SUSRET SA ISTORIJOM: Ko su pravi krivci za albansku golgotu

Istoriografi već ceo vek pokušavaju da proniknu u ratnu 1915. i 1916. U Skadru počele međusobne optužbe o uzrocima stradanja vojske i naroda.

U FANTAZMAGORIČNOJ kristalnoj kugli svekolikog sveta, nema granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, između smrti i života. U tamnim prostorima galaksija, iskrsavaju povremeno pokojnici kao živi i stvarni, kao i ljudi koji se kreću oko nas.

Nismo li svedoci, baš ovih dana, koliko su ove reči velikog srpskog reditelja Saše Petrovića, zapravo, istorijski refren, često potisnut, poziv da ne zaboravimo na velika dela i velike žrtve predaka. Nije li sadržaj pisma francuskog predsednika Emanuela Makrona, upućenog u Beograd kolegi po funkciji, upravo njihova potvrda:

„Znam koliko je srpski narod propatio tokom Prvog svetskog rata, podnevši strašne žrtve od preko 1.200.000 ljudi, što je činilo gotovo trećinu stanovništva. Želim da odam priznanje njihovoj borbi na strani saveznica, a posebno Francuske na Solunskom frontu, o kojem se ne govori tako često, iako je bio odlučujući za okončanje razarajućeg sukoba.“

Naši istoriografi već ceo jedan vek pokušavaju da proniknu u ratnu 1915. i 1916. godinu, u storiju o golgoti i vaskrsu Srbije, u nešto što se nije dogodilo u istoriji Evrope i sveta. Jedna država napustila je svoju teritoriju, da bi se, preko dve susedne države, Albanije i Crne Gore, sklonila na teritoriju treće, u Grčku.

Sa vojskom, povlačio se i narod – starci, žene, deca. Sa očevima – vojnicima, pošli su i mnogi dečaci, koji će tek u izbeglištvu stasati za pušku…

U TOKU dva meseca probijanja preko albanskih i crnogorskih vrleti, život je izgubilo 77.455 srpskih vojnika i više od 140.000 civila. Oni koji su se probili do Jadranskog mora, u desetine hiljada slučajeva bili su još samo živi leševi. Ukupno u Skadar i Drač se povuklo 145.000 srpskih vojnika i oko pet hiljada izbeglica.

I vojska i narod, povlačeći se, pretrpeli su stotine muka. Bez dovoljno obuće i odeće, tučeni strahovitim nevremenom i trpeći glad, izloženi stalnim napadima neprijateljski raspoloženog albanskog stanovništva, podsticanog od Austrijanaca i katoličkih sveštenika… Mnogi su poginuli u gudurama Albanije.

Kada je austrijska vojska ušla u Albaniju, nalazila je na na hiljade nezakopanih, ljudskih leševa.

– Zato se srpski istoričari uzalud trude da o golgoti i vaskrsu Srbije 1915-1916. pišu hladno i objektivno – priznaje profesor dr Miloš Ković.

Čim su vojska, dvor i Vlada pristigli u Skadar, počela su međusobna optuživanja i traganja za krivcima što je zemlja napuštena i što je, tokom povlačenja, stradalo toliko vojnika i naroda. U ovim raspravama učestvovali su svi – predstavnici političkih partija, vojne starešine, vlast. Za Apisa i „Crnu ruku“ glavni krivci za egzodus bili su regent Aleksandar i Nikola Pašić. Za regenta i Pašića – Vrhovna komanda. A za budućeg kralja Jugoslavije, Vrhovna komanda, odnosno vojvoda Putnik i Nikola Pašić.

ZA VRHOVNU komandu krivci su bili komandanti Prve, Druge i Treće armije – vojvoda Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Pavle Jurišić Šturm, i general Mihailo Živković, komandant odbrane Beograda.

Naime, odluku o povlačenju sa Kosova, Vrhovna komanda je donela 24. novembra 1915. godine. U naredbi komandantima operativnih jedinica je saopšteno da bi kapitulacija bila najgore rešenje i da, dokle god postoje vladalac, vlada i vojska, ma kolika njena jačina bila, država nije izgubila svoje biće i s njom će saveznici morati da računaju kao sa realnom činjenicom.

Komandanti armija nisu odmah izvršili ovu naredbu. To njihovo oklevanje dovelo je do „opšte pometnje, masovnog dezertiranja, dezorganizacije i demoralizacije najvišeg stepena“. Tek 2. decembra 1915. godine komandanti operativne vojske su se složili da treba postupiti po naredbi Vrhovne komande. Ovoj odluci prethodilo je burno savetovanje u Peći.

Mišić je rekao da vojska već deset dana ne zna ni gde su vlada i Vrhovna komanda, i da se više ne može „ostati u stanju u kome će svaki od nas raditi na svoju ruku“. Tražio je da se sa Kosova krene u kontraofanzivu umesto u povlačenje prema Skadru. Ovo je prihvaćeno od svih komandanata armija i komande odbrane Beograda i Mišić je odmah izradio plan kontraofanzive i izdao u vezi sa njom potrebna naređenja.

GNUSAN ZLOČIN KOD PRIZRENA MALO se zna za stradanja vojske i civila na Kosovu i Metohiji od ruke Albanaca, tada državljana Kraljevine Srbije. „Jedan od najgnusnijih zločina nad srpskim vojnicima i izbeglicama izvršen je u okolini Prizrena, u manastiru Svetog Marka kod sela Koriše. Tu je, na spavanju, masakrirano oko 200 vojnika, pripadnika Trećeg puka. Da ne bi bilo svedoka, počinioci ovog zločina, stanovnici sela Kobaša, pobili su i sve žitelje manastira kao i u njemu zatečene izbeglice – civile. Poklan je i jedan broj Srba, seljaka iz okoline. Ubice iz Kobaša predvodili su emigranti upravo stigli iz Albanije, a glavni podstrekači zločina bili su prizrenski hodža Ibrahim – efendija i neki Šani Lauša“ – pisala je „Politika“ posle Prvog svetskog rata.

MEĐUTIM, u međuvremenu došlo je do promene raspoloženja pojedinih komandanata i do veoma žestoke diskusije – za i protiv kontraofanzive. „Krupne su reči počele da padaju i došlo je do potezanja revolvera … Na kraju, vojvoda Mišić je ostao usamljen. Ipak, dogovoreno je da se sa povlačenjem pričeka i ono je počelo tek 15. decembra 1915. po novom kalendaru.

Pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande, general i vojni istoričar, akademik Živko Pavlović, zabeležiće u knjizi „Rat Srbije“: „Da se nije zaludničilo u Peći, hrane bi bilo i do Skadra i ne bi nastupila formalna glad, te ni odstupanje ne bi bilo u onoj meri tragično.“

Crnorukci su nastojali da dokažu da do povlačenja nije trebalo ni doći, samo da je Pašić dopustio da se Bugarska napadne u oktobru 1915. godine, pre nego što je izvršila mobilizaciju.

„Potpuno nerazumevanje vladalo je, međutim, i između Srba i njihovih saveznika. Rusija, Britanija i Francuska, u septembru 1915, sprečile su Srbiju da napadne Bugarsku i da tako na vreme anulira njen udarac u leđa srpske vojske. Zauzvrat su Srbima obećavali da će im iz Soluna priteći u pomoć.

Na tome se zasnivao srpski ratni plan kada je počeo napad neprijatelja. Srpska vojska, međutim, nije uspela da se spoji sa saveznicima, koji su 5. oktobra počeli da se iskrcavaju u Solunu.

Te francuske i britanske trupe bile su preslabe da bi odbranile dolinu Vardara od Bugara, i da bi se probile kroz njihove redove. Za epsku priču potreban je i motiv izdaje“, smatra dr Miloš Ković.

GREŠKE Vrhovne komande, nažalost, istoriografi nisu detaljno istraživali. U svakom slučaju, ona je bila obeležena kao glavni krivac – samim tim što je u Skadru, formalno na prepad, bila rasturena.

A vojvoda Putnik je ispao „žrtveno jagnje“ regenta Aleksandra. I njemu i Pašiću je odgovaralo da se krivica za vojni poraz i žrtve u povlačenju svali na starog vojvodu i njegovu komandu.

Za načelnika Vrhovne komande postavljen je Petar Bojović, general kome je upravo regent Aleksandar pred Kolubarsku bitku oduzeo komandu nad Prvom armijom. Smenjen je i ministar vojni, Rade Bojović, a na njegovo mesto postavljen general Božidar Terzić. Smene u Vrhovnoj komandi, i u Ministarstvu vojske, sprovedene su glatko i nisu uopšte izazvale neke probleme u oficirskom koru, sem među pripadnicima „Crne ruke“.

REGENT Aleksandar je u februaru 1916. razgovarao sa generalom Dragutinom Milutinovićem, komandantom Vardarske divizije prvog poziva. Interesovao se „kako je uopšte zadovoljan celokupnim radom prilikom povlačenja kroz Albaniju“.

Dobio je odgovor:

„Nikakva priprema nije na vreme učinjena za naše odstupanje ispred nadmoćnijih neprijateljskih snaga, ni preko Albanije, kao ni u pravcu Soluna, gde su bili naši saveznici Francuzi i Englezi, a koji su nam bili pošli u pomoć. Posledica toga je bila, da smo bez generalne bitke izgubili mnogo vojske, kao i gotovo svu artiljeriju, vozove, i tako dalje…“

Aleksandar Karađorđević je na kraju razgovora generalu uručio Orden Svetog Vladimira IV stepena sa mačevima.

– Ovo je nagrada za vaš rad kroz Albaniju!

Sutradan, general Milutinović je smenjen sa položaja komandanta.

Nikolu Pašića, pored crnorukaca napadali su i civili. Okrivljivali su ga za sve, pa i proklinjali. Negde u albanskim gudurama prišao mu je jedan seljak i sasuo u brk: „Ti li si Pašić… Teško nama… Proklet da si! Zbog tebe izgubismo zemlju i domove svoje!..“ Pašić je odmahnuo rukom i rekao:

– Više volim da me oni grde, no da me njihova deca proklinju!

ATENTAT U SKADRU

U DECEMBRU 1915. godine, u Skadru, Albanci sa Kosova planirali su atentat na regenta Aleksandra i Nikolu Pašića.

Po svedočenju poručnika Mladena Stamatovića, koji je bio specijalni izaslanik vlade kod Ahmeta Zogua, austrougarska komanda u Prizrenu platila je Asan-begu Prištini da organizuje ubistvo predsednika Vlade i prestolonaslednika. U Skadar je upućena grupa od 20 atentatora. Ovu informaciju Zogu je rekao Stamatoviću na „besu“.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: Večernje novosti

Vezane vijesti:

Vjerni otadžbini: Od Srbije do Krfa – put golgote

100 godina od Albanske gologote srbskog naroda i vojske …

Epopeja u Kadrovima od milion reči | Jadovno 1941.