Šveđanka i tabla

Nije prošlo ni mesec dana, pa verujem da niste zaboravili ko je sve i kako iz Evrope reagovao na odluku Vlade Srbije da ne dozvoli gej paradu

Nije prošlo ni mesec dana, pa verujem da niste zaboravili ko je sve i kako iz Evrope reagovao na odluku Vlade Srbije da ne dozvoli gej paradu, šetnju ulicama Beograda pripadnika i simpatizera LGBT organizacija. Britanski ministar za Evropu, Dejvid Lidington, kazao je tim povodom da je veoma razočaran, dajući do znanja da je za Srbiju, na putu evropskih integracija, veoma važno da pokaže privrženost zajedničkim evropskim vrednostima. Lidington je na kraju kazao, a preneo veb-sajt britanske vlade: „Ljudska prava su univerzalna, moraju podjednako da se primenjuju na sve ljude, poštovanje ljudskih prava predstavlja suštinu evropskih vrednosti.“

Uprkos pretpostavci da vam je ovo i poznato i pomalo dosadno – ali verujte da je veoma važno – idemo dalje sa tim reakcijama. Gvido Vestervele, ministar inostranih poslova Nemačke, kazao je tih prajdovskih dana da ga još jedno neodržavanje Parade ponosa u Beogradu ispunjava „nerazumevanjem i žaljenjem“. Tražio je da se uzme u obzir univerzalnost ljudskih prava, zbog važnosti „sveobuhvatne zaštite društvenih manjina koje su izložene neprijateljstvima“. Brigita Ulson, ministarka Švedske za evropska pitanja, takođe je bila veoma razočarana zabranom Parade ponosa. I ona se pozivala na univerzalna ljudska prava, boravila je u Beogradu nekoliko dana, spremala se da stane na čelo Parade ponosa.

Lepo. Nema ovome šta da se doda, pod uslovom da su izvučeni principi zaista univerzalni, da važe za sve, bar u Evropi, bez obzira na rasu, veru, socijalnu ili nacionalnu pripadnost. A ne važe. Sve gore izneto ne važi, na primer, za državu Hrvatsku, za Srbe koji u toj državi žive.

Evo već nekoliko meseci u Vukovaru traju nemiri, sa značajnom napetošću koja se iz tog grada preliva na celu zemlju, uzrokovani protivljenjem Hrvata da se u tom gradu – u skladu sa važećim zakonima države Hrvatske, u skladu sa osnovnim principima moderne Evrope – na zgrade javnih institucija postave table sa natpisima na latinici i ćirilici. Hrvati ne daju. Ne sviđa im se ćirilica. Ona ih, vele, podseća na dane oružanih sukoba u Vukovaru.

Jedno vreme ponavljali su da protiv ćirilice generalno nemaju ništa, ali da to pismo ne sme u Vukovar, „grad posebnog pijeteta“. Ovo je možda i moglo da pije vodu dok nismo saznali da su table sa ćirilicom poskidane, ili su razbijene, i u onim naseljima Hrvatske u kojima početkom devedesetih nije bilo oružanih sukoba a Srbi tamo čine apsolutnu većinu. U Udbini, na primer, gde je nastradao Kulturno-informativni centar „Nikola Tesla“, a u Krnjaku se na udaru našla zgrada Opštine. Ćirilična tabla nestala je i sa zgrade Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“, smeštene u centru Zagreba.

Pre neki dan u Beogradu je predstavljena knjiga Ante Lešaje, Hrvata sa Korčule, pod naslovom „Knjigocid“. Reč je o obimnom delu, 600 stranica, koje svedoči o spaljivanju, uništavanju knjiga štampanih na ćirilici, početkom devedesetih godina, u Hrvatskoj. Tada je zauvek nestalo skoro tri miliona ćiriličnih knjiga. Niko u Evropi te događaje nije ni registrovao, kamoli osudio. Kako onda, tako i danas. Ne bi bog ništa onoj Šveđanki – Nemca i Engleza da ne spominjem – da je došla u Vukovar, stala između Hrvata i ćirilične table i rekla: Ovo ne smete da dirate, ovde se brane osnovne evropske vrednosti.

Znam, deluje naivno, nikada se ovo neće dogoditi ali… čovek se bolje oseća kad mašta.

Piše: Ratko Dmitrović   

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI