Tintori su se borili da Aleksandra, Savo i Tanja Stijelja, uz njihovu decu Romana i Nikolinu Tintor, odrastaju koliko je moguće bez brige, traume i stresa.

A naš dolazak kod Tintora bio je stres.

– Volela bih da znam kako i od čega mi je umrla majka na porođaju – kaže Aleksandra. – Nikada nijedan papir o toj smrti nisam dobila. Kosti oca Mirka i dede Branka prebacili smo 2002. godine ovde na groblje. Ja sam znala da su ostale na Petrovačkoj cesti i hvala bogu da su me moji najmiliji slušali.

Aleksandrinu priču nemo glavom potvrđuje ujna Natalija. Bilo joj je potrebno neko vreme da se i ona uključi u razgovor:

– Svi smo mislili da su kosti postradalih na cesti sahranjene na groblju u Petrovcu – priča Natalija. – Do 2002.zvanična istina je bila da su sklonjene i pohranjene u masovnoj grobnici. Nismo imali mogućnosti da ih tražimo tada, a Aleksandra, kako je rasla, sve više je ponavljala da su oni ostali u kolima. Moj suprug je odlučio da to proveri.

Nikola Tintor je preko „Veritasa“ zamolio da se još jednom istraži mesto stradanja na Petrovačkoj cesti. Naime, posle raketiranja vojska je sklonila olupine spaljenih automobila na livadu, a na mestu gde su hrvatske rakete pobile civile stavljen je prost drveni krst. Savo Štrbac iz „Veritasa“ je stupio u kontakt sa muslimanom čija je livada na koju su olupine izgurane.

Taj čovek je ubrzo otišao do automobila i ispod sedišta našao spaljene kosti Mirka i Branka. Počeo je da sakuplja ostatke postradalih, ali je pod točkovima primetio neeksplodirani avionski projektil.

– I sve je ponovo stalo – seća se Natalija. – Čekali smo da demineri sklone tu bombu. Tek posle nekog vremena izvađene su kosti. Napravili smo potom DNK analizu i posmrtni ostaci Mirka i Branka stigli su u Barajevo.

DNEVNICI ZLOČINA

MEĐUNARODNI tribunal za ratne zločine u Hagu, prilikom suđenja Gotovini i drugima, nije u obzir uzeo dva slučaja raketiranje kolone izbeglica u selu Bravsko 7. avgusta 1995. godine i dan kasnije kod sela Svodna u blizini Prijedora. U prvom zločinačkom napadu stradalo je devetoro ljudi, a u drugom četvoro.

Pred tužilaštvom BiH pokrenut je proces za ovaj zločin, ali i sa tim se stalo jer sud u BiH ne može od Hrvatske da dobije letačke dnevnike za 7. i 8 avgust 1995. godine.

Međutim, Hrvati su se u vojnim časopisima sami hvalili „poduhvatima“. Napad su naredili Imre Agotić i Josip Čuletić.Za komandama jednog aviona bio je Danijel Borović, komandir Prve lovačke eskadrile HV, a učestvovali su piloti I. S. i I. I. U svojim letačkim dnevnicima upisali su da su gađali srpske tenkove. Nikada nisu odgovarali.