Kod svakog pominjanja Stoca i Vidova polja, sa suzama izađu pred oči slike sa vidovdanskih pomena, sedamdesetih godina u Stocu, na kojima je sveštenik, okružen staricama u crnini, dugo čitao spisak žrtava, ustvari sva srpska imena iz Hercegovine:
„Jovu, Simu, Dušana, Mihu, Šćepu, Lazara, Danila, Gojka, Ristu, Milana, Iliju, Todora, Mitra, Savu,..
Na vrelom podnevu, iz ko zna kako pristiglog oblaka, prolilo se nekoliko kapi, na šta mi se otelo iz usta:
„Evo kiše!“
Jedna od tih izmučenih majki, koje su svašta preživele ali nikada nisu bile u očaju, bolno me opomenula:
„Sine, nije kiša već suze s’neba! Na današnji dan uvijek ka’ne neka.“
Ovo sam naučio za ceo život!
U toku jula 1941. godine bilo je manje masovnih zločina, izuzev što su do železničke stanice Šurmanci, vozovima dopremane grupe Srba iz Sarajeva i okoline, gde su ih dočekivali meštani Šurmanaca, Međugorja i Bijakovića, dobro organizovani u zločinačku grupu tzv. ustaša-jamara i gurali ih u najstrašniju i najdublju jamu Golubinku, u Šurmancima, iz koje niko nije preživeo. U istom periodu, katolički sveštenici započinju kampanju katoličenja zastrašenih srpskih udovica i siročadi, koje nije spašavalo život već je bilo u funkciji umirivanja preostalih Srba, kako bi narednog meseca i oni, kao ovce na klanje, otišli u jame.
Tako je i bilo!
Opet je bezazalenost, čestitost i naivna vera u reči komšija Hrvata i muslimana, bila kobna za Srbe pa je Ilindanski pokolj po broju, starosnom i polnom sastavu žrtava bio strašniji od vidovdanskog. Na red su došla najveća srpska naselja Prebilovci, Klepci, Opličići, ostatak Tasovčića i druga.
Zločini su uglavnom izvršeni u dvema jamama, koje su i dva najveća gubilišta hercegovačkih Srba: Golubinki u Šurmancima i jami Bivolje brdo koja je i primila najviše žrtava. „
Autor: Mile Pribilović