Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Срце ми удара под грлом. Тамо доле, тамо су моји посејани и пожњевени. И ја сам тамо давно посејана..
Пише: Цвијета Радић
Не чују се више звуци дана који већ сасвим измрвљен тоне у топли мир ноћи. Тишину ретко пререже шкљоцање кључа, тек да осујети повратак неког одоцнелог станара. И ноћас се, по ко зна који пут, ушуњавам и удобно смештам у замишљену мутну слику у раму без јасног облика и димензија.
Магловити планински предео пресечен широком равницом и куће ушушкане у сенке густих крошњи дрвећа које памти дуже од најстаријих укућана. Људи нејасних црта лица приказују се обрисма стаса и одеће по којој препознајем само њихов пол… Ноћима тако, са тим меканим сенкама предела и људи и слухом напетим као да ишчекује нечије речи, шапат који ће све разјаснити. Све. Какви су они били, како се све догодило, зашто се то збило…?
У селу из кога потичемо, никада нисам била. Тамо ни мој отац није рођен, а његове ране године живота, које је проводио под кровом камене куће свога деде, биле су сувише слабашне да се урежу у носталгично сећање. Суровост рата је однела све његове у том селу и тамо више није било никога код кога би отишао и нас повео. Све што је знао о њима, тим његовим којих више нема, била су туђа сећања, a у његовом тек понеки лик испиран годинама до неког сасвим бледуњавог обриса.
Тате већ дуго нема, а ја се, ево, уз необјашњиво зашто, оно зашто које нема одговор, успављујем замишљеним пределом и призивам у сећање парчиће истргнуте из давних прича. Ко зна кад у прошлости случајно ухваћени делови реченица пробијају се кроз сећање настојећи да добију смислени облик. То је као када се саставља каква искрзана и поцепана слика, налик оним у прашњавој кутији у фиоци бабиног зеленог креденца.
Село је шћућурено под босанском страном Динаре, громаде која га грли као какав огроман орао. Куће му раштркане по неразумљивом правилу које исписује брдовит терен у који се, као каквом силом угурана, усекла равница и ресцепила брда на двоје. Кад погледаш из даље те куће ти се чине као зрна пшенице разбацана у мале гомиле, а пространо поље, лењо прућено између брда, као огромни талас безбројних зелених и жутих нијанси које се међусобно преливају не дозвољавајући оку да ухвати јасну границу између боја.
Ту су негде биле и наше четири куће, ни једна мање од петаест душа… Где и како да сместим наше куће? Поред пута или под сенку планине или можда на саму ивицу поља? Да ли су биле једна уз другу, у низу или су стајале једна другој окренуте челом? Њихове становнике, њих, те моје, почела сам да призивам у мисли, у сан, као да ће ми они, кад их позовем, испричати како је то тада тамо било. Као да ће ми испричати све оне давне дане кад су они били снажни и млади.
Преплитало се у мени нешто као међузависност између њих и мене и сваким даном сам све више веровала да ће они без мене нестати, да ће их узети дубине прошлости и заборава у који су већ добро заронили, а да ћу ја, без њих, остати као нека млака песма нескладних нота. Њихови ликови, које никада нисам упознала, постали су лебдеће сивкасте сенке, моје ноћне пратиље. Замишљала сам и цртала обрисе њихових ликова према ликовима са фотографија на првој страни породичног албума.
Замишљам и пуне појате стоке, око кућа стогове сена, запрежна кола, рало, воћњаке и баште… На дрвљанику наслоњена тестера дугих, оштрих зуба, а крај њега, у танком слоју пиљевине, неколико пањева… Куће камене, високог темеља, са прозорима које од летње жеге и силовитих, хладних ветрова штите дрвени капци обојени у зелено. Те ствари су их оживљавале и чиниле да делује стваран тај некадашњи живот који они живе у мојим мислима.
Претражујем по интернету и прикупљам податке о селу… Сазнајем када се први пут појављује у записима, како је добило име, који родови су били, а који су сада његови житељи… Само нема ни једног реда, ни једног слова да је и наш род, наше презиме некада било међу житељима села. Када их није било како ће онда писати да их више нема? Зашто су их осудили тако страшном казном којом се брише и само постојање? Векови постојања.
За њих нема записа да су умрли, да су страдали, да су отишли… – они једноставно нису постојали. Тако ће временом све постати још један породични, још један српски мит. Ако икада ико потражи податак о истинитости тог мита распршиће се и сам мит пред том до суровости лажном администрацијом, која је за остварење неког давно зацртаног циља, истргала странице и избрисала људе.
У рано јулско јутро, на дан Огњене Марије, из Бања Луке полазимо пут Ливна. Са Круга пуца поглед на Ливањско поље. Срце ми удара под грлом. Тамо доле, тамо су моји посејани и пожњевени. И ја сам тамо давно посејана, а онда као ветром деценија ношена сменка, поникла у неком другом пољу. Гледајући са тог виса на пространу равницу урамљену шумовитим висовима, осећам се као неко ко ће сада, данас, овим путовањем, повезати прошлост и будућност, њих прошле и неке моје будуће.
У ливањској цркви данас је литургија и молитвено сећење на наше мученике. Текст о сахрани у заједничку гробницу тела извађених из ливањских јама објављен је „Политици“ 1991. године.
Сећам се текста. Рат у Хрватској је почео. Нисам тада дошла. Ево ме на том месту после двадесет година. Недопустиво дуго сам путовала. У порти је капела недовршене фасаде и сломљених стакала на прозорима куполе… Гробница од светлог мермера уобличеног у масивни крст ишарана је неком зеленом масном бојом, мермер јој изломљен, спискови са именима жртава искидани… Под тим мермером су и кости дедине браће, синоваца, стричева, браће од стричева… Четрнаест њих са презименом које сам ја понела рођењем. Да ли су њихове кости нељуди, безумна деца безумних очева, разбацивала по порти, када су опијени победом над мртвима решили да их поново повреде?
На литургији и парастосу за ту седму деценију нема политичара, нема ватрених говора, заклетви на вечно сећање, нема владика и бројних свештеника, нема камера, дописника… Само парох лијевањски и тридесетак потомака. За најмање 1587 мученика тек тридесетак потомака… Мора да нисам свесна места и чина коме присуствујем. Сада је време за молитву, а не да мислим на то где су потомци на ову тужну годишњицу и како јадно изгледа вечно почивалиште оних чије су кости у џаковима под мермерном гробницом… Поражена призором места на коме почивају не могу у мисли да призовем ни ликове, ни сенке ликова за чије се душе и на овом месту молим. Туђа је срамота што овакво место постоји и што је срушено и скршено, а наша што су на њему још трагови безумника.
Поглед ми стално скреће ка младој жени у поодмаклој трудноћи и тројици дечака. Они овом јадном амбијенту и овом тужном скупу дају најважнију искру. Искру живота, будућности, вере… Та млада жена и ти дечаци на овом месту можда су божија порука и промисао.
Док путујемо ка селу гледам превоје Динаре преко којих су препешачили и моји преци и питам се да ли је могуће ухватити онај кључни у сплету догађаја којим је почело да се круни наше постојање и претвара у наше нестајање. Сушење четири разгранате гране. Да ли је све почело још напуштањем претходног огњишта или погрешним одабиром новог или је тај наговештај био неки наизглед безазлени чин који је почео да тањи ту невидљивом линијом исцртану стазу по којој су ходала поколења?
Најпре тражим место где је доказ да су живели. У селу још постоји наше гробље. Ма како да су умрли, од старости, болести, туђом или божијом вољом, млади или стари они су на овом месту које је доказ наше прошлости овде, под овим бескрајним плаветнилом неба и овим зраком сунца. Макар и не убележени у званичне књиге рођених и умрлих они овде леже као подсмех подмуклој администрацији.
Стаза која води средином гробља некада је одвајала наш и њихов део. Над нашим гробовима још стоје накривљени камени крстови клесани тврдом руком сина, мужа, оца, стрица… и на њима имена покојника урезана невештим рукописом у меки пешчар. Са камених крстова време, ветрови и сунце избрисали су плитко уклесана слова и учинили нечитљивим имена оних којима су у спомен уздигнути. Ту су и делови камених крстова који нису одолели времену и сада су само крхотине које вире из земље.
Само је једна гробница покривена оронулом бетонском плочом изломљених, искрзаних ивица из којих вире делови арматуре. Над том плочом нема крста. Он лежи крај саме гробнице. У трави. Величина крста и бели камен без натписа као и то да само тај гроб покрива плоча, указују на његову посебност. Из ко зна које дубине свести чујем татину давно изговорену реченицу „има неки споменичић у Прологу, подигао га СУБНОР, и један на нашем гробљу. Подигао га стриц. И то је све“.
Ја, ево, стојим пред тим кога је подигао стриц, над заједничком гробницом жена и деце побијених у пољу. Одужен је тужни рођачки дуг преноса тела из поља у грбље. Намеће ми се мисао о опроштају. Да ли се може, мора и како, ако мора, све то опростити? Може ли праштати обичан човек и сам грешан пред Богом? За опроштај се стаје пред Њега, са покајањем. Све и да ми траже опроштај и да им опростим ја, коначни опроштај је Његов. Да ли желим да они доживе оно што су нама учинили? Њиховим мајкама да доживе што су доживеле наше гледајући како им убијају плод утробе? Њиховој деци да као последњу слику понесу поглед преклане мајке у коме се окаменио ужас? Њиховим очевима да осете понижење немоћи јер не могу одбранити свој пород и своје огњиште? Њиховим преживелим вечне црне мараме и никад усахлу сузу? Њиховим потомцима да буду старији од својих очева и дедова, да не осете топлоту дедине жуљевите руке која губи свежину, а има нежност…?
Не, не желим!
Не призивам и не желим крваво коло освете! Не желим им ни лош дан. Нека имају живот у миру и сагласју са собом, а њихови потомци нека доживе радост обичног живота неотрованог својом и туђом несрећом… Али, не могу им веровати, не могу их са радошћу грлити, не могу их називати својима… И не, не могу им заборавити… Да ли су моја Јока, моја Стана, моја Љуба… у свом последњем часу имале спознају да ћу се ја родити зато да опростим за њихове муке и њихову невину крв? Да ли ме из своје вечности гледају мој деда Раде, Миле, Ђорђе, Илија, Марко… и чекају да загрлим оне који су угасили ватру на њиховом огњишту и кажем им просто вам било? Како се прашта Цветино, Петрово, Живково, Миланово… пресечено детињство?
Не могу опростити!
Могу им назвати добар дан, јер им не желим црн. Могу им рећи Бог вам помогао, јер желим да им помогне да погладају дубоко у себе и суоче се са учињеним. Али ону руку која значи поверење могу им пружити тек кад их видим као покајнике над овом и другим нашим заједничким гробницама и понорима са молитвом за душе наших предака и молитвом којом траже опроштај за грех својих предака. Опроштај од покланих и од Бога. Бог им помогао да смогну снаге!
Стојећи овде као да се заклињем њима да ћу бар још неко време одложити да се овде постави камен са туђим именом. И да нећу дозволити да се све заборави. Они су прошлост, танки прамен сећања који не сме нестати сасвим. Мора кроз нас и оне после нас остати сачувана мисао, дух, памћење, свеједно што нема никога ко их је познавао. Морају се обилазати ови гробови, макар у мислима јер ће се тиме држати на окупу нераскидива нит њих, нас и оних што долазе.
Са гробља одлазим до места где су биле наше куће, где су они, заједно, чврсто стиснути једни уз друге, сносили и подносили свој живот и свој део јада и радости онако како им је и колико руком судбине намењено. Имања, која одавно нису наша, одржавају неки други власници. Данас ту никога нема. Као да је нека непозната сила учинила да данас, овде, кад први пут ногом стајем ту где су стопе мога чукундеде и прадеде, будем сама са њима. Само они и ја пред сувозидом оградом за чији камен сам хтела да верујем да је са наших некадашњих огњишта и зато сам га пољубила као да се поздрављам са њима. Као да су сви ту где је наш предак застао, а сви они трајно остали.
Тај сусрет са њима на месту нашег вековног битисања донео ми је осећај да сам завршила неки посебан задатак. Као да сам одговорила неком позиву. Не знам ко ми га је и зашто упутио, али сам за њим пошла и сада ми се чини као да сам под овом крошњом и пред овим каменом са њима већ живела.
У ових пар минута гледала сам у њихов живот удаљен дужином деценија стиснутих између нас. Некако раштркано и без реда предамном су се појављивале оне ноћне сенке са обрисима које су им дале моје мисли, а међу њима издвајала се као најјаснија сенка мог деде као путника на броду, немирног погледа који непрестано и узбуђено премешта са њих на нас. Њих од којих је отишао и нас које је својом одлуком очувао давно пре нашег рођења. Тај његов немирни поглед пун је напора и тежње да одржи спону између свог корена и свог плода.
Кроз трепавице својих полусклопљених капака, видела сам да оне несређене сенке чине једно велико коло и чинило ми се да и себе гледам како пружам руку да попуним своје место. Као да сам тиме, тог летњег поподнева ослободила мог деду бриге, умирила његову мисао разапету између овог села и Срема и овим својим доласком очврснула карику нашег ланца.
Отишла сам сигурна да то није растанак.
Од истог аутора:
