Сусрет са историјом: Тито хтео да се преда Немцима у Дрвару

Контрадикторна сведочанства савременика о „сину“ свих Југословена Јосипу Брозу. Ранковић: Броз у рату више пута западао у велике депресије и био деморалисан

Далеке 1961. године, док је Јосип Броз, са најближим сарадницима и неколико значајних угледника, пловећом резиденцијом, бродом „Галеб“ опловљавао афрички континент, Добрица Ћосић, који је био међу њима, записаће:

„Богата изражајност лица: час сентиментално, замишљено, интровертно; час претеће, строго и опасно; час ведро и доброћудно. Понекад, као да дрема и за нечим жали. Па блесне претња у зеленкастим очима, пркос, самоувереност. Не показује умор и године. Нисам ни на једном човеку видео такве очи…“

Ових неколико реченица о лидеру друге Југославије, из времена када је Ћосић био његов миљеник, можда, најбоље одсликавају Тита.

Велике амплитуде у његовом понашању, односу, ставовима према сарадницима, околини и догађајима, биле су доста честе. Ваљда због тога су и многобројна сведочанства његових савременика, али и истраживача, често контрадикторна. Његов култ, негован и дограђиван готово пола века, је попут клатна на зидном сату, додирнуо је једну крајњу тачку. Следствено томе, изгледа да и у животу, као и у физици, да би се то клатно умирило, мора најпре да додирне ону другу, супротну тачку. Другим речима, Титово животно дело мора да прође ту фазу од култа до провлачења кроз блато… док се клатно не умири.

У једном од ретких тренутака отворености Александар Ранковић, други човек револуције и Нове Југославије, до Брионског пленума, рекао је: „У рату је Тито више пута западао у велике депресије и био деморалисан… Иначе, он је брзо сагледавао ситуацију, брзо доносио одлуке, био енергичан у њиховом спровођењу.“

Први Брозов напад малодушности забележен је 7. децембра 1941, непосредно после пада Ужичке републике, у селу Дренови у Санџаку. Тог дана је одржана седница Политбироа, на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Лола Рибар. Тито је шокирао своје сараднике: састанак је отворио предлажући оставку. Додуше, није се изјаснио да ли се оставка односи на место команданта Врховног штаба или генералног секретара Комунистичке партије. Први је реаговао Лека Ранковић и рекао да то не долази у обзир тврдећи да би Москва на ту одлуку лоше реаговала.

Добрица Ћосић у другој књизи „Пишчеви записи“ бележи да је Лека, илити Марко, био изричит – Коминтерна и Стаљин би оставку схватили као озбиљан раскол у Партији и рекао: „Ако друг Стари поднесе оставку онда то мора да уради и цео Политбиро“. Тито се после овог повукао.

– Прилике су биле стварно поразне, јер је у том тренутку (Тито) имао на располагању мање од 1.500 бораца. Али због тога присутни нису изгубили револуционарни полет: у светлу недавних догађаја утврдили су да се оружани отпор против страних окупатора претворио у класну борбу између сељака и радника на једној, а буржоазије на другој страни. Будући да се по њиховом мишљењу ближио Хитлеров војни и политички слом, на шта су наводно упућивали задњи успеси совјетских јединица које су Немце зауставиле пред Москвом, све актуелнија је постајала друга етапа револуције – пише Јоже Пирјевец у књизи „Тито и другови“.

Три и по године после ове санџачке епизоде Врховни штаб, на челу са својим командантом, налазио се у Дрвару. Са њима су и савезничке војне мисије – совјетска, британска и америчка. Међу њима је син Винстона Черчила, Рандолф, делегат генерала Ајзенхауера Роберт Крофорд, Стаљинов представник генерал Корњејев. Атмосфера у дрварској котлини је готово идилична. Прорадио је партизански воз до Петровца. Партизани контролишу велику слободну територију. Од војних формација у Дрвару су Пратећи батаљон Врховног штаба, полазници официрске школе и интендантска јединица.

Ту идилу разбиће немачки напад 25. маја 1944. године. Тај дан се још у току рата службено обележавао као Титов рођендан. Операцију „Реселшпрунг“, односно „Коњићев скок“, мање-

-више, наша историографија је разјаснила. Немци су у највећој тајности припремили падобрански десант чији је циљ био да заузму Дрвар и заробе или убију Тита. За ову акцију ангажовали су „казнени батаљон“ састављен од осуђених бивших официра. Они су кренули са загребачког аеродрома. Само два сата пре полетања су сазнали шта је њихов задатак. И сви су добили Титову фотографију. У овој напад је укључено и 2.000 елитних војника дивизије „Принц Еуген“.

Међутим, шта се све дешавало у пећини где је био готово цео Врховни штаб остало је неразјашњено. Забележено је неколико сведочења која бацају мрљу на светао лик маршала Тита.

Када су Немци схватили да се Титово склониште налази у дрварској пећини, напад су усмерили у том правцу. Уследила је баражна ватра и нико није могао да изађе из колибе у пећини. Маршалу је предложено брзо повлачење док је то још могуће.

Тог тренутка код Тита се појавила она позната малодушност. Био је видљиво уплашен, па чак и успаничен. Прво је питао да ли су се падобранци спустили на врх брда изнад пећине. Када је добио одговор да то нико не зна, панично је рекао:

– Не желим им пасти право у руке!

Општу пометњу увећавала је Брозова лична секретарица и љубезница Даворјанка Пауновић, која је имала конспиративно име Зденка, својим хистеричним нападима. Ни Титов верни пратилац, пас Тигар, није био од помоћи господару. Све време је лајао и откривао положај. Очевици су доцније причали како је Тито неколико пута вадио пиштољ али није имао снаге да га убије. У целој тој збрци хладнокрван је само био Ранковић. Са Сретеном Жујовићем и Арсом Јовановићем напустио је пећину и организовао одбрану.

Када је проценио комплетну ситуацију Ранковић је по куриру послао Сретену Жујовићу поруку да се Тито мора повући на врх брда, где нема непријатељских јединица. По сведочењу Ђуре Мештровића датом Владимиру Дедијеру и сећањима Славке Ранковић, која је била у у Врховном штабу, Јоже Пирјевец пише:

„Жујовић се пробио до пећине и колибе. Нашао је Тита у свечаној униформи и Зденку у војној. Очито га је била уверила да се преда Немцима. Црни, коме је Тито већ дуго ишао на живце, није поступио баш обзирно. Потегао је револвер и почео викати: „Шта то значи? Обукао си свечану униформу, али знај да им се жив нећеш предати. Излази, стара кукавице! ,Оћеш да се предаш Немцима и као командант спасеш главу, а упропастиш и издаш нашу борбу?!“ Претњом га је натерао да напусти склониште, а истовремено је толико смирио Даворјанку да је пошла за њим. Стрмом стазом која је водила у колибу излазак није био могућ, јер је била под непрестаном непријатељском паљбом. Жујовић је тада предложио да пробију дрвени под колибе и конопцем се спусте по кориту потока који је текао кроз пећину… Од падобранске свиле су исплели довољно дебео конопац по коме су се спустили приближно петнаест метара у дубину… а одатле су пузали узбрдо.“

Тито је био тако исцрпљен да се једанпут или двапут готово онесвестио.

Када су изашли на плато изнад пећине, тамо их је чекао Александар Ранковић.

– Тито је са сузама у очима пришао Марку и загрлио га. Једино је питао шта је са руском мисијом – испричала је Славка Ранковић аутору овог текста.

Јосип Броз је све ово заборавио двадесет и две године касније на Брионима када је смењивао свог највернијег сарадника.

– Носио је тамне наочаре за сунце, није смео да ме погледа у очи – остале су забележене речи Александра Ранковића.

ЦРНИ, ЧУВАЈ МОГ КОЊА!

У ноћи између 3. и 4. јуна 1944. године совјетски пилот Александар Шорников се у смелом маневру пробио кроз ниске и олујне облаке и слетео на бакљама означену писту код Купреса, где су га очекивали чланови Врховног штаба, Политбироа и страних војних мисија. У авион се могло укрцати само двадесет људи. Настала је гужва ко ће ући у авион. И поред те пометње, Тито је улазећи у авион довикнуо Жујовићу:

– Црни, чувај мог коња!

Жујовић се на то цинично осмехнуо и рекао:

– Брине се о свом коњу, а нас оставља у овом сосу! – записао је о овом догађају Милован Ђилас.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Тито хтео дa бежи из Југослaвије | Јадовно 1941.

Све љубави хрватских владара: Павелић био папучар, Тито …

КПЈ и Тито никада нису водили политику против било којег …