Susret sa istorijom : Zbog cicijašluka nije sprečen atentat na kralja

Prilozi osvetljavanju pozadine napada na Aleksandra Karađorđevića. Predsednik Vlade Uzunović nije hteo da plati 20.000 dolara za obezbeđenje.

BEOGRAD, 2. oktobra 1934. godine. Prestonica živi uobičajenim životom. Građani, pogotovo činovnici i oficiri, pripremaju se za sezonu slava i balova.

Dnevni listovi punili su stupce o predstojećoj poseti kralja Aleksandra zemlji galskih petlova. Na dvoru vlada “putna groznica”, pakuje se garderoba. Kancelarija ordena inventariše odlikovanja koja će u Francuskoj lično uručiti jugoslovenski monarh.

Daleko od očiju javnosti, u kabinetu ministra policije, Vladeta Milićević, šef kontraobaveštajne službe Jugoslavije, sa uzbuđenjem referiše Živojinu Laziću, prvom čoveku tog resora. Pokazuje mu dve kopije naredbi Ante Pavelića, predvodnika ustaške ekstremne organizacije, iz kojih su se jasno videle namere o ubistvu jugoslovenskog suverena.

Krupan i visok, markantnih crta lica, kosmat, s velikim brkovima, ministar Lazić je užurbanim koracima šetao po kabinetu. Zabrinuto je rekao:

– Moramo sa ovom upoznati i predsednika i kralja!

Već sutradan, Lazić i Milićević iznose predsedniku Vlade Nikoli Uzunoviću šta ustaški teroristi smeraju.

– Moramo slati ljude u Francusku – kaže ministar policije.

– A koliko će to da košta? – pita predsednik Uzunović.

– Svaka grupa od deset činovnika koštaće nas oko četiri hiljade dolara – dvesta hiljada dinara. Trebalo bi bar pet takvih grupa!

– Ako imaš toliko para – šalji.

– Otkud mi? – širio je nemoćno ruke Lazić. – Moraš mi ti dati!

– Ja više nemam kredita! Ni pare! Referiši kralju, pa kako on kaže.

Izlazeći iz kabineta predsednika, Lazić šapuće na uvo Milićeviću:

– Mrka kapa! Kralj je veća cicija od Nidže Uzunovića.

Tako je i bilo. Kralj je u razgovoru s ministrom Živojinom Lazićem bio kratak:

– To je skupo. Uostalom, gospodine Laziću, francuska policija je bolja od naše. Prepustite mirno svoju brigu boljem od vas.

Tog istog dana, francuski poslanik Nažijer spremno je izjavio kralju da će njegova vlada sa osobitom čašću i zadovoljstvom preuzeti obezbeđenje visokog gosta. Tako je pitanje posebnog jugoslovenskog obezbeđenja bilo otklonjeno. I sve je prepušteno francuskim vlastima.

Beogradska policija je blagovremeno dostavila obaveštenja nadležnim francuskim organima da će biti izvršen atentat na kralja, da je potrebno da se iz preventivnih razloga izvesne ličnosti pronađu i proteraju. Data je lista sumnjivih lica, među kojima su bila i dvojica budućih atentatora.

Francuzi su odgovorili da oni, kao predstavnici slobodne zemlje koja u punoj meri poštuje pravo na azil političkih krivaca, ne žele da uhapse ili proteraju osobe koje ne mogu da optuže, kao i da je preduzeto sve da se atentat ne dogodi i da jugoslovenski suveren bude bezbedan.

Da je Jugoslavija imala odgovornu vladu, ona ne bi dozvolila kralju da otputuje u Marselj posle svih upozorenja da mu se radi o glavi i da se sprema njegovo ubistvo.

I dok je jugoslovenski kraljevski razarač “Dubrovnik” oko podneva 9. oktobra 1934. godine uveliko sekao talase francuskih teritorijalnih voda, u kabinetu marseljskog prefekta, samo četiri sata pre nego što će Aleksandar Karađorđević izdahnuti u istoj toj odaji, ministar Bartu, prefekt Žuano i predsednik opštine Ribo, generalni kontrolor nacionalne bezbednosti Sisteron i francuski poslanik u Beogradu Nažijar vode živ razgovor. Tu su i Miroslav Spalajković, jugoslovenski poslanik u Francuskoj, general Aleksandar Dimitrijević, maršal Dvora, i Svetislav Lazarević, konzul u Marselju. Tema: eventualni atentat i bezbednost jugoslovenskog kralja u Marselju.

Predstavnici Kraljevine Jugoslavije saopštili su da su dobili nove, pouzdane informacije od Vladete Milićevića, da će biti pokušan atentat na kralja i da se dvojica atentatora već nalaze u najvećem francuskom gradu na Mediteranu.

Prefekt Žuano: – Gosti se uzbuđu bez razloga.

Ministar Bartu: – Kralj Aleksandar neće imati boljeg telohranitelja od mene, jer ću sve vreme biti uz jugoslovenskog suverena. Uostalom, čujmo gospodina Sisterona.

Generalni kontrolor Sisteron: – Molim vas, gospodine ministre, nema nikakvih razloga za bilo kakvu bojazan. Naprotiv! Naši gosti su zabrinuti, ali im i ja kažem da je to samo izraz njihove prevelike ljubavi prema vladaru.

Ministar Bartu: – Garantujete li nam potpunu bezbednost i da li su potrebne ikakve dopunske mere?

Sisteron: – Garantujem, gospodo! Nikakve druge mere nisu potrebne!

Predstavnici Kraljevine Jugoslavije popuštaju. Odobrovoljeni su pruženim uveravanjima i više nisu tako uporni.

Atmosfera na svečanom ručku, priređenom za zvanice koje će tog popodneva dočekati jugoslovenskog kralja, bila je veoma srdačna i prijateljska. U “zlatnoj sali” prefekture razgovor je bio veoma živ. Uz sir i desert, pri kraju obeda, Miroslav Spalajković ponovo pita prefekta o bezbednosnom poretku na marseljskim ulicama.

Gospodin Žuano mu odgovara da će, prema planu, biti postavljen uobičajen kordon policajaca, s tim što će ministar (Bartu) i njegov gost (kralj) zauzeti mesta u zatvorenom automobilu koji će pratiti kolona motociklista-žandarma sa desne i leve strane vozila.

– Ah ne, gospodine prefekte, ne! – rekao je živahno Luj Bartu. – To nikako! Kralj mora biti bliže narodu, da oseti da je kod nas, iako smo mi republika, veoma popularan!

U razgovor se umešao i gradonačelnik Marselja Ribo:

– Gospodin ministar je apsolutno u pravu! Policijska pratnja s motociklima sigurno bi izazvala proteste građanstva Marselja, koje žustro reaguje na sve nedemokratske mere. Uostalom, uskoro će izbori i ja moram da vodim računa o raspoloženju birača.

I francuski poslanik u Beogradu Pol-Emil Nažijar dodao je svoj komentar:

– Od buke motocikla Njegovo veličanstvo kralj Aleksandar neće moći da čuje aplauze Marseljaca, što bi zaista bila velika šteta.

Neko je dodao da iz zatvorenog automobila ni Marseljci neće moći da vide jugoslovenskog suverena. Prefekt Marselja Žuano i generalni kontrolor Sisteron bez razmišljanja su prihvatili predložene sugestije i odmah izdali nalog za izmenu mera bezbednosti.

Za tu odluku nisu morali da traže ničiju saglasnost, jer su njih dvojica bili lično odgovorni za bezbednost visokog gosta. Međutim, general Dimitrijević u svom testamentarnom zapisu tvrdi da je povlačenje 12 motociklista naređeno telefonom iz Pariza, iz kabineta francuskog ministra Albera Saroa, a da je prefekt marseljske policije bio samo izvršilac.

– Gospodine prefekte, hoćete li mi reći kakva će biti gustina policijskog kordona na pločnicima? – pitao je general Dimitrijević.

– Kako da ne, generale. Na svakih četiri-pet metara – odvratio je gospodin Žuano.

General Dimitrijević je naglo ustao i zapretio skandalom:

– Meni nije tako rečeno, gospodo. Ja zahtevam sa ovog mesta da kordon bude takav da se policajci mogu bar držati za ruke…

– Nemoguće, nemoguće, gde da nađem toliko pripadnika mobilne garde… – mrmljao je zbunjeni prefekt.

– Onda upotrebite vojsku – planuo je Dimitrijević.

Razgovor je nastavljen u salonu prefekture, uz kafu. Luj Bartu je okupio oko sebe grupu zvanica, a među njima poslanika Spalajkovića i generala Dimitrijevića.

– Vidite, dragi prijatelji, kad mi je prefekt jutros stavio na znanje da nema dovoljno policajaca za kordon, tako da je primoran da ih “seli” iz jedne ulice u drugu, onako kako Njegovo veličanstvo i ja budemo prolazili kolima, i ja sam se setio vojske.

Ali komandant marseljskog garnizona uporno se drži pravila ministarstva rata. Kao što i sami znate, zvaničan doček je onda kada goste dočekuje predsednik Republike, a gospodip Lebren će to sutra učiniti na Gar de Envalidu u Parizu. A za susret kakav je ovaj naš u Marselju nije moguće upotrebiti vojsku za održavanje reda na ulicama.

Ovim intervencijama ministar Luj Bartu potpisaće smrtnu presudu kralju Aleksandru, ali i samom sebi.

ZANEMARENA SAKSOVA PORUKA

PORED obaveštajnih podataka o atentatu na kralja, koje je predočio obaveštajac Vladeta Milićević, stiglo je i obaveštenje od diplomate Vanje Subbotića, predstavnika Kraljevine Jugoslavije u Društvu naroda u Ženevi. On je ovu informaciju saznao od ustaškog prvaka Vladimira Saksa, koji je sarađivao sa jugoslovenskom policijom pod šifrom “prijatelj”. Prvog oktobra Subbotić je vladi u Beogradu dostavio Saksovu poruku:

“Izveštava da štab emigracije sprema veći broj atentatora, koji će imati da izrše atentat na kralja za vreme njegovog puta u Francusku. Određeno je oko trideset lica, tako da će duž cele pruge, počev od naše granice, biti postavljeni atentatori. Biće uzeti iz grupe emigranata, iz Mađarske…”

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: Večernje novosti

Vezane vijesti:

Kralj Aleksandar I Karađorđević – zablude i činjenice

Ratnik koga je ubila jugoslovenska zabluda