Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Суђење Војиславу Шешељу: Има ли наде да ће бити учињена правда?

Датум објаве: уторак, јануар 31, 2012
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/baneri/srebrenica-projekt.jpg

Излагање у Институту за демократиjу и сарадњу у Паризу, 24 jануара 2012.

После деветогодишње правосудне агониjе, можда би било наjбоље  да се одрекнемо илузорних полагања на правду и да питање поставимо на практичниjи начин: има ли наде да ће у оквиру овога  суђења бар неке од процесних норми цивилизованог правосуђа наjзад бити испоштоване?

Као што ћу настоjати да прикажем, и то би представљало огроман напредак у овом предмету и могло би довести до праведног резултата – одбацвивања оптужнице – чак и без формалне ослобађаjуће пресуде након разматрања доказне грађе. То jе тако из наjмање два разлога. Прво, зато што петогодишње одлагање почетка суђења и одбиjање током тог  периода захтева за условно пуштање оптуженог на слободу, споjено са преспорим  темпом процеса од тренутка када jе наjзад отпочео, представља грубо кршење права на експедитивно суђење и самим тим довољан разлог за обуставу даљег поступка. У вези са овим треба приметити да jе право на „правично и експедитивно суђење“ загарантовано правилом 65тер (Б) Правилника самога Трибунала, што jе деветогодишњим притвором Воjислава Шешеља сигурно прекршено, гледано из било коjег разумног угла. Друго, због потпуног колапса оптужбе до марта 2011, када jе тужилаштво завршило са изношењем своjих доказа, и немогућности да се докаже макар jедна тачка оптужнице. По правилима самога Трибунала, а то jе правило 98бис да будем прецизан, у тоj фази поступка Веће jе било дужно да доказе процени у светлу коjе jе наjповољниjе по оптуженог и да  обустави поступак у случаjевима када jе jасно да тужилаштво ниjе успело да предочи доказе коjима би се осуђуjућа пресуда разумно могла образложити.

У пркос очигледноj немоћи тужилаштва да то учини и доказе такве врсте предочи, и jасно израженом мишљењу председаваjућег судиjе  Антонетиjа да концепт удруженог злочиначког подухвата, коjи подастире велики део оптужбе, у овом предмету ниjе уопште примењив, већина у Већу ипак jе гласала да се суђење настави. Политички корисници  продуживања процеса су тренутни властодршци у Србиjи. Они сада више у скороj будућности неће имати да стрепе од неприjатне перспективе  Шешељевог триjумфалног повратка, и то баш на време да своjу оснажену странку поведе на предстоjећим изборима. Да би ствар била jош апсурдниjа, уместо да се после рочишта по правилу 98бис коjе jе било одржано прошлог пролећа главни предмет настави, он jе заглибљен док се разматраjу колатерална питања, конкретно оптужнице за „непоштовање суда“ зато што jе оптужени, наводно, обjавио имена заштићених сведока тужилаштва. Ниjе важно што су сви ти сведоци потписали изjаве у коjима сами они траже укидање мера заштите. Али на овакав начин,  док се та вештачка питања разматраjу, онемогућава се прелазак суђења у фазу одбране, иако jе окончање бескраjног поступка у целини jош одавно на дневном реду.

Неколико речи потребно jе рећи у вези са судиjом Жан-Клод Антонетиjем. Након што jе низ судиjа заредом било смењено, уочи отпочињања суђења њему jе поверено да председава Већем. Ако би  његово  деловање оцењивали по чисто формалним параметрима, оно jе за похвалу. Међутим, без обзира на то што jе у поређењу са своjим претходницима Антонети у целини правичан, требало би узети у обзир и чињеницу да сам он не врши одлучуjући утицаj на исход предмета зато што поред њега седе судиjе Хархоф и Латанци, коjи се не труде да прикриjу своjе отворено неприjатељство према оптуженом. Нема посебног разлога зашто би се Антонетиjева лична часност и професионална коректност доводили у питање. Међутим, његов практични учинак у оквиру Шешељевог процеса врло jе ограничен и наjпре би се могао упоредити са улогом Дубчека: да делуjе као „људско лице“ Трибунала. Шта год било краjње обjашњење за Антонетиjево постављање, ипак се мора признати парадоксална чињеница да се одразило врло позитивно на квалитет Шешељеве одбране. Од  Антонетиjеве поjаве Шешељ више ниjе под притиском да се понаша као enfant terrible да би драматизовао неправичност и апсурдност процеса коjи се против њега води. Воjислав Шешељ, коjи ниjе нарочито префињена особа али jесте човек огромне ерудициjе и правничке стручности, наjзад jе могао да се усредсреди на ефикасно вођење своjе одбране и на jавно приказивање своjих позамашних правничких вештина.

Списак процесних прекршаjа у Шешељевом предмету дуг jе и разноврстан, али можемо га приказати у неколико главних тачака.

Без сумње основно питање у овоj категориjи односи се на чињеницу да подизање оптужнице ниjе било мотивисано правним него чисто политичким разлозима. Како смо сазнали читаjући мемоаре бивше главне тужитељице Карле дел Понте, тужилаштву jе од стране тадашњег премиjера Зорана Ђинђића био упућен позив да измисли оптужбе против Шешеља. Том приликом, Ђинђић jе употребио оне чувене речи: „Молим вас водите Шешеља одавде и немоjте нам га враћати.“ Мада скандалозан, такав став ипак jе донекле разумљив уколико потиче од политичара Ђинђића, коме jе било стало да се отараси свог наjопасниjег политичког противника. Али да jе jедна наводно угледна међународна правосудна установа могла да се одазове позиву такве врсте, као што jе то учинио Хашки трибунал, то jе срамота првога реда.

Тако несретан зачетак Шешељевог предмета морао jе да покрене читав низ накнадних злоупотреба. Упркос чињеници да се Шешељ предао  добровољно само неколико дана након што jе обjављена оптужница против њега и да jе задовољавао све критериjуме Трибунала да буде условно пуштен на слободу у предпретресноj фази, њему jе та могућност била ускраћена. Поређења ради, косовски албански политичар Рамуш Харадинаj, коjи ниjе био оптужен за вербалне деликте него за убиство и мучење, не само да jе добио условну слободу већ уз то и право док jе на слободи да се бави политиком, све до почетка свога суђења.

Док се Воjислав Шешељ скоро пет година налазио у претпретресном притвору, чекаjући да тужилаштво пронађе било шта што би се на суду могло искористити као оптужуjући материjал против њега, он jе истовремено морао да биjе две крупне процесне битке.

Прва се односила на признање од стране Трибунала његовог права да се сам заступа. Помислило би се да jе то врло jедноставна ствар зато што члан 21 Статута Трибунала то право гарантуjе сваком оптуженом, безусловно и у толико речи. Међутим, дуги низ година то се оспоравало Воjиславу Шешељу, бившем професору правног факултета, и то под  невештим изговором да би се одразило реметилачки на прописно вођење  процеса! На краjу Шешељ jе био принуђен да прибегне штраjку глађу да би приморао Веће да своjу одлуку преиначи и да му призна елементарно   право да се сам брани.

Друга битка, где jе оптужени постигао само делимичну и све до сада несигурну победу, вођена jе у знаку доктрине „jеднакости по оружjу“. Укратко, таj концепт налаже да би између страна у премету требало да  постоjи приближна равнотежа у ресурсима док су супротстављене пред судом. Тужилаштву стоjе на располагању на десетине помоћног особља и истражитеља и знатна материjална средства. У поређењу са тиме, чак када би све ишло глатко по стандардима МКТБЈ, ресурси додељени одбрани занемарљиви су. На своj карактеристично упоран начин, Шешељ jе Веће бомбардовао захтевима коjи су били савршено разумни али су ипак остали без резултата: да му се обелодани колико jе особља и средстава било додељено тужилаштву да води поступак против  њега и да се, у складу са доктрином „jеднакости по оружjу“, и њему доделе упоредиви ресурси. Наjвише што jе успео да постигне, након подношења безброj представки и пошто jе приредио низ забавних представа у судници, било jе сагласност Већа да ће му за финансирање одбране бити додељена ограничена средства, што jе свакако више од ништа из првобитног става суда али и  даље представља цинично гажење декларативног начела. Као свака бизарна одлука Хашког суда, и ова jе  образложена истанчаним софизмима. Када одлучите да се сами браните, ишло jе њихово резоновање, ви преузимате потпуну одговорност за финансирање своjе одбране. Оваквим решењем оптуженици се свакако не охрабруjу да у пракси користе права коjа су им у Статуту теоретски заjемчена.

Умрљан броjним неправилностима од самога почетка, процес против Воjислава Шешеља почео jе стварно да се урушава од тренутка када jе суђење почело. За сведоке „вештаке“ коjе jе тужилаштво изводило испоставило се да су парада игнораната и медиокритета или, по Шешељевоj незаборавноj опасци у судници, „Ако они о предмету своjе експертизе знаjу мање од мене, они овде немаjу шта да траже.“ Наводни непосредни сведоци Шешељевих злочина за тужилаштво су се показали  као потпуна катастрофа и њихови наступи били су обележени кривоклетством масовних размера. Огромна већина њих у судници су признали, под Шешељевим немилосрдним унакрсним испитивањем, да су били уцењивани, притиснути и подмићивани да против оптуженог лажно сведоче по упутствима тужилаштва. Један од њих jе у вези са тиме открио чак и то да му jе био обећан провод са супротним полом ако би само пристао да посведочи на штету оптуженог. Многи сведоци оптужбе, пошто им jе у релативноj безбедности суднице очигледно лакнуло од  притисака тужилаштва, повукли су велике делове или чак целокупне своjе изjаве коjе су претходно давали а jедан од њих, на очигледно запрепашћење судиjа, замолио jе да му се дозволи да оптуженом приђе и  да га загрли.

Прогон Воjислава Шешеља, више од свих других скандалозних епизода пред МКТБЈ, служи као симбол институционалне корумпираности и илуструjе праву природу Хашког трибунала, коjи jе jедан угледан стручњак у наслову своjе књиге правилно назвао овако: травестиjа.

Ох да, да нисмо случаjно заборавили да поменемо званичне оптужбе коjе се Воjиславу Шешељу стављаjу на терет? Не, уопште нисмо, зато што су оне потпуно комичне и без икаквог значаjа у односу на грубо подривање основних правних принципа коjе ово суђење представља у свим фазама. Оптужени се терети за „подстицање“ на насиље и злостављање на етничкоj основи у своjим политичким изjавама, деликт коjи се у Статуту Трибунала чак и не помиње, исто као ни неухватљива  доктрина удруженог злочиначког подухвата, и што би се у сваком случаjу сматрало законом заштићеним говором са сваког становништа коjе ниjе заражено политичким осветољубљем.

Пре само неколико дана, министар иностраних послова Лавров jе на своjоj годишњоj  конференциjи за штампу истакао прогон Воjислава Шешеља као jедан од значаjних разлога за затварање Хашког трибунала. Досиjе кршења права и систематског гажења професионалних норми коjи обележава Шешељев предмет препоруку г. Лаврова чини неодложном и  потпуно оправданом. Томе би требало само jош додати и то да после више од децениjе и по наношења озбиљне штете међународном праву само затварање Трибунала не би било довољно. Све његове одлуке и пресуде такође се мораjу преиспитати, кобни преседани коjе jе поставио мораjу бити одбачени, а  његови сарадници – сви, без изузетка –  мораjу бити подвргнути наjстрожиjоj професионалноj дисциплини.

Стефан Каргановић

 

Stichting Srebrenica Historical Project

Фонд Историjски проjекaт Сребреница

Usselincxstraat 60, Den Haag, 2593 VM

Телефон:

+ 31 64 878 0907 (Холандиjа)

+ 381 64 403 3612 (Србиjа)

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top