Susret sa istorijom: Četnik pretekao Mosad, Hrvatsku i srpsku Udbu

Zašto nikada nije održano suđenje osvedočenom ustaškom poglavniku.

Ratne strahote završavaju se padom Berlina 9. maja 1945. godine. Nacistička Nemačka potpisuje bezuslovnu kapitulaciju. Sedam meseci kasnije, 20. novembra, u Nirnbergu počinje suđenje istaknutim članovima vojne, političke i ekonomske elite Trećeg rajha.

Neki mesec po oslobođenju Francuske, u Parizu se sudi maršalu Petenu zbog saradnje sa okupatorom. Osuđen je na smrt. Nešto kasnije kazna je preinačena u doživotnu robiju. Umro je u zatvoru.

Vidkun Kvisling, norveški političar, saradnik nacista, streljan je 10. oktobra 1945. godine posle suđenja koje je pokazalo sve užase njegovog režima u ovoj skandinavskoj zemlji. Po njemu će simbolično biti nazvani svi koji su nanosili štetu sopstvenom narodu zarad interesa zavojevača.

Sličnu sudbinu doživeće i general Dragoljub Draža Mihailović, koji će 1946. godine biti optužen, osuđen i streljan.

Jedino se poglavniku Nezavisne Države Hrvatske Anti Paveliću nije nikad sudilo. Vođa ustaškog pokreta, revnosni nacistički zločinački šegrt, jedan je od retkih kvislinga iz Drugog svetskog rata koji su izmakli pravdi.

Normalno je da se postavi pitanje zašto u bivšoj državi nije suđeno osvedočenom ratnom zločincu. Tim pre što je još odlukom Avnoj krajem 1943. godine formirana Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Ante Pavelić, uz najbliže saradnike iz NDH, bio je u žiži interesovanja. Započeti posao ovog tela, docnije nazvanog Zemaljska komisija, posle 1947. preuzelo je Istražno odeljenje Javnog tužilaštva Hrvatske.

U tim poratnim godinama Javno tužilaštvo je prikupljalo dokaze i sprovodilo zajedničku istragu protiv dvojice ustaških „dužnosnika“, Ante Pavelića i Andrije Artukovića.

Opširna optužnica, na nekoliko hiljada strana, protiv Pavelića i Artukovića po zvaničnoj verziji završena je 1951, posle četiri godine rada. Ti spisi tužilaštva deponovani su u Hrvatskom državnom arhivu i nalaze se spakovani u osam kutija pod nazivom „Optužništvo Pavelić i Artuković“.

Jugoslovenska tajna policija, još od završetka rata, tragala je za Pavelićem. Pošto je u tom trenutku postojao politički interes da mu se sudi u tadašnjoj Jugoslaviji, prvi cilj agenata je bio da Pavelića otmu i dovedu u zemlju, a ako je to neostvarivo, da ga likvidiraju.

Onda se nešto promenilo. Iz vrha države proglašen je „lovostaj“ na poglavnika. U „sefu pamćenja“ Boška Vidakovića, koji je dugo boravio u Buenos Ajresu sa posebnim ovlašćenjem da pripremi otmicu Ante Pavelića, koji je otvoren posle njegove smrti, ostalo je zabeleženo mnogo toga.

Tako su on i ondašnji ambasador u Argentini France Pirc već bili utanačili sporazum sa jednom američkom ekipom da vođu ustaša isporuči, na otvorenom moru, jednom našem brodu. U poslednjem trenutku iz Beograda je stigla poruka da se, po Titovoj naredbi, cela operacija odloži za bolja vremena.

Nekoliko godina kasnije Stevo Krajačić, tadašnji predsednik Skupštine Hrvatske, na jednom sastanku vrha obaveštajne zajednice ove republike, ovaj Titov potez je objasnio:

„Nakon streljanja Draže Mihailovića i samoubistva generala Milana Nedića, koji je iskoristio trenutke nepažnje opuštenih stražara i survao se sa najvišeg prozora beogradskog zatvora – a što su u zapadnim novinama propratili zlim člancima kako to nije bilo samoubistvo, nego najprimitivnije policijsko ubistvo – i osude Alojzija Stepinca u Zagrebu, drug Tito nam je, kako bi stišao kapitalističku orkestriranu halabuku, naložio da odustanemo od Pavelićeve otmice jer bi se takav čin izrodio u međunarodni skandal bez presedana.“

„Lovostajem“ koji je proglašen na sredini prošlog veka nije stavljena tačka na tvorca države smrti i užasa.

Sredinom 1956. godine optužnica se aktivira i dopunjuje.

U glavnom delu optužnice protiv Pavelića, koja nosi datum 7. maj 1956. i koja je prosleđena Okružnom sudu u Zagrebu, piše da je „od mjeseca aprila 1941. do početka mjeseca maja 1945, iskorištavajući privremenu okupaciju zemlje, osnovao u okupiranom dijelu Jugoslavije, i to u Hrvatskoj, Srijemu, Banatu i Bosni i Hercegovini, terorističku organizaciju nazvanu Ustaška nadzorna služba. Zadatak je bio da, pored ostalih delatnosti, upućuje u logore osnovane u Jasenovcu i Staroj Gradiški, osobe koje te organizacije ocijene kao nepoćudne…“

Javni tužilac potom tvrdi da su se deportacije u logore smrti odnosile na decu, roditelje, sestre i braću uhapšenih. „Pa su ti organi, izvršavajući njegov zločinački plan, ubili sjekirama, maljem po glavi….“, a dalje se nabrajaju svi mogući načini likvidacija, uključujući izgladnjivanje, trovanje ili razbijanje glave o zidove…

Podizanje ove optužnice nije nimalo bilo slučajno, niti su se nešto bitnije promenile međunarodne okolnosti.

Dešavalo se nešto nezamislivo za jednu ozbiljnu zemlju, kako je tada Jugoslaviju doživljavala partijska vrhuška.

BIOGRAFIJABLAGOJE Jovović uspeo je da preživi golgotu crnogorskih četnika u Sloveniji i prebegne u Italiju, a posle za Englesku. Iz Londona se u jesen 1947, kao izbeglica, uselio u Argentinu. Brzo se snašao, uzdigao se kao uspešan trgovac, industrijalac i hotelijer… Bio ga je glas okretnog, sposobnog i preduzimljivog mladog čoveka, koji ume da stvori novac. Oženio se Argentinkom, koja mu je rodila sina i dve kćerke.

Službe u Zagrebu i Beogradu, potpuno nezavisno jedna od druge, pripremaju novi plan za otmicu ili likvidaciju Ante Pavelića, koji bezbedno živi u predgrađu Buenos Ajresa.

U vili na Jabukovcu, koju su Zagrepčani u žargonu zvali zabranjenim gradom, sredinom juna 1956. godine okupili su se Stevo Krajačić, pukovnik Đuro Milić Šiljo, Veljko Drakulić, Dalibor Jakaši Maljčik, Srećko Šimurin i Petar Rak, mladi saradnik Udbe iz dalekog Čilea.

Krajačić je bez nekog uvoda odmah prešao na stvar:

„Drugovi, krećemo sa našom dosad najvažnijom operacijom. Nazvaćemo je Operacija Pavelić! Ovo znamo samo nas šestorica. Ne znaju čak ni drugovi Tito i Ranković! Čuće na vreme!“

Neki mesec kasnije, u kabinetu Slobodana Penezića Krcuna, okupili su se Slobodan Krstić Uča, Boško Vidaković, Stanimir Dinčić, Jova Kapičić, Anton Kolendić, Voja Biljanović i Slavoljub Petrović Đera, tadašnji ambasador u Argentini. Tema razgovara je atentat na ustaškog poglavnika Antu Pavelića.

– Šta o ovome znaju drugovi iz hrvatske službe?

– Zasada ništa. Obavestićemo ih ako za to dođe vreme. Sada akciju vodimo mi… – rekao je Krcun.

Nekako u isto vreme te 1956. godine, u poteru za Pavelićem kreće i izraelska obaveštajna služba Mosad. Izraelcima nisu bili potrebni lovorovi venci za Pavelićevu kožu, već da im ova akcija posluži kao uigravanje za predstojeći lov na „krupne“ naciste. To je ujedno bila i zahvalnost Titu što je Jugoslavija među prvim državama, u maju 1948, priznala Izrael.

Inspiraciju za ovaj poduhvat dobili su od Simona Vizentala. Ovaj proslavljeni lovac na nemačke zločince smatrao je da bi Izrael dobio na popularnosti kada bi svetska javnost saznala da su potomci pobijenih žrtava u logorima u Hrvatskoj, uhvatili Pavelića i predali ga Jugoslaviji.

PLANOVE hrvatske i srpske Udbe, međutim, poremetiće jedan Bjelopavlić, tridesetpetogodišnji Blagoje Jovović, rođen u selu Kosiću, kod Danilovgrada, u Crnoj Gori. Bio je pripadnik četničkih dobrovoljačkih jedinica.

U listu „La prensa“ koji je izlazio u Buenos Ajresu, pričitao je tekst da se Ante Pavelić slobodno kreće glavnim gradom Argentine i da troši novac koji je opljačkao od Srba i Jevreja. Tog dana se zakleo da će pronaći zlikovca i osvetiti sve pobijene Srbe!

Obratio se i jugoslovenskoj ambasadi tražeći samo da mu obezbede oružje. Ali, izgleda da ga nisu ozbiljno shvatili.

Nedaleko od Pavelićeve kuće, u ulici Avijador Mermoz, 10. aprila 1957. godine, Blagoje je pucao na poglavnika. Ispalio je pet metaka. Dva su ga pogodila. Smešten je u sirijsko-libansku bolnicu gde je zalečen. Pavelić je sredinom jula iz Argentine krenuo u novo bekstvo, ovaj put u Santjago de Čile, iz koga će se posle četiri meseca uputiti u Španiju. Ušao je sa italijanskim pasošem, odazivajući se na ime Mario Galjani. Nastaniće se u Madridu. Ante Pavelić je umro u snu, u nemačkoj klinici u Madridu, u ponedeljak, 28. decembra 1959, u zoru.

Profesor Rudolf Sajc dao je dijagnozu: metak koji je ispalio Blagoje ostao je zaglavljen između pršljenova, izazvao je trovanje, a potom i smrt. Blagoje je, sa zakašnjenjem, ipak uspeo da ubije ustaškog poglavnika.

Autor:Ivan Miladinović

Izvor: Večernje novosti

Vezane vijesti:

Moj put kroz Jasenovac

Slavko Vasić iz Adaševaca, preživeli zatočenik Jasenovca

Knjiga: „Zločini u logoru Jasenovac“