Sava Šumanović umoren bez krivice

Hrvatske ustaške vlasti su tu, tokom Drugog svetskog rata, sistematski ubile više hiljada nedužnih civila, najvećim intenzitetom upravo tokom avgusta i septembra te 1942. godine.

Sava je uhapšen 28. avgusta rano ujutro, zamolio je da se spremi, okupao se, uzeo stvari, poljubio majku u ruku i otišao zauvek, ne znajući za šta ga terete. Taoci su najpre brutalno pretučeni, a potom prevezeni u Sremsku Mitrovicu, gde im je pokretni preki ustaški sud izrekao smrtne kazne i tokom noći su streljani. Uz upaljene baklje kraj spremnih raka, prošavši ustaški špalir, pucano im je u potiljak ili su direktno legali u raku i na njih je pucano. Potom su polivani krečom i zatrpavani zemljom. Jedan broj mučenika je ugušen jer su ranjeni i još živi zatrpavani, dok su se ispod zemlje čuli potmuli jauci.

Proslavljeni slikar je te 1942. kao i 1941. slikao manjim intenzitetom, nego inače, zabrinut zloslutnim vremenima. U momentu hapšenja je na štafelaju ostala upravo završena slika „Beračice”, danas izložena u Memorijalnoj galeriji u Šidu. Pretpostavlja se da je zamišljena kao početak novog ciklusa, nažalost nikad urađenog. Povučen i plemenit čovek, krajnje posvećen umetnik, zaustavljen u punoj umetničkoj zrelosti, spremao se još mnogo da, ohrabren uspehom beogradske izložbe iz 1939, priređene nakon gotovo desetogodišnje izolacije usled duševnih kriza. Nažalost, ostao je zauvek da leži u jednoj od bezimenih masovnih grobnica.

U Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici je odnedavno u stalnoj postavci izložen i jedan izuzetan dokument, koji svedoči o Šumanovićevom streljanu. Reč je o odgovoru na zahtev Perside Šumanović, umetnikove majke, da joj se sin pusti iz pritvora.

Oko dva meseca kasnije, upućen joj je zvanični dopis o sinovom streljanju.

Tekst dokumenta glasi:

„Nezavisna država Hrvatska, Ustaška nadzorna služba, Ured i Broj; 62695-IIb-3-42. Zagreb, dne 15. rujna 1942. Predmet; Šumanović Savo, odpust iz zatvora, Župska redarstvena oblast, Vukovar. Persida, ud. Šumanović iz Šida zamolila je pripoglavniku, da se njezin sin Sava pusti na slobodu. Uvidom u očevidnost Ureda I, ustanovljeno je, da je Šumanović Sava kao talac, po Višem redarstvenom povjereničtvu osuđen na smrt i strijeljan 30. VIII 1942. g. Uslijed toga molbi se ne može udovoljiti, o čemu naslov neka obaviesti moliteljicu. Za Dom spremni! Upravitelj Šaban, v. r. Obćinsko poglavarstvo trgovišta u Šidu, Broj; 8587/42 Šid, dne 20. X 1942. G. Šumanović Persida, Šid. Dostavlja Vam se prednje radi znanja. Za Dom spremni! Bilježnik (potpis) Načelnik (potpis).”

Savina majka je preduzela sve da oslobodi sina, nudila svoje zatočeništvo u zamenu za njegovu slobodu, pisala na mnoge adrese, ali ništa nije pomoglo. Neposredna svedočanstva o poslednjim danima i hapšenju umetnika kao i tugu majke Perside je zabeležila Marija Demšhar, slovenačka internirka, koja je provela rat u njihovoj kući. Ponela je najtoplija sećanja na porodicu koja ju je prihvatila u surovim vremenima, a njen dnevnik i pisma su pretočeni u knjigu „Etnologija u pismima i slikama”. Marija je Savi nekoliko puta pozirala sa korpom na glavi i verovatno je prikazana na poslednjoj slici „Beračice”. Po njenom svedočenju, Persida Šumanović je tragično doživela ubistvo sina jedinca i godinama je postavljala na sto tanjir i za njega i uveče mu razmeštala krevet, ne mireći se sa gubitkom.

Očigledno neverovatno intuitivan, Šumanović je u jednom, kasnije objavljenom pismu dr Arnovljeviću od 24. februara 1934. godine, pisanom tokom duševnih kriza, predvideo 1942. kao godinu svoje smrti! Nažalost, nije bio jedini brutalno ubijeni sremski slikar. Ustaše su 1941. ubile i Rafaila Momčilovića, slikara i monaha, igumana manastira Šišatovac, dok je u Prvom svetskom ratu streljana Danica Jovanović iz Beške, minhenski đak.

Na mestu stravičnih pogubljenja u Sremskoj Mitrovici je 1960. podignut spomen-park, a Šumanovićeva majka je na desetogodišnjicu ubistva, preostale radove poklonila Šidu radi otvaranja Memorijalne galerije. U darovnom ugovoru je dirljivo zapisala: „Smatrajući životnu želju svoga sina svojom materinskom i ljudskom obavezom, ostvarujem je danas kao naš zajednički cilj, poklanjajući Savino životno delo rodnom mestu koje je on ovekovečio kroz svoju ljubav, učinio poznatim i slavnim svojim slikama.

Posle nesrećne i nagle smrti moga sina kao amanet sam zadržala tolik puta ponovljenu želju da njegova umetnost nađe mesto i bude sačuvana u našem rodnom kraju. Ispunjavajući taj amanet, uverena sam u duboko razumevanje i ljubav kojom će biti prihvaćen kako od građana Šida, tako i budućih naraštaja.” Persida Šumanović je bila u pravu, delima njenog sina se danas, čini se, divimo više no ikad, čime je umetnik tragične sudbine daleko nadživeo surovu smrt.

Gordana Krstić-Faj, istoričar umetnosti – konzervator

Izvor: POLITIKA