fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Супермаркет успомена: у Книну, 20 година после

Нема тог избjеглице на овом свиjету коjи себи ниjе поставио питање гдjе му jе дом. У мjесту одакле потиче, мjесту гдjе jе сада или можда на неком трећем, само њему битном краjу? Моjа другарица jе избjегла из Сплита у Книн са четрнаест година. Из Книна у Београд са осамнаест. Њена породица jе пориjеклом из буковачких села гдjе jе долазила само на празнике. У Београду jе студирала и провела наjљепше године живота. Затим jе радила и живjела у Пожаревцу а данас jе у Њемачкоj. Гдjе jе њен дом? Код коjе табле на безличном аутопуту се насмиjе и каже да jе кућа jош само 500 километара далеко?

 Фото: аутор

Фото: аутор

Двадесет година од посљедњег боравка у Книну очекивао сам двиjе врсте емоциjа. Прве сам се плашио. Боjао сам се да из мене не проговори мржња и презир. Чему то? Те ствари више уништаваjу онога коjи мрзи него онога према ком су усмjерене. Зашто двадесет година након рата трошити себе на потпуно бесмислене ствари, копати нове ровове? Моj поглед на Хрватску jе другачиjи од онога што други људи виде. Док идем у Книн и гледам Плитвице или Велебит не осjећам узбуђење коjе осjећаjу људи када се приближаваjу мору, не видим лиjепе пеjзаже, уређене хотеле и шарене рекламе. Сjећам се борби и мртвих. Видим спаљене куће и запуштена имања. Од тога не могу побjећи. Рат, ваљда, на свакоме остави посљедице али то ниjе разлог да читав живот потрошим на мржњу.

Друга врста емоциjа ме jе почела стизати на врелу Зрмање. Тамо, у оним брдима лиjево jе село моjе маjке. Пред смрт ми jе сатима причала о коњима њеног дjеда Максима и тешком жељезничарском хљебу пружних радника личке пруге коjим jе њен отац отхранио своjе шесторо дjеце. Хтjела jе да само jош jедном види то село. Ништа више.

 

Прочитаjте: Хрватска 1991. – Србиjа 2015.

 

Тамо су Промина, Динара, Пљешивица и Крка. Двадесет година нисам видио оно сто сам гледао сваког божjег дана. Ондjе jе кућа Илиjе Петковића, ту jе и чика Иве имао урарску радњу. Чика Анте нас jе, зато што смо слушали његову маjку Марицу, одвео у дом ЈНА да слушамо његову клапу. Смjестио нас jе између бискупа и владике и купио нам од сваке врсте колача из Бобиса по два и отишао да пjева. Нисмо чули ниjедну пjесму, а пола сале jе утишавало наше мљацкање. Читав дан касниjе смо повраћали. Било му jе драго као малом дjетету када сам му у сред рата из Београда донио Ферал.

Ондjе jе била градска књижница и тамо сам послао брата да позаjми књигу за мене jер сам био болестан. Чика Иве Радан ми jе послао Лолиту. Никада ме већа срамота ниjе била него кад сам му jе, десетак дана касниjе, враћао. Тамо jе живjела плавоока дjевоjка у коjу сам годинама био заљубљен али сам се плашио да jоj то кажем. На оном игралишту сам од биjеса вjежбао трице оног дана кад су нам Сабонис, Тихоненко и Валтерс увалили три комада за 40 секунди. На тврђави сам се играо рата. Имао сам осам година а ниjе се плаћао улаз. Сjећања само навиру и могао бих данима писати о томе.

Али, моjе успомене нису ни у чему посебне. Било коjи човjек има исто таква сjећања на дjетињство. Сви се, понекад сjећамо старих дана дана и људи коjих више нема и чини нам се да jе све било боље. У ствари само жудимо за временом када смо ми били бољи људи него данас. Ниjе потребан рат да нас поквари, успjешно ми то радимо и сами.

Смиjешно jе то што у Книну 6. августа 2015. године, када сам сишао са аутобуса након двадесет година одсуства нисам осjетио ништа. Никакве емоциjе, никаква носталгиjа или жал за лиjепим старим данима. Книн jе био исповраћан и упишан. Смрдио jе на просуто пиво, jучерашњу jагњетину, урин и бљувотину. Од Атлагића до Гашпаровића моста jе био прекривен смећем. Свуда су се кретали мамурни момци у црном. Сва моjа илузиjа о томе да ћу доље наћи остатке живота jе нестала. Кажу да jе сто хиљада људи дошло на прославу. И хвала Томпсону и дернеку на томе jер су ми ставили до знања да тамо више нема мjеста за мене. Не ваља се заваравати и живjети у илузиjама. Та врста трошења живота jе исто тако опасна као и мржња.

Неколико дана касниjе jе прошао и таj хаос од прославе Олуjе, спаковане су заставе, момци у црном су се отрезнили и разишли кућама. Чистачи су почистили град. Политичари су националне демагогиjе за мобилизациjу бирачког тиjела замиjенили причама о суфицитима, порезима и будзетима и томе како ће њихове лудости опет платити сиротиња. Тада ми се Книн учинио много мањи него што jе био. У сваком смислу. Можда jе такав био и увиjек. На великоj пиjаци гдjе суботом ниjе било мjеста па су стотине сељака продавали своjу робу по тротоарима и зидовима од Ожеговићеве кафане па до попове куће данас ради jедна усамљена жена. Касарне и фабрике су замиjениле цркве и тржни центри. Тамо гдjе ми jе требало сат времена пjешачења, не због тога што jе пут дугачак, него зато што се морам свакоме jавити и питати за здравље И породицу, данас ми треба пет минута. Једне људе су замиjенили други а остали су само зидови и сjећања.

Данас jе Книн jедан од наjсиромашниjих градова у Хрватскоj. Једина индустриjа коjа тамо функционише jе продаjа неке врсте нашминканог, пластифицираног и фотошопованог сjећања на рат и старе хрватске краљеве у коjи, као на ходочашће, долазе људи како би се увjерили у своjе право и неискварено католичко хрватство. То jе град историчарске маште.

Више сам се осjећао на своме у селима, међу рођацима и приjатељима коjи су се вратили да пар љетних мjесеци проведу са своjима. Многе од њих нисам видио двадесет година. Ту ми jе била пуна душа. Међу свиjетом коjи, чим пређе у таj крш, почне говорити по нашки. Међу људима коjи су се према мени односили као да ме нису видjели од jуче а не приjе двадесет година. Ту су ми очи биле гладне и хтио сам да видим све. И хвала им што су били ту да ми то даjу. Дане сам проводио у причама и лутањима по брдима сеоским стазама коjе полако гута шикара. Ту сам био и тужан и радостан. Ту ми се и плакало и смиjало. Ту су ми очи биле гладне. У Книну нису. Нисам имао више имао ни неку претjерану жељу да се спуштам у град. Та села су потпуно други универзум у односу на свега неколико километара удаљен Книн.

Али, то jе свиjет коjи полако нестаjе и умире. Буквално. Преко зиме у тим селима готово да нема никога. Гробља су све већа. Нестаjе и наш говор, таj искварени буковачки пjеваjући диjалект коме смо се некада смиjали и ругали нико неће забиљежити а врло скоро се од никога више неће моћи ни чути.

Међу тим људима сан схватио да дом не чине сjећања, имања, зидови или просте географске одреднице. Дом чине људи међу коjима се осjећаш слободно да гласно кажеш шта мислиш. Приjатељи, породица и љубави. Дом jе ондjе гдjе не мораш пазити ко jе ко и да ли ћеш у погрешноj кафани наручити киселу умjесто минералне. Тамо гдjе се не мораш плашити да ће ти пиjана банда разбити излог зато што ниси окачио одговараjућу заставу на радњу или зато што навиjаш за други тим у jебеном ватерполу.

Док смо посљедњег дана у Книну jели jагњетину рекох ћаћи да jе вриjеме да се иде кући.

-`Дjе? – одговорио jе.

-На Звездару ћаћа, на Звездару.

Слегао jе раменима и рекао, аjмо ћа. Насмиjао сам се када сам на аутопуту видио таблу „Београд“.

 

Извор: VICE

 

Везане виjести:

Намет на живот

Крст повратка и духовне обнове

Пусто, све jе пусто, све пусто оста…

Деjан Јовић: Хрватска хоће териториjе али не и Србе

Прогнани у “Олуjи” осуђени на вечну неправду

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помози рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: