Suviše tiho odlaze najbolji među nama

Da njihovo delo ne damo zaboravu, i da se nadamo da među nama živi ili raste neki novi Ekmečić ili Nedeljković.

Piše: Nemanja Dević

Čini mi se da suviše tiho odlaze najbolji među nama – ove godine izgubili smo bar dvojicu.

Bogu hvala, i jedan i drugi poživeli su na ovom svetu toliko da kažu i napišu dovoljno da svako ko poželi da čuje i vidi Istinu o sebi, svom narodu i svojoj zemlji – može to da učini čitajući njihove knjige ili slušajući njihova predavanja preko interneta. Kako mi, tako i buduće generacije…

Najpre nas je, u junu, napustio Dragan Nedeljković, jedan od ključnih ljudi zbog kojih sam i sam izoštrio i utvrdio svoje srpsko stanovište.

Njegove eseje često sam citirao u svojim govorima, a kao upečatljiva mi je ostala u pamćenju definicija da “kada se i telo naroda umori, duh ne sme da klone“. Smatrao je da je Srbija neodvojivi deo Evrope, ali da ne treba da srlja u Evropsku Uniju, tvorevinu u kojoj će ona biti tek zagađena periferija. A taj čovek je morao da zna šta je Evropa, morao je budući da je u Francuskoj stekao dva doktorata, a na univerzitetima u Strazburu i na Sorboni uspeo da osnuje katedre za srpski jezik, književnost i civilizaciju – i zato sam njegov stav i prihvatao i delio.

Niko nije morao da mi bilo šta plati – ja sam verovao Draganu Nedeljkoviću, Miloradu Ekmečiću, Dragoslavu Bokanu, Milošu Koviću… I u poznim godinama Dragan Nedeljković je ostavljao utisak izvanrednog intelektualca i erudite, a ujedno i nepokolebljivog hrišćanina, skromnog čoveka koji je zauvek ostao odan svom zavičaju.

Milina ga je bilo slušati.

Ostalo mi je u sećanju kako je slikovito predstavio svoj ulazak u “srpski krug“, još kao dečak, slušajući od svoje bake priče o Kosovu i pesmu koja je tada bila popularna u njegovom Sremu: “Što ćutiš, Srbine tužni“.

Za svoj najveći uspeh smatrao je to što su mu deca, bez roptanja, odabrala da žive i rade u Srbiji.

Nažalost, malo je ljudi znalo za Dragana Nedeljkovića u našoj sredini, iako su njegove blage reči mnogima mogle da budu melem na ranu.

Danas nas je napustio i najveći među pripadnicima mog zanata – istoričar Milorad Ekmečić.

Svaki iole informisaniji čovek zna za njegova dela i njihovu vrednost – od analize jugoslovenske ideje, preko srpskih ratnih ciljeva 1914, eseja o Velikoj Srbiji, o Istočnom pitanju, Bosni i Hercegovini… dok je njegovo čuveno “Dugo kretanje između klanja i oranja“, kako je okarakterisao srpsku istoriju 1492-1992, bilo poput lektire i meni i celom krugu mojih različito mislećih prijatelja.

Poznato je da je Ekmečić rođen u Prebilovcima, najstradalnijem srpskom selu u Hercegovini, i da je ovom selu posvetio najlepše reči – da je sebe iskazao pišući o njegovom mučeništvu. Od rane mladosti je bio prepoznat kao darovit istoričar – i baš ga je tako, kao “mladog darovitog istoričara o kojem će se tek mnogo čuti“ mom prijatelju, profesoru Nenadu Kecmanoviću, tada dečaku, opisivao njegov deda, čuveni doktor Vojislav – Đedo, dok su, uz sladoled, šetali Baš-Čaršijom, gde je Ekmečić 1950-ih godina započinjao bogat akademski život…

I čulo se.

Ja ne bih pisao o opštepoznatim stvarima vezanim za Milorada Ekmečića. Opisao bih naš susret, koji je za mene bio nezaboravan, i koji mi je mnogo rekao o ovom Čoveku.

Pre tri godine, boraveći prvi put u Hercegovini, upoznao sam njegovu sestru Anđu, koja me je sestrinski brižno zamolila da “njenom Miloradu“ ponesem u Beograd hercegovačkog sira i kuka koje “on mnogo voli da pojede, a tamo nema gde da ih kupi“. Prihvatio sam sa radošću, mada su me naši zajednički prijatelji upozorili da ako uspem da “od starca otmem 20 minuta – odlično sam prošao“.

Već sutradan, bio sam u njihovom toplom domu na Vračaru, gde me je ljubazno primila njegova supruga i poslužila tek sazrelim ranim jagodama. Uskoro se pojavio i veliki Milorad Ekmečić, poguren ali žilav i žustar starac, čije su žive oči, kako je jedan veliki čovek govorio o svom velikom učitelju, “pamtile vekove“. Zahvalio mi se i zaista obradovao daru. Upitao me o Prebilovcima i zatim dugo i strpljivo slušao… upijao je svaku reč o svom selu, kao da je to najvažnija tema koja se tiče sudbine čovečanstva.

Potom je, čuvši da sam i ja istoričar, počeo da govori i on… o Bosni, Sarajevu, Hercegovini… praveći takve osvrte i rukavce na po nekoliko vekova unazad, da nisam mogao da verujem da čovek u 85. godini može da ima takvu memoriju.

Jedan kolega okarakterisao ga je kao “najvećeg živog čitača u srpskoj istoriografiji“.

Ostali smo u razgovoru gotovo dva sata… a onda sam ga prekinuo, pravdajući se da moram da krenem. Razume se, nikuda mi se nije žurilo i taj zlata vredan razgovor, čiji svaki detalj i sada pamtim, prekinuo sam samo da bih starog Učitelja, koji je tada pripremao odgovore na pitanja za intervju, poštedeo obaveza bar sa svoje strane…

Sledeće godine odneo sam mu prve rane jagode. Razgovarali smo kraće i delovao mi je umornije – mada je bio jednako prijatan i kao učitelj i kao sagovornik.

Milorad Ekmečić je do samog kraja svog ovozemaljskog života bio ponajpre hrabar čovek, koji se nije ustručavao da kaže popu da je pop i bobu da je bob.

Srpski nacionalni i državni interesi bili su njegova prva briga – zbog čega se našao i u rukovodstvu Srpske demokratske stranke 1990. Zato zamalo nije izgubio glavu u uzavrelom Sarajevu, kada mu je poznati sarajevski kriminalac Ćelo, predvodnik Zelenih beretki, upao u stan i brutalno ga pretukao.

Profesor i njegova supruga morali su u izbeglištvo…

Do poslednjeg atoma snage, snažnim argumentima borio se i protiv Novog svetskog poretka. Ni u tome nije odstupio…

Mogli bi još mnogo toga da pričamo o danas upokojenom akademiku Ekmečiću. Neki novi Srpčići će zacelo moći da govore – bio jednom jedan Ekmečić.

Neka je večna slava i hvala dvojici velikih ljudi, koji su nas mnogo zadužili. Uzvratićemo im dobrim ako ih budemo pamtili, poštovali, slušali i sledili.

Da njihovo delo ne damo zaboravu, i da se nadamo da među nama živi ili raste neki novi Ekmečić ili Nedeljković.

Vezane vijesti:

VIDEO: Milorad Ekmečić, Besjeda na dodjeli nagrade Pečat vremena

VIDEO: Intervju profesora Dragana Nedeljkovića

Mesto srpskog vaskrsa – Jadovno 1941.

Priča o dva dečaka – Jadovno 1941.

Prebirući po uspomenama – Jadovno 1941.

Živi život – Jadovno 1941.

JE L’ SARAJEVO GDJE JE NEKAD BILO – Jadovno 1941.

„Bože pravde“ u Splitu – Jadovno 1941.

Sećanja i zavet doktora Rajsa – Jadovno 1941.

Nemanja Dević