будућности“, „помирења“ „регионалне сарадње“ и „политичке коректности“ свесно занемари жртве сопственог народа. Испада да код нас преовладава орвеловско становиште по коме су „све жртве jеднаке, само су неке jеднакиjе од других“. Оваква наопака логика нас сигурно неће нигде одвести. Осим можда у нова страдања, несреће и сукобе. Стара мудрост каже да онаj ко не поштуjе себе не заслужуjе ни да га други поштуjу. Нека нам ово служи као наук и опомена да не би прошли онако како су прошли наши страдалници, о коjима се не праве изложбе.

Јован Алексић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ