SUSRET SA ISTORIJOM: Kakva je bila uloga sovjetskih obaveštajaca u atentatu na kralja Aleksandra

Prećutkivanje ovog dela istorije tridesetih godina prošlog veka nameće otvorene sumnje da se u ovaj krvavi događaj upetljala gotovo cela versajska Evropa.

Politička pozadina atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića, 9. oktobra 1934. godine u Marselju, i dalje je nepoznanica. Odgovora na pitanje ko su inspiratori i finansijeri ovog političkog zločina – nema. Prećutkivanje ovog dela istorije tridesetih godina prošlog veka nameće otvorene sumnje da se u ovaj krvavi događaj upetljala gotovo cela versajska Evropa.

Berlin, Moskva, Rim, Budimpešta, Sofija… Svako je imao po neki razlog da on nestane sa političke scene u tom trenutku. Svoje razloge imali su i ustaše, VMRO i jugoslovenski komunisti. Čeprkanjem po ovoj Pandorinoj kutiji istorije, otkriva se uloga raznih obaveštajnih službi. Za Sovjetski Savez Beograd je bio potencijalna pretnja zbog velikog broja belogardejskih vojnika, koje nije napuštala ideja da se vrate u Rusiju. Oni su stalno bili pod budnom pažnjom Staljinove agenture.

Tako je, negde u junu 1932. godine, beogradskom kaldrmom zakoračio jedan njihov čovek. Njegovo ime je bilo Roland Abijate. Predstavio se kao državljanin Monaka i naveo da poseduje hotel u Žuan le Penu. Pridošlica je rekao da je saznao kako u prestonicama Balkana nedostaju luksuzna mesta za dobar noćni provod. Nameran je zato da prvo u Beogradu, a zatim i u Sofiji, otvori po jedan restoran.

Abijate je imao tridesetak godina, tamnu kosu, bio je sitan, premršav no popunjen. Dokumenta su mu bila u najboljem redu i bez ikakvih teškoća dobio je sve potrebne dozvole za boravak i otvaranje restorana. U Beogradu su zadovoljni što jedan stranac hoće da uloži novac u reprezentativni lokal evropskog nivoa. Diplomate, akreditovane u Beogradu, inače se žale da večeri provode u rezidencijama i da se dosađuju. Balkanske gostionice za njih su neuredne, prljave, a u gradu postoje samo dva pristojnija hotela. Roland Abijate sve to zna. Shvatio je da ovaj posao može da donese dobar profit.

Posebnu pažnju privlačila je njegova verenica, visoka, vitka i lepa plavokosa žena. Predstavljala se kao švedska baronica Fon Kolas, a bila je stara oko 27 godina. Abijate se u početku sporazumevao na francuskom i italijanskom, a za neverovatno kratko vreme je naučio srpski, sa primetnim ruskim naglaskom.

Čim je upoznao malo bolje prilike i običaje, pronalazi prostorije za svoj restoran. To je kafana „Drina“, koja se nalazila u Birčaninovoj 17, u tadašnjem diplomatskom kvartu. Ubrzo, zadimljeni bircuz „Drina“ pretvara se u otmeni, prvoklasni noćni lokal sa podijumom za ples i varijete-programom. Staro ime „Drina“ više nije prikladno. Novo je evropsko, „Petit Paris“ („Mali Pariz“), i gotovo preko noći postaje sastajalište beogradskog krema. To su oficiri iz obližnjeg Ministarstva vojnog i Generalštaba, činovnici iz Ministarstva inostranih dela i, naravno, strane diplomate.

I nije čudo, u blizini su britanska, italijanska, bugarska i francuska ambasada. U kockarnici otvaraju kredit mladim oficirima i diplomatama, bez „dosadnog“ insistiranja na vraćanju dugova. Na pedesetak metara je i centrala Velike lože Jugoslavije. Masoni posle svojih rituala sve češće i u sve većem broju dolaze u „Mali Pariz“. A tu je popriličan broj animir-dama, koje spadaju u stalni personal. One su mlade i lepe, obrazovane i govore po nekoliko jezika.

Roland Abijate i njegova verenica Brita fon Kolas postaju sastavni deo viđenijeg beogradskog kruga. Pozivaju ih svuda… A onda, početkom oktobra 1934, bez prethodne najave, baronica Brite, sa samo dva koferčeta, otputovala je u Francusku. U „Malom Parizu“ njeno odsustvo se gotovo i ne primećuje. Međutim, krajem oktobra stiže telegram sa vešću da je Brita fon Kolas poginula u saobraćajnoj nesreći u blizini Bajone, na francusko-španskoj granici. Mesec dana kasnije i Roland vozom napušta Beograd. Narednih godina niko više ništa nije čuo o hotelijeru iz Monaka, a posle odlaska iz Beograda njemu se gubi svaki trag.

Tek 1937. pojavljuje se u Švajcarskoj, kod Šamblanda blizu Lozane, i to baš u vreme kada je likvidiran Ignac Rajs koji je bio je rezident inostranog odeljka NKVD u zapadnoj Evropi. Ali, izneverio je Staljina i prešao na stranu Trockog. Kazna se znala. Njegova likvidacija, koja je izazvala popriličan međunarodni skandal, vezuje se upravo za vlasnika „Malog Pariza“.

Na ruskom sajtu obaveštajnih službi nalaze se sledeći njegovi biografski podaci: „Pravdin Vladimir Sergejevič (on je i Francois Rossi, Ronald Abbiate), 1904 (1905?) – 1962. Agent INO OGPU (Inostrani odsek prethodnika KGB). Iz porodice muzičara i kompozitora, državljanina Monaka. Rođen u Engleskoj. Odrastao u Sankt Peterburgu.“

U časopisu New Republic Harvi Kler piše: „Roland Abijate, koji je ubio sovjetskog prebeglicu Ignaca Rajsa u Švajcarskoj, 1937, smestio se u Njujork pod maskom dopisnika ‘Pravde’, po imenu Vladimir Pravdin, i sprijateljio se sa američkim novinarima kao što su bili Volter Lipman i I. F. Stoun…“ Holandski autor Van der Plasa u knjizi „Akcija Rajmond“ piše da je Abijate za likvidaciju Rajsa bio odlikovan Ordenom Crvene zastave („za samopožrtvovano i uspešno obavljanje specijalnih zadataka za vladu SSSR“).

Popriličan prostor Abijateu je posvetio i FBI: „Aktivni učesnik sovjetske operacije protiv Rajsa bio je Roland Abijate, rođen 15. avgusta 1905. u Londonu, koji je tokom dvadesetih godina živeo i u SAD. Abijate je nestao posle ubistva. Kasnije, tokom Drugog svetskog rata, ponovo se pojavio u Sjedinjenim Državama, gde je delovao kao sovjetski diplomata Vladimir Sergejevič Pravdin.“

Ostaje nedoumica zašto u beogradskoj policiji nema traga o njemu, iako svi podaci govore da se uredno prijavio po dolasku u jugoslovensku prestonicu. U pojedinim obaveštajnim publikacijama to objašnjavaju time da je prilikom dolaska prve sovjetske diplomatske misije u Beograd, na sastanku koji je održan u hotelu „Bristol“, pukovnik Solomon Kogan, predstavnik sovjetske tajne policije, zahtevao da se Sovjetima preda čitav niz dosijea iz arhive kraljevske policije. Na prvom mestu, valjda ne samo zbog azbučnog reda, stajalo je „Abijate, Roland“.

Špijunska priča Rolanda Abijatea danas je poznata. Ali ostaje mnogo nedoumica o tome šta je on zapravo radio u Beogradu i koji je bio njegov osnovni zadatak. U njegovom dosijeu zatamnjen je samo beogradski period. Šta je bio cilj, da prati belogardejce ili da sakuplja logističke informacije za pripremu atentata na kralja?

I dr Jovan Kačaki u knjizi „Kraljeubistvo u Marselju“ piše da je tada u Beogradu delovala firma „Kredit inform“. Njena delatnost se sastojala u prikupljanju podataka o bonitetu firmi i njihovih vlasnika. Sva dokumentacija je vođena latinicom i nalazi se u Istorijskom arhivu Beograda. U njoj postoje ne samo podaci o restoranu „Petit Paris“ nego i o Rolandu Abijateu! On je bio prijavljen 26. maja 1933. na adresi Njegoševa 33, a od 1. novembra 1933. na adresi Dečanska 33.

Ove adrese se potpuno poklapaju sa podacima iz prijavnog kartona njegove verenice Brite Kolas. I u telefonskom imeniku za 1934. godinu, za Beograd, Zemun i Pančevo, može jasno da se pročita telefonski broj i adresa: „Abijate, Roland, restoran „Petit Paris“, Birčaninova 17, tel 26-426. Prema podacima „Kredit informa“, baronica Brita je posedovala kabriolet marke „ševrolet“, registarski broj B. 231697, vredan 15.000-20.000 dinara.

Kada se razgrnu istraživanja Jovana Kačakija, moglo bi se rekonstruisati da je „baronica Brita“ zapravo bila Abijateov kurir preko kojeg je održavao vezu sa obaveštajnim centrom u Sofiji, odakle su dolazile direktive za rad. Jedno od poslednjih naređenja iz Sofije je bilo da saznaju sve pojedinosti o putu kralja Aleksandra u Marselj. Atentatori do poslednjeg trenutka nisu znali pojedinosti plana posete kralja Aleksandra Marselju i Parizu. Detalje su saznali iz Beograda, tek nekoliko dana pred kraljev polazak. Najvažnija informacija za njih je bila da je Aleksandar odlučio da u „prijateljskoj i slobodarskoj“ Francuskoj ne nosi pancir, pa su promenili prvobitni plan po kome je trebalo da pucaju kralju u glavu. Time su se povećale šanse da ga smrtno pogode.

Zato je baronica Brita morala da otputuje u Francusku…

PUT DO DRŽAVNIH TAJNI

Nekoliko meseci po odlasku Abijatea, u njegovom stolu su pronađene priznanice na dugovanja više od 120 oficira iz Ministarstva vojske, Generalštaba, diplomata iz Ministarstva spoljnih poslova, kao i činovnika Uprave dvora. To su sve bili ljudi koji su bili upoznati sa važnim državnim tajnama zahvaljujući položajima koje su zauzimali. Te 1935. u državnoj upravi, vojsci i diplomatiji bilo je neuobičajeno mnogo otpuštanja i premeštanja po kazni. Nekoliko samoubistava oficira i diplomata nikada nije rasvetljeno.

(Iz knjige“ Kad govori mrtav kralj“)

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI