SUSRET SA ISTORIJOM: Mrtav kralj spojio Dražu i popa Đujića

Novi prilozi o ustaškom zločinu u Marselju 1934. godine, atentat koji je promenio tok istorije na Balkanu.

Međunarodna situacija i politički odnosi početkom tridesetih godina 20. veka u Evropi su bili komplikovani i iz dana u dan su bivali sve složeniji. Pobedom fašizma u Italiji, a naročito dominacijom nacista u Nemačkoj, potpuno se promenila politička slika nastala posle pobede saveznika u Velikom ratu.

Piše: Ivan Miladinović

Revizija versajskih granica postaje sve češće tema formalnih i tajnih razgovora velikih sila. Na udaru su, pre svih, Kraljevina Jugoslavija, Rumunija i Čehoslovačka, članice vojnog saveza Mala Antanta formiranog još 1920. godine, iz predostrožnosti, ukoliko Austrija i Mađarska pokušaju da povrate terotorije nekadašnjeg Austrougarskog carstva. Pogotovo posle prerastanja ovog saveza, februara 1933. godine, u „jednu višu međunarodnu zajednicu, kojoj mogu pristupiti i druge države, pod uslovom koji se ima ugovoriti u svakom posebnom slučaju“. Godinu dana kasnije, u Atini 9. februara 1934. godine, svečano je potpisan ugovor o Balakanskom savezu. Još sredinom dvadesetih godina Aleksandar je nastupio sa geslom: „Balakan – balkanskim narodima“. Bio je ubeđen da Balkan nije „bure baruta“ koje ugrožava svetski mir zbog nemogućnosti da se urede međusobni odnosi, već da su inspiratori svih problema velike sile koje svojim mešanjem izazivaju ratove sa katastrofalnim posledicama. Prisustvo velikih sila na balkanskom prostoru bilo je realnost zbog njihovih strateških interesa.

Sva ova dešavanja sa Malom Antantom, sa Balkanskim savezom, sa Jugoslavijom, oko Jugoslavije i u Jugoslaviji, nisu praćena sa zadovoljstvom ni u Parizu ni u Londonu, ponajmanje u Rimu. Popreko se na to gledalo i u Moskvi. Naslućivali su da se dešava proces posle koga neće biti lako naturiti volju nesložnom Balkanu i nestabilnoj Jugoslaviji.

Zbog toga je najava jugoslovenskog suverena da će posetiti Sofiju krajem septembra, a Pariz početkom oktobra 1934. godine, došla u žižu interesovanja cele Evrope. Svi su bili u iščekivanju da li će ova misija doneti nešto novo na Starom kontinentu.

Pored diplomatskih i obaveštajnih krugova Velikih sila, ove Aleksandrove aktivnosti pratile su i ekstremne emigrantske političke organizacije. Čim su, početkom avgusta 1934, jugoslovenska i evropska štampa počele da objavljuju detalje o ovim posetama, u rimskom hotelu „Kontintental“ sastali su se ustaški poglavnik Ante Pavelić i šef raspuštene VMRO, Vanče Mihajlov. Posle neuspešnog atentata u Zagrebu, sredinom decembra 1933, videli su novu šansu da likvidiraju kralja Aleksandra.

Kralj Aleksandar u admiralskoj uniformi

Započele su pripreme za atentat. Vančo Mihajlov je bio izričit da se u Sofiji ništa ne preduzima zbog teškog položaja njegovih sledbenika u Bugarskoj i mogućnosti da nehotice bude ubijen i kralj Boris. Dogovor je pao da se atentat izvrši u Francuskoj. Na ovom zavereničkom sastanku, kojem je prisustvovao i Erkole Konti, generalni sekretar italijanske političke policije, po svemu sudeći, glavnu reč je vodio Vančo Mihajlov. Staložen, hladnokrvan, omalen, prerano oćelavio, koštunjav, sa predugačkim rukama, odmah je predložio:

– Daću vam Vladu Šofera! Bez njega nema ništa… Samo Vlada može koga hoćete da smakne, čak i rođenog oca!

Vlada Šofer je bio Veličko Dimitrov Kerin, bugarski državljanin, poznat kao terorista koji je izvršavao smrtne kazne – na listi zlodela imao je i ubistva dvojice bugarskih narodnih poslanika. Koristio je mnogo lažnih imena: Vlada šofer, Rudolf Suk, Vladimir Dimitrov, Georgi Stojanov, Vlado Georgijev Černozemski, Veličko Stojanov…

Voz sa kraljevim kovčegom na zagrebačkoj stanici

Pavelić i Konti su jednoglasno prihvatili da on bude jedan od atentatora. Početkom septembra u Bolonji se sastaje glavni ustaški štab. Pavelić odlučuje da organizator ubistva jugoslovenskog kralja bude Eugen Dido Kvaternik, sin Slavka Kvaternika, bivšeg austrougarskog potpukovnika, koji će 10. aprila 1941. proglasiti Nezavisnu Državu Hrvatsku. Tako će budući šef tajne političke policije NDH, zloglasne Ustaške nadzorne službe, zapravo biti ličnost koja je kreirala atentat u Marselju, a ne Ante Pavelić.

Kvaternik formira dve grupe terorista – u Marselju su bili Mijo Kralj i već spomenuti Veličko Dimitrov Kerin, a u Parizu Zvonimir Pospišil i Ivan Rajić. Poduhvat „Listopad“ je mogao da počne.

U izjavi Mije Kralja pred francuskom policijom, posle smrtonosnih hitaca na Aleksandra Karađorđevića i Luja Bartua, francuskog ministra spoljnih poslova, ostalo je zapisano:

– Na dan 8. oktobra u sedam časova ujutro došao je u moju hotelsku sobu g. Sabo (Kvaternik). Ja sam stanovao sa Sukom (Černozemskim). Gospodin Sabo nam je obojici naredio da ustanemo i onda nam nekako ozbiljno, unoseći se u lice, rekao: „Kralj Aleksandar stiže sutra u Marselj. Vi znadete svoju dužnost. Imate ga ubiti po cijenu vlastitog života!“

– Ćutali smo nekoliko sekundi, pa je ponovo g. Sabo, reč po reč, kazao:

– Pitam vas, u ime poglavnika, jeste li spremni za ovu zadaću?

Odgovorili smo uglas:

– Jesmo!

– Onda hajdemo da odredimo mjesto u Marselju!

Veličko Dimitrov Kerin u ustaškoj uniformi

U lokalnom listu bio je objavljen plan kretanja sutrašnje povorke od „Belgijskog keja“ sve do prefekture. Kvaternik, Mijo Kralj i Černozemski stigli su taksijem i došetali u blizinu „Stare luke“. Prema tom planu, prošetali su se glavnom ulicom, Avenijom Kanabijer.

– Ovdje! – zastao je Kvaternik gledajući upitno u Vladu šofera.

– Ovde će ga šaljemo u pakao! – promrsio je Vlado Černozemski.

– Ne u pakao! – okrenuo se Kvaternik i pokazao na poprečnu ulicu, nekoliko koračaja dalje. – Poslaćemo ga u raj! Vidiš, ovo je Rajska ulica (Ru Paradis).

– Glavno je da ode na onaj svet! – dodao je Bugarin.

Dvadeset sati posle smrtonosnih hitaca bugarskog teroriste, 10. oktobra, u zgradi marseljske prefekture, beživotno telo jugoslovenskog vladara položeno je u kovčeg. Prisutni su bili kraljica Marija i oficiri kraljeve garde. Kovčeg je, potom, prenesen u staru marseljsku luku. Pratio ga je manji odred vojnika pešadije i odred konjice. Iza pogrebnih kola išao je automobil sa kraljicom Marijom i predsednikom Francuske Lebrenom.

Kada je na Belgijskom keju pristao razarač „Dubrovnik“, jugoslovenski oficiri su, uz himnu, uneli kovčeg na palubu broda. Razarač je potom isplovio iz luke praćen brodovima francuske Sredozemne flote: iza je bila krstarica „Kolber“, levo krstarica „Dankan“, a sasvim pozadi torpiljer „Žefro“. U ovom poretku, francuski brodovi su pratili „Dubrovnik“ sve do njegovog pristajanja u luku Split.

Ploveći pored Dubrovnika, iako je bila noć, razarač su sačekale stotine barki. U ranim jutarnjim časovima, razarač „Dubrovnik“ pristao je u splitsku luku. Na delu rive, koja je nosila naziv Obala majora Stojana, po prvom srpskom oficiru koji je ušao u Split i preduhitrio Italijane 1918. godine, podignuta je velika platforma na kojoj su bili izloženi posmrtni ostaci kralja Aleksandra. Ogromna masa naroda odala je poslednju počast svom suverenu. Opelo je držao vladika dalmatinski Irinej Đorđević sa 80 sveštenika.

Kada je voz iz Splita krenuo za Beograd, vladika Irinej je odredio sveštenika Momčila Đujića i jednog monaha iz Manastira Svetog Arhangela, odnosno iz manastira Krka. Svedočenje Momčila Đujića, četničkog komandanta Drinske divizije u Drugom svetskom rata, na ove dane, zabeležio je u leto 1990. godine istoričar Veljko Đurić Mišina:

„U planu reda vožnje bilo je predviđeno da se staje na svim većim stanicama i zadržava deset ili dvadeset minuta, zavisno od toga koliko naroda ima. Pred ulazak u Dalmatinsko Kosovo, pozvao me je komandujući sprovodnik voza, oficir srednjeg rasta, sa neobičnim okruglim cvikerima, inače potpukovnik po činu. Bio je to moj prvi susret sa mojim budućim komandantom i komandantom Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoslavom Dražom Mihailovićem. Njega je zanimalo koliko ovde ima Srba. Rekao sam mu da moja parohija ima 18 sela i samo tri hrvatske porodice. U Dalamatinskom Kosovu dočekala nas je masa naroda. Bilo je sigurno više od deset hiljada ljudi. Komandant voza odlučio je da se ovde stoji pola sata.

Pogrebna povorka u Beogradu

„Krenuli smo dalje prema Kninu. Tamo je bilo više od 50.000 ljudi… Sledeća stanica bila su Plitvička jezera. Nije bilo manje od trideset hiljada… i Srba i Hrvata. Tu je jedan visoki Ličanin, sa dugačkim brcima, ogromna ljudeskara, održao govor. Opraštao se od kralja Aleksandra… Na kraju te njegove besede, opsovao je majku Hrvatima i rekao:

– Šta ćete vi ovde?! Vi ste ga ubili!

I došlo je do strašne tuče između Srba i Hrvata. Komandant voza se malo kolebao, onda je vojnicima naredio da uđu u voz i krenuli smo ka Zagrebu.

„Ja sam u međuvremenu dobio visoku temperaturu i iz Zagreba su me vratili kući.“

STO HILjADA LjUDI U BEOGRADU

OD Splita, preko Zagreba, kraljevi posmrti ostaci su specijalnom kompozicijom stigli u Beograd 17. oktobra. Na Železničkoj stanici su svi zvaničnici dočekali „kraljev voz“: knez Pavle, predsednik vlade Uzunović, patrijarh srpski Varnava, gradonačelnik Beograda Nešić, namesnici, senator dr Radenko Stanković i ban Savske banovine Ivo Perović. Iza njih je bio dvostruki špalir postrojene garde, sokola i patriotskih udruženja. Trotoare oko Železničke stanice, trg i okolne ulice ispunilo je više od 100.000 Beograđana.

Izvor: NOVOSTI