Сава Шумановић уморен без кривице

Хрватске усташке власти су ту, током Другог светског рата, систематски убиле више хиљада недужних цивила, наjвећим интензитетом управо током августа и септембра те 1942. године.

Сава jе ухапшен 28. августа рано уjутро, замолио jе да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио маjку у руку и отишао заувек, не знаjући за шта га терете. Таоци су наjпре брутално претучени, а потом превезени у Сремску Митровицу, где им jе покретни преки усташки суд изрекао смртне казне и током ноћи су стрељани. Уз упаљене бакље краj спремних рака, прошавши усташки шпалир, пуцано им jе у потиљак или су директно легали у раку и на њих jе пуцано. Потом су поливани кречом и затрпавани земљом. Један броj мученика jе угушен jер су рањени и jош живи затрпавани, док су се испод земље чули потмули jауци.

Прослављени сликар jе те 1942. као и 1941. сликао мањим интензитетом, него иначе, забринут злослутним временима. У моменту хапшења jе на штафелаjу остала управо завршена слика „Берачице”, данас изложена у Мемориjалноj галериjи у Шиду. Претпоставља се да jе замишљена као почетак новог циклуса, нажалост никад урађеног. Повучен и племенит човек, краjње посвећен уметник, заустављен у пуноj уметничкоj зрелости, спремао се jош много да, охрабрен успехом београдске изложбе из 1939, приређене након готово десетогодишње изолациjе услед душевних криза. Нажалост, остао jе заувек да лежи у jедноj од безимених масовних гробница.

У Музеjу Срема у Сремскоj Митровици jе однедавно у сталноj поставци изложен и jедан изузетан документ, коjи сведочи о Шумановићевом стрељану. Реч jе о одговору на захтев Персиде Шумановић, уметникове маjке, да jоj се син пусти из притвора.

Око два месеца касниjе, упућен jоj jе званични допис о синовом стрељању.

Текст документа гласи:

„Независна држава Хрватска, Усташка надзорна служба, Уред и Броj; 62695-IIб-3-42. Загреб, дне 15. руjна 1942. Предмет; Шумановић Саво, одпуст из затвора, Жупска редарствена област, Вуковар. Персида, уд. Шумановић из Шида замолила jе припоглавнику, да се њезин син Сава пусти на слободу. Увидом у очевидност Уреда I, установљено jе, да jе Шумановић Сава као талац, по Вишем редарственом повjереничтву осуђен на смрт и стриjељан 30. VIII 1942. г. Услиjед тога молби се не може удовољити, о чему наслов нека обавиести молитељицу. За Дом спремни! Управитељ Шабан, в. р. Обћинско поглаварство трговишта у Шиду, Броj; 8587/42 Шид, дне 20. X 1942. Г. Шумановић Персида, Шид. Доставља Вам се предње ради знања. За Дом спремни! Биљежник (потпис) Начелник (потпис).”

Савина маjка jе предузела све да ослободи сина, нудила своjе заточеништво у замену за његову слободу, писала на многе адресе, али ништа ниjе помогло. Непосредна сведочанства о последњим данима и хапшењу уметника као и тугу маjке Персиде jе забележила Мариjа Демшхар, словеначка интернирка, коjа jе провела рат у њиховоj кући. Понела jе наjтоплиjа сећања на породицу коjа jу jе прихватила у суровим временима, а њен дневник и писма су преточени у књигу „Етнологиjа у писмима и сликама”. Мариjа jе Сави неколико пута позирала са корпом на глави и вероватно jе приказана на последњоj слици „Берачице”. По њеном сведочењу, Персида Шумановић jе трагично доживела убиство сина jединца и годинама jе постављала на сто тањир и за њега и увече му размештала кревет, не мирећи се са губитком.

Очигледно невероватно интуитиван, Шумановић jе у jедном, касниjе обjављеном писму др Арновљевићу од 24. фебруара 1934. године, писаном током душевних криза, предвидео 1942. као годину своjе смрти! Нажалост, ниjе био jедини брутално убиjени сремски сликар. Усташе су 1941. убиле и Рафаила Момчиловића, сликара и монаха, игумана манастира Шишатовац, док jе у Првом светском рату стрељана Даница Јовановић из Бешке, минхенски ђак.

На месту стравичних погубљења у Сремскоj Митровици jе 1960. подигнут спомен-парк, а Шумановићева маjка jе на десетогодишњицу убиства, преостале радове поклонила Шиду ради отварања Мемориjалне галериjе. У даровном уговору jе дирљиво записала: „Сматраjући животну жељу свога сина своjом материнском и људском обавезом, остваруjем jе данас као наш заjеднички циљ, поклањаjући Савино животно дело родном месту коjе jе он овековечио кроз своjу љубав, учинио познатим и славним своjим сликама.

После несрећне и нагле смрти мога сина као аманет сам задржала толик пута поновљену жељу да његова уметност нађе место и буде сачувана у нашем родном краjу. Испуњаваjући таj аманет, уверена сам у дубоко разумевање и љубав коjом ће бити прихваћен како од грађана Шида, тако и будућих нараштаjа.” Персида Шумановић jе била у праву, делима њеног сина се данас, чини се, дивимо више но икад, чиме jе уметник трагичне судбине далеко надживео сурову смрт.

Гордана Крстић-Фаj, историчар уметности – конзерватор

Извор: ПОЛИТИКА