Susret sa istorijom: Jugoslovenska vlada tvrdila da je Draža u zarobljeništvu

Oprečni stavovi savremenika o prvom evropskom gerilcu i njegovoj ulozi u ratu. Informaciju da je pukovnik Mihailović u Italiji dao general Dušan Simović

O Dragoslavu Draži Mihailoviću napisano je i objavljeno na desetine knjiga, što kod nas, što u inostranstvu. Decenijama posle Drugog svetskog rata, autori su bili sasvim suprotnih ideoloških i političkih opredeljenja. S jedne strane su bili domaći istoriografi koji su na sve načine dokazivali njegovu izdajničku, kvislinšku i zločinačku ulogu tokom rata, a nasuprot njima stajali su autori iz političkog, emigrantskog miljea, dokazujući njegov patriotizam i antifašističko opredeljenje. Mora se priznati da su se tih godina javljali i strani istraživači koji su se bavili „imenom i delom“ prvog evropskog gerilca. Od raspada Jugoslavije i silaska komunističke partije sa istorijske scene, kreće novi talas tekstova i knjiga koje su, uglavnom, u funkciji rehabilitacije „gorskog đenerala“.

U kompletnom korpusu onoga što je napisano ili rečeno o Mihailoviću provejavaju ljubav i odanost ili mržnja i neprijateljstvo. Naravno, sve je to u funkciji da se doprinese istorijskoj istini ili da se ona zamagli i prepusti zaboravu.

Iz tog mnoštva istorijske građe, dokumenata, teza, hipoteza, kristališe se nekoliko bitnih detalja oko njegove istorijske uloge. Danas, bez mnogo ograda, može da se zaključi da je Draža Mihailović bio antifašista, da je bio antikomunista, da je na Ravnoj gori započeo formiranje vojne organizacije, otpočeo gerilski rat i pokrenuo krupne događaje u Srbiji i Jugoslaviji.

Džulijan Emeri i Aleksandar Glen, britanski obaveštajci, koji su se do napada Nemačke na Jugoslaviju, u aprilu 1941. vrzmali po Beogradu, u svojim sećanjima na te dane su pisali o Mihailoviću kao o ekspertu za gerilsko ratovanje. Aleksandar Glen, na osnovu obaveštajnih podataka do kojih je dolazio, tvrdi da je pukovnik Mihailović imao zadatak od generalštaba jugoslovenske vojske, da razradi načine otpora u slučaju okupacije…

Ovi britanski agenti, takođe tvrde, da je jedan visoki funkcioner britanske obaveštajne službe u najvećoj tajnosti vodio razgovor s Mihailovićem u jesen 1940. o mogućnostima organizovanja otpora posle eventualne okupacije Jugoslavije.

Međutim, Dragoljub Jovanović, jedan od najuglednijih i najobrazovanijih političara opozicionara u Kraljevini Jugoslaviji i predsednik Narodne seljačke stranke, u svojim memoarima iznosi krajnje zanimljiv podatak koji baca malčice drugačije svetlo na razvoj događaja na Ravnoj gori. On tvrdi da je ideju o formiranju vojne organizacije prvi predložio artiljerijski major Boško Todorović.

„Odmah po potpisivanju protokola o kapitulaciji, u aprilu 1941, Boško je imao razrađen plan za stvaranje dobrovoljačke formacije, rasturene po svim terenima, a povezane sa seljacima. Tražio je da mu u tome pomognem, dajući mu adrese sigurnih ljudi u Srbiji i Bosni. Ja nisam verovao u takav poduhvat, ali ga nisam odbio…“ – napisao je Jovanović.

Stanislav Krakov, poznati beogradski novinar, direktor lista „Vreme“ i Radio Beograda, urednik političke rubrike u „Politici“, inače sestrić Milana Nedića, u svojoj knjizi o ujaku, „General Milan Nedić“, daje slične podatke o majoru Todoroviću. Krakov ne piše samo o ideji stvaranja jedne vojne organizacije, već tvrdi da je odmah po kapitulaciji kraljevske jugoslovenske vojske, osnovana „tajna oficirska organizacija“ i da je na njenom čelu bio artiljerijski major Boško Todorović. Njen cilj je bio, kaže ovaj autor, da se „pruži zaštita stanovništvu i da se stupi u akciju protiv okupatora, kada za to dođe povoljan trenutak“.

Major Boško Todorović je 12. juna 1941. došao na Ravnu goru gde je upoznao Dražu Mihailovića sa svojim pogledom na četnički pokret. Predlagao je suptilnije metode u političkoj i ratnoj propagandi. Preporučivao je da se u istupima prvo ističu Srbi i srpstvo, a potom jugoslovenstvo, da u prvom planu bude srpska misija u okupljanju Južnih Slovena. Dragiša Vasić i Stevan Moljević nisu bili oduševljeni ovim idejama. Todorović, avgusta 1941. napušta Ravnu goru i odlazi u Bosnu. Krakov tvrdi – po specijalnom nalogu „čiča Draže“. Poginuo je u Hercegovini 1942, kako piše Dragoljub Jovanović, „od partizanske ruke, dok je pokušavao da izmiri četnike i partizane i navede ih na zajedničku borbu“.

Sudeći po Dragoljubu Jovanoviću i Stanislavu Krakovu, generalski krugovi nisu mnogo poštovali Mihailovića. „Ni do rata, a ni kad je postao vođa gerile“. Neki od generala, poput Vladimira i Emila Belića, inače braće Aleksandra Belića, predsednika Srpske akademije nauka, govorili su o Mihailoviću sve najgore, nazivajući ga i – „šupljoglavcem“ i „pijandurom“.

Aleksandar Belić je u toku rata ispričao Ivi Andriću šta o Draži misle njegova braća. Vasa Kazimirović piše da se veliki pisac i potonji nobelovac nije složio sa tim stavovima, čak je u jednom trenutku Mihailovića nazvao – „novim Karađorđem“.

U Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti nalaze se svojevrsni memoari Vasilija Trbića, čoveka sa krajnje zanimljivom biografijom. Rođen je u Slavoniji, bio je iskušenik u manastiru Hilandar, potom starešina četničkog odreda u Makedoniji. Drugi svetski rat provodi na Bliskom istoku i u Turskoj. U Carigradu je imao dobro organizovanu obaveštajnu službu. Održavao je kontakte sa Englezima i Amerikancima, ali i sa Sovjetskim Savezom.

Trbić u svojim sećanjima iznosi jedan gotovo neverovatan podatak: kako je izbeglička vlada u Londonu saznala za četnički pokret u Srbiji. On piše da mu je Dragomir Rakić, vlasnik fabrike džakova u Mladenovcu, krajem jula 1941. godine, u Carigradu, preneo poruku majora Aleksandra Mišića, jednog od prvih saradnika Draže Mihailovića, da on ne želi da ima bilo kakav kontakt sa jugoslovenskom vladom, već samo sa vladom Velike Britanije.

– Kad odeš u Carigrad – rekao je Mišić Rakiću u Beogradu, u bifeu „Milanović“, preko puta spomenika knezu Mihailu – „tamo treba da nađeš Trbića i saopštiš mu da se jedan broj srpskih oficira nije hteo predati, već se odmetnuo u šumu i priznao sebi za starešinu pukovnika Dražu Mihailovića. Mi ćemo organizovati celu Srbiju i u datom momentu dići je na ustanak. Ali, mi hoćemo da se povežemo sa Englezima… Nikakve pregovore sa Vladom Dušana Simovića nećemo da imamo. Hoćemo direktno da sarađujemo sa Englezima i tražimo od Trbića da nam tu vezu uspostavi…

Rakić je doputovao u Carigrad uz specijalno odobrenje nemačkih okupacionih vlasti, zajedno sa Milanom Jankovićem, sinom inženjerskog pukovnika, Miće Jankovića, koga su Nemci postavili za komesara jedne rekvirirane jevrejske banke u Beogradu, koja je potraživala od Turaka nekoliko miliona švajcarskih franaka.