Сусрет са историјом: Четник претекао Мосад, Хрватску и српску Удбу

Зашто никада није одржано суђење осведоченом усташком поглавнику.

Ратне страхоте завршавају се падом Берлина 9. маја 1945. године. Нацистичка Немачка потписује безусловну капитулацију. Седам месеци касније, 20. новембра, у Нирнбергу почиње суђење истакнутим члановима војне, политичке и економске елите Трећег рајха.

Неки месец по ослобођењу Француске, у Паризу се суди маршалу Петену због сарадње са окупатором. Осуђен је на смрт. Нешто касније казна је преиначена у доживотну робију. Умро је у затвору.

Видкун Квислинг, норвешки политичар, сарадник нациста, стрељан је 10. октобра 1945. године после суђења које је показало све ужасе његовог режима у овој скандинавској земљи. По њему ће симболично бити названи сви који су наносили штету сопственом народу зарад интереса завојевача.

Сличну судбину доживеће и генерал Драгољуб Дража Михаиловић, који ће 1946. године бити оптужен, осуђен и стрељан.

Једино се поглавнику Независне Државе Хрватске Анти Павелићу није никад судило. Вођа усташког покрета, ревносни нацистички злочиначки шегрт, један је од ретких квислинга из Другог светског рата који су измакли правди.

Нормално је да се постави питање зашто у бившој држави није суђено осведоченом ратном злочинцу. Тим пре што је још одлуком Авној крајем 1943. године формирана Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Анте Павелић, уз најближе сараднике из НДХ, био је у жижи интересовања. Започети посао овог тела, доцније названог Земаљска комисија, после 1947. преузело је Истражно одељење Јавног тужилаштва Хрватске.

У тим поратним годинама Јавно тужилаштво је прикупљало доказе и спроводило заједничку истрагу против двојице усташких „дужносника“, Анте Павелића и Андрије Артуковића.

Опширна оптужница, на неколико хиљада страна, против Павелића и Артуковића по званичној верзији завршена је 1951, после четири године рада. Ти списи тужилаштва депоновани су у Хрватском државном архиву и налазе се спаковани у осам кутија под називом „Оптужништво Павелић и Артуковић“.

Југословенска тајна полиција, још од завршетка рата, трагала је за Павелићем. Пошто је у том тренутку постојао политички интерес да му се суди у тадашњој Југославији, први циљ агената је био да Павелића отму и доведу у земљу, а ако је то неоствариво, да га ликвидирају.

Онда се нешто променило. Из врха државе проглашен је „ловостај“ на поглавника. У „сефу памћења“ Бошка Видаковића, који је дуго боравио у Буенос Ајресу са посебним овлашћењем да припреми отмицу Анте Павелића, који је отворен после његове смрти, остало је забележено много тога.

Тако су он и ондашњи амбасадор у Аргентини Франце Пирц већ били утаначили споразум са једном америчком екипом да вођу усташа испоручи, на отвореном мору, једном нашем броду. У последњем тренутку из Београда је стигла порука да се, по Титовој наредби, цела операција одложи за боља времена.

Неколико година касније Стево Крајачић, тадашњи председник Скупштине Хрватске, на једном састанку врха обавештајне заједнице ове републике, овај Титов потез је објаснио:

„Након стрељања Драже Михаиловића и самоубиства генерала Милана Недића, који је искористио тренутке непажње опуштених стражара и сурвао се са највишег прозора београдског затвора – а што су у западним новинама пропратили злим чланцима како то није било самоубиство, него најпримитивније полицијско убиство – и осуде Алојзија Степинца у Загребу, друг Тито нам је, како би стишао капиталистичку оркестрирану халабуку, наложио да одустанемо од Павелићеве отмице јер би се такав чин изродио у међународни скандал без преседана.“

„Ловостајем“ који је проглашен на средини прошлог века није стављена тачка на творца државе смрти и ужаса.

Средином 1956. године оптужница се активира и допуњује.

У главном делу оптужнице против Павелића, која носи датум 7. мај 1956. и која је прослеђена Окружном суду у Загребу, пише да је „од мјесеца априла 1941. до почетка мјесеца маја 1945, искориштавајући привремену окупацију земље, основао у окупираном дијелу Југославије, и то у Хрватској, Сријему, Банату и Босни и Херцеговини, терористичку организацију названу Усташка надзорна служба. Задатак је био да, поред осталих делатности, упућује у логоре основане у Јасеновцу и Старој Градишки, особе које те организације оцијене као непоћудне…“

Јавни тужилац потом тврди да су се депортације у логоре смрти односиле на децу, родитеље, сестре и браћу ухапшених. „Па су ти органи, извршавајући његов злочиначки план, убили сјекирама, маљем по глави….“, а даље се набрајају сви могући начини ликвидација, укључујући изгладњивање, тровање или разбијање главе о зидове…

Подизање ове оптужнице није нимало било случајно, нити су се нешто битније промениле међународне околности.

Дешавало се нешто незамисливо за једну озбиљну земљу, како је тада Југославију доживљавала партијска врхушка.

БИОГРАФИЈАБЛАГОЈЕ Јововић успео је да преживи голготу црногорских четника у Словенији и пребегне у Италију, а после за Енглеску. Из Лондона се у јесен 1947, као избеглица, уселио у Аргентину. Брзо се снашао, уздигао се као успешан трговац, индустријалац и хотелијер… Био га је глас окретног, способног и предузимљивог младог човека, који уме да створи новац. Оженио се Аргентинком, која му је родила сина и две кћерке.

Службе у Загребу и Београду, потпуно независно једна од друге, припремају нови план за отмицу или ликвидацију Анте Павелића, који безбедно живи у предграђу Буенос Ајреса.

У вили на Јабуковцу, коју су Загрепчани у жаргону звали забрањеним градом, средином јуна 1956. године окупили су се Стево Крајачић, пуковник Ђуро Милић Шиљо, Вељко Дракулић, Далибор Јакаши Маљчик, Срећко Шимурин и Петар Рак, млади сарадник Удбе из далеког Чилеа.

Крајачић је без неког увода одмах прешао на ствар:

„Другови, крећемо са нашом досад најважнијом операцијом. Назваћемо је Операција Павелић! Ово знамо само нас шесторица. Не знају чак ни другови Тито и Ранковић! Чуће на време!“

Неки месец касније, у кабинету Слободана Пенезића Крцуна, окупили су се Слободан Крстић Уча, Бошко Видаковић, Станимир Динчић, Јова Капичић, Антон Колендић, Воја Биљановић и Славољуб Петровић Ђера, тадашњи амбасадор у Аргентини. Тема разговара је атентат на усташког поглавника Анту Павелића.

– Шта о овоме знају другови из хрватске службе?

– Засада ништа. Обавестићемо их ако за то дође време. Сада акцију водимо ми… – рекао је Крцун.

Некако у исто време те 1956. године, у потеру за Павелићем креће и израелска обавештајна служба Мосад. Израелцима нису били потребни ловорови венци за Павелићеву кожу, већ да им ова акција послужи као уигравање за предстојећи лов на „крупне“ нацисте. То је уједно била и захвалност Титу што је Југославија међу првим државама, у мају 1948, признала Израел.

Инспирацију за овај подухват добили су од Симона Визентала. Овај прослављени ловац на немачке злочинце сматрао је да би Израел добио на популарности када би светска јавност сазнала да су потомци побијених жртава у логорима у Хрватској, ухватили Павелића и предали га Југославији.

ПЛАНОВЕ хрватске и српске Удбе, међутим, пореметиће један Бјелопавлић, тридесетпетогодишњи Благоје Јововић, рођен у селу Косићу, код Даниловграда, у Црној Гори. Био је припадник четничких добровољачких јединица.

У листу „Ла пренса“ који је излазио у Буенос Ајресу, причитао је текст да се Анте Павелић слободно креће главним градом Аргентине и да троши новац који је опљачкао од Срба и Јевреја. Тог дана се заклео да ће пронаћи зликовца и осветити све побијене Србе!

Обратио се и југословенској амбасади тражећи само да му обезбеде оружје. Али, изгледа да га нису озбиљно схватили.

Недалеко од Павелићеве куће, у улици Авијадор Мермоз, 10. априла 1957. године, Благоје је пуцао на поглавника. Испалио је пет метака. Два су га погодила. Смештен је у сиријско-либанску болницу где је залечен. Павелић је средином јула из Аргентине кренуо у ново бекство, овај пут у Сантјаго де Чиле, из кога ће се после четири месеца упутити у Шпанију. Ушао је са италијанским пасошем, одазивајући се на име Марио Гаљани. Настаниће се у Мадриду. Анте Павелић је умро у сну, у немачкој клиници у Мадриду, у понедељак, 28. децембра 1959, у зору.

Професор Рудолф Сајц дао је дијагнозу: метак који је испалио Благоје остао је заглављен између пршљенова, изазвао је тровање, а потом и смрт. Благоје је, са закашњењем, ипак успео да убије усташког поглавника.

Аутор:Иван Миладиновић

Извор: Вечерње новости

Везане вијести:

Мој пут кроз Јасеновац

Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца

Књига: „Злочини у логору Јасеновац“