Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Sudbinom Aleksandre Stijelje srpski tim završio kontratužbu protiv Hrvatske. Branko i Mirko Stijelja poginuli pred očima trogodišnje devojčice. Majka umrla u porodilištu
Sudbina porodice Stijelja pretočena u video zapis bio je jedan od poslednjih dokaza u izlaganju kontratužbe srpskog pravnog tima za genocid protiv Hrvatske, pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Stijelje su iz sela Zagrade kraj Benkovca. Oni su „ljudi iz kolone“. Paradigma sudbine više od 200.000 Krajišnika koji su avgusta 1995. godine bežali sa svojih ognjišta pred razjarenom hrvatskom vojskom.
„Oluju“ su Stijelje dočekale u svom domu. Bio je 4. avgust uveče kada su komšije došle po njih i ukrcale ih na traktor kako bi se spasili. Iz pravca Zadra tutnjali su topovi. Na prikolici su se našli starica Sava, snaja Vedrana u devetom mesecu trudnoće, sedmogodišnji Vedranin sin Savo i trogodišnja Aleksandra. Glave porodice, deda Branko i Vedranin suprug Mirko, nalazili su se na položaju. U Benkovcu, Stijelje su se prebacile u prepun šleper koji je krenuo u izbeglišto. Porodica se spojila u koloni, dva dana kasnije.Branko i Mirko, čija je jedinica razbijena, stigli su kolonu u starom „mercedesu“ negde na ulazu u Bosnu. Tridesetak kilometara Petrovačkom cestom vozili su iza šlepera. A onda, 7. avgusta oko 10 ujutru, doleteli su hrvatski migovi.
Letelice je prva videla Aleksandra. Ležala je na bakinom krilu pod užarenom ciradom kamiona i gledala u nebo. Avion ih je prvo nadleteo. Aleksandra je povikala:
– Bako, avion!
Baka je stigla da kaže samo: „Muči!“ U istom trenutku prolomio se zvuk moćnih avionskih motora. „Migovi“ su reketirali izbegličku kolonu. Poginulo je devet ljudi, od toga četvoro dece, a pedesetoro je ranjeno
NEKO JE KRIV
Na Barajevskom groblju, na maloj mermermenoj ploči, uklesana su imena i slike troje Stijelja, žrtava „Oluje“. Ispred skromnog spomenika Aleksandra priča da prati suđenje za genocid između Hrvatske i Srbije. – Neko je kriv i mora da odgovara. Ja sam gledala kako avioni dolaze da ubiju decu, bake i deke koji su bežali. Nadam se da će moje svedočanstvo pomoći da se sazna istina i krivci kazne – završava Aleksandra.
Danas Aleksandra Stijelja ima 22 godine. Studira pravo. Kosa joj je tamnokestenjasta, a oči zelene kao Cetina.
– Tata i deda poginuli su u „mercedesu“, a čovek koji je bio pozadi sa njima se izvukao – seća se Aleksandra.
– Tatin auto je goreo i svi su vikali. Mene su četiri šrapnela pogodila u ruku, mama je bila izranjavana od gelera. I brat je bio pogođen. Ne sećam se kako smo izašli iz tog pakla, samo se sećam bolnice i da su nas sve previjali.
Stijelje, iako izranjavani, nisu napustili kolonu. Stigli su do Srbije. U Beograd ih nisu pustili, njihov krak kolone su usmerili ka Boru. Tu su ostali nekoliko dana, a onda je Vedrana odlučila da pođu u Ilok, kod brata njenog stradalog supruga. U Iloku je Vedrani stiglo vreme za porođaj. Izranjavana žena umrla je u porodilištu u novosadskoj bolnici, ali je na svet donela ćerku Tanju. Tanja sledeće godine upisuje fakultet…
Tek po Vedraninoj smrti, Stijelje je pronašao Nikola Tintor, Vedranin rođeni brat. Nikola je sa suprugom Natalijom živeo u Benkovcu. Bio je u sastavu Milicije SAO Krajine. Natalija je u Srbiju stigla mesec dana pre „Oluje“ i živela je kod oca penzionisanog oficira.
Natalijin otac kupio joj je plac u Barajevu, u slepom delu Zagradske ulice. Tek je jedna ploča bila izlivena kada su Aleksandra, Savo i tek rođena Tanja došli u ujakov dom.
Kako se živelo u narednim godinama znaju samo Tintori i Stijelje. A danas njihov dom izgleda kao da je neko uzeo parče severne Dalmacije i nežno ga presadio u selo kraj Beograda. Kuća je na dva sprata, a na prozorima su drvene zelene žaluzine koje bi trebalo da čuvaju „barajevsku kuću“ od dalmatinske bure. Nekoliko ari dvorišta ujak Nikola je popločao kamenom i dvorište je isto kao ono, nekada, u Zagradama kraj Benkovca. I loza je, naravno, tu. Vije se uz ulazni trem.
Tintori su se borili da Aleksandra, Savo i Tanja Stijelja, uz njihovu decu Romana i Nikolinu Tintor, odrastaju koliko je moguće bez brige, traume i stresa.
A naš dolazak kod Tintora bio je stres.
– Volela bih da znam kako i od čega mi je umrla majka na porođaju – kaže Aleksandra. – Nikada nijedan papir o toj smrti nisam dobila. Kosti oca Mirka i dede Branka prebacili smo 2002. godine ovde na groblje. Ja sam znala da su ostale na Petrovačkoj cesti i hvala bogu da su me moji najmiliji slušali.
Aleksandrinu priču nemo glavom potvrđuje ujna Natalija. Bilo joj je potrebno neko vreme da se i ona uključi u razgovor:
– Svi smo mislili da su kosti postradalih na cesti sahranjene na groblju u Petrovcu – priča Natalija. – Do 2002.zvanična istina je bila da su sklonjene i pohranjene u masovnoj grobnici. Nismo imali mogućnosti da ih tražimo tada, a Aleksandra, kako je rasla, sve više je ponavljala da su oni ostali u kolima. Moj suprug je odlučio da to proveri.
Nikola Tintor je preko „Veritasa“ zamolio da se još jednom istraži mesto stradanja na Petrovačkoj cesti. Naime, posle raketiranja vojska je sklonila olupine spaljenih automobila na livadu, a na mestu gde su hrvatske rakete pobile civile stavljen je prost drveni krst. Savo Štrbac iz „Veritasa“ je stupio u kontakt sa muslimanom čija je livada na koju su olupine izgurane.
Taj čovek je ubrzo otišao do automobila i ispod sedišta našao spaljene kosti Mirka i Branka. Počeo je da sakuplja ostatke postradalih, ali je pod točkovima primetio neeksplodirani avionski projektil.
– I sve je ponovo stalo – seća se Natalija. – Čekali smo da demineri sklone tu bombu. Tek posle nekog vremena izvađene su kosti. Napravili smo potom DNK analizu i posmrtni ostaci Mirka i Branka stigli su u Barajevo.
DNEVNICI ZLOČINA
MEĐUNARODNI tribunal za ratne zločine u Hagu, prilikom suđenja Gotovini i drugima, nije u obzir uzeo dva slučaja raketiranje kolone izbeglica u selu Bravsko 7. avgusta 1995. godine i dan kasnije kod sela Svodna u blizini Prijedora. U prvom zločinačkom napadu stradalo je devetoro ljudi, a u drugom četvoro.
Pred tužilaštvom BiH pokrenut je proces za ovaj zločin, ali i sa tim se stalo jer sud u BiH ne može od Hrvatske da dobije letačke dnevnike za 7. i 8 avgust 1995. godine.
Međutim, Hrvati su se u vojnim časopisima sami hvalili „poduhvatima“. Napad su naredili Imre Agotić i Josip Čuletić.Za komandama jednog aviona bio je Danijel Borović, komandir Prve lovačke eskadrile HV, a učestvovali su piloti I. S. i I. I. U svojim letačkim dnevnicima upisali su da su gađali srpske tenkove. Nikada nisu odgovarali.
