Susret sa istorijom: Francuzi i Britanci potpisali prvi pakt sa Hitlerom

Revizija istine o Drugom svetskom ratu počela padom Berlinskog zida.

Izjava ruskog predsednika Vladimira Putina pre neki dan, na sastanku organizacionog odbora za obeležavanje 75. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu, da pokušaji iskrivljavanja istorijskih istina ne prestaju, i da su se tome pridružili ne samo naslednici nacističkih saučesnika, već i neke ugledne međunarodne institucije i evropske strukture, ponovo je skrenula pažnju javnosti na rezoluciju Evropskog parlamenta, u kome se Sovjetski Savez izjednačava sa nacističkom Nemačkom.

Podsećamo da je 19. septembra evropski parlament, povodom 80. godišnjice od početka Drugog svetskog rata, usvojio dokument „O važnosti očuvanja istorijskog sećanja za budućnost Evrope“ za koji je glasalo 535, a protiv bilo 66 poslanika.

U ovom tekstu se osuđuje Pakt o nenapadanju između Nemačke i SSSR, koji su potpisali u Moskvi 23. avgusta 1939. godine Ribentrop i Molotov, i koji je uz svoje tajne protokole, praktično podelio Evropu i teritorije nezavisnih država između ova dva totalitarna režima. Drugim rečima, evroparlamentarci poručuju da Drugi svetski rat zapravo nije počeo 1. septembra 1939, već osam dana ranije, 23. avgusta, kada je ovaj sporazum potpisan.

Ta inicijativa je potekla od političara baltičkih zemalja i Poljske, a sada smo svedoci da je prihvataju i ozbiljni naučnici. Po tom tumačenju, ovim sporazumom su Hitleru definitivno date odrešene ruke.

To nakaradno tumačenje istorijskog sleda događaja iz druge polovine tridesetih godina započelo je, u stvari, neposredno pre pada Berlinskog zida, ispočetka stidljivo i tiho, a potom sve nametljivije i agresivnije. Kulminaciju je doživelo pre deset godina, 2009, prilikom obeležavanja 70 godina od početka Drugog svetskog rata. Od tada, revizionistički mit o izjednačavanju Hitlera i Staljina dobio je pravo građanstva. U jednom trenutku zavladala je prava histerija zvaničnih saopštenja na tu temu, uz plasiranje čitave lepeze novih mitova o ratu, najpre u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, a potom i u nizu evropskih parlamenata.

Istovremeno, dok Evropska unija definitivno zaključuje da je sporazum Ribentrop-Molotov razlog za izbijanje krvavog rata, nemo posmatra javno demonstriranje nacista. Pred njenim i očima vascelog sveta veličaju se nacističke ideje u pojedinim državama, njenim članicama. To evroparlamentarci nijednom rečju ne spominju, a kamoli da osuđuju.

Reklo bi se da čak i ohrabruju naciste iz letonskog bataljona „Vafen“ koji godinama defiluju ulicama Rige. Nikom ne smetaju okupljanja ultradesničara ustaša iz celog sveta u Blajburgu, koji veličaju hrvatske naciste i njihovog vođu Antu Pavelića. Ne spominju se čak ni proslave u Narvi u čast preživelih nacista 20. estonske divizije SS.

Ali, zato maksimalno koriste istorijska zamagljenja iz tih godina pred izbijanje Drugog svetskog rata. Naravno, naruku im ide i neselektivno otvaranje arhiva, bez obzira na zakonske obaveze da sva dokumenta budu dostupna javnosti, pogotovo naučnoj, posle 50 godina. Zato mnogi ključni događaji iz političke istorije tog doba ostaju nerasvetljeni. Ali, iz svih raspoloživih dokumenata, još od atentata na kralja Aleksandra Krađorđevića, jasno je da je Evropa postepeno tonula u rat. Poput loptice koja skakuće niz stepenice – sa stepenika na stepenik. Pa krenimo redom tim stepenicama koje su vodile u pakao.

Godina 1936. – Nemačka nije imala pravo, po Versajskom ugovoru da ima stajaću vojsku u Rajnskoj oblasti, jer je to bila demilitarizovana zona. Međutim, Hitler, kršeći sve tada važeće međunarodne sporazume, ulazi sa svojim divizijama. Francuska, koja se graniči sa tom oblašću to toleriše. Pariz čak ne šalje ni protestnu notu Berlinu. Prihvata bez reči novo stanje, „bez ijedne jedine grimase na licu, iako je u tom trenutku imala neuporedivo veću vojsku od Nemačke. Bila je u stanju da zgnječi Nemačku kao bubašvabu“ – zapisao je jedan vojni analitičar iz tog vremena.

Dok je Francuska ćutala, Liga naroda je pokušala da blago ukori Nemce, ukazujući da taj potez nije ispravan. Hitler na to burno i ljutito reaguje, i istupa iz Lige naroda, uz opasku: „A vaše ponašanje prema nama 1919. bilo je u redu?“

Godina 1937. – Nemačka, Italija i Japan potpisuju Antikominternski pakt, što je zapravo bila preteča budućeg Trojnog pakta.

Mart 1938. – Nemačka više ne vodi prazne razgovore sa Francuzima i Britancima. Ne želi više da gubi vreme. Reč anšlus ulazi u istoriju. Hitler okupira Austriju. I jednostavno objašnjava: Ovo je ujedinjenje bratskih germanskih naroda. Tih meseci tiraž knjige „Majn kampf“ bio je četiri miliona primeraka.

Septembar 1938. „minhenska zavera“ – Hitler odlučuje da primer anšlusa Austrije primeni na Sudetsku oblast u Čehoslovačkoj gde su Nemci činili većinu. Čehoslovačka vlada je bila spremna da se pokušaju menjanja granica odupre oružanim putem, računajući na svoj status verne francuske saveznice.

Međutim, britanska vlada je držala da još nije u potpunosti spremna za rat, pa je nagovorila Francusku da zajedno s njom 30. septembra 1938. sklopi Minhenski sporazum kojim je Nemačkoj priznato pravo na Sudete. Ostavljena na cedilu, čehoslovačka vlada je podlegla nemačkom ultimatumu. U proleće naredne godine okupira ostatak Češke, a od Slovačke formira satelit državu, sličnu onoj koju će vaspostaviti neku godinu kasnije u Hrvatskoj.

ČERČIL će docnije, kada bude došao na vlast, reći da su se Čemberlen (premijer Velike Britanije) i Daladje (premijer Francuske) odlučili za sramotu, umesto za rat. Na kraju su imali i sramotu i rat.

Uporednom analizom Minhenskog sporazuma i tajnog protokola Molotov-Ribentrop uočiće se da je akt o podeli Čehoslovačke neuporedivo ciničniji od dogovora o podeli uticaja SSSR i Nemačke u Poljskoj i u baltičkim zemljama. U otimanju čehoslovačke teritorije pored Nemačke učestvovale su i Poljska (koja je prigrabila Tešinsku oblast na severu) i Mađarska (zauzevši nekoliko gradova na jugu).

Čemberlen i Hitler, odmah posle dogovora u Minhenu, potpisali su 30. septembra englesko-nemačku deklaraciju o miru. Dva meseca kasnije, 6. decembra 1938, potpisana je slična francusko-nemačka deklaracija.

Ne govori li to da su Francuska i Engleska potpisima na paktove o nenapadanju sa Trećim rajhom, zapravo, gurali Hitlera u rat sa Sovjetskim Savezom. I kakva je razlika između ovih sporazuma od onog koji će Moskva parafirati sa Berlinom 23. avgusta 1939? A reč je o identičnim dokumentima s tim što ga Staljin, odnosno Molotov, potpisuje poslednji. Sledi logično pitanje koja strana je davala vetar u leđa nacistima da zagaze u najkrvaviji rat u istoriji čovečanstva.

Šta su očekivale Francuska i Engleska posle poklonjenja Hitleru u Minhenu i komadanja Čehoslovačke u septembru 1939. godine?
Podsećamo i da sva raspoloživa dokumenta ukazuju da je Hitler još u proleće utvrdio tačan datum napada na Poljsku – 1. septembar 1939. To znači da ugovor sa SSSR nije uticao na planove Nemačke sa Poljskom.

Zvaničan naziv poljske države bio je Kraljevstvo poljsko i Velika kneževina litvanska. A kako je ona doživljavala nemačku opasnost može se videti iz novina leta 1939. godine. Mnogi poljski političari su sa nestrpljenjem očekivali predstojeći rat sa Hitlerovom Nemačkom! Tvrdili su da će poljska armija u najkraćem roku da razbije arogantne Nemce i da će se crveno-bela zastava pobede zavijoriti nad Rajhstagom!

I oni su sanjali o državi od Baltičkog do Crnog mora. Ali, Vermaht je slomio Poljsku za tri nedelje.

Bez uvlačenja Srbije u konflikt svetskih razmera ni ovog puta nije moglo da prođe. Kada je Hitler rešio da krene na Istok da osvoji SSSR, izjutra 22. juna, Gebels je na radiju, u njegovo ime, pročitao zvanične razloge za napad:

– Nemački narode! Nacionalsocijalisti! Obrvan teškim poslovima i brigama, bio sam prinuđen na višemesečno ćutanje. Ali, sada je došao trenutak kada, naposletku, mogu da govorim otvoreno. Vlada nemačkog Rajha danas poseduje dokumenta iz kojih se jasno vidi da je Rusija, kako bi definitivno uvukla Srbiju u rat, obećala da će joj preko Soluna dostaviti oružje, avione, municiju i drugi ratni materijal za borbu protiv Nemačke.

KOREN SAVEZNIŠTVA SSSR I ZAPADA

Saradnja SSSR i zapadnih sila koja će uslediti u nastupajućim godinama, započeće oko Jugoslavije i njenog opredeljenja između Trojniog pakta i saveznika. Danas je jasno da je pored Britanaca, i Staljin imao svoje prste u martovskim događajima, obaranju kneza Pavla i uvlačenju Jugoslavije u ratne strahote. Iako je sovjetska diplomatija, tada još nemački saveznik, formalno zauzimala negativan stav o puču, naknadno otvoreni dokumenti otkrivaju da učešće SSSR u pripremi prevrata 27. marta 1941. bio prvi istorijski korak u kasnijem savezu zapadnih sila i Moskve. I tu, zapravo, leži koren njihovog savezništva sa zapadnim zemljama u pobedi nad nacizmom 1945. godine.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI