Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Судбина 180 сарајевских Срба скривена и након 26 година…

Датум објаве: субота, 31 марта, 2018
Величина слова: A- A+

Прије 26 година, нелегални референдум муслиманско-хрватске коалиције у БиХ, убиство српског свата на Башчаршији, потом агресија и напади хрватске војске на Србе у Купресу, Сијековцу, те селу Равно, били су неки од првих детонатора крвавог грађанског рата у БиХ…

Организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево ни након 26 година од почетка грађанског рата у БиХ није добила званичан одговор о томе каква је судбина 180 сарајевских Срба, за чијим се посмртним остацима безуспјешно трага.
Источно Сарајево – помен Фото: СРНА

Припремио: Огњен БЕГОВИЋ

Организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево ни након 26 година од почетка грађанског рата у БиХ није добила званичан одговор о томе каква је судбина 180 сарајевских Срба, за чијим се посмртним остацима безуспјешно трага.

“Ми нисмо посустали, не смијемо стати, а на умор смо навикли. У Сарајеву, граду из којег смо морали да одемо, ми још увијек тражимо наше најмилије… Чекамо на њих, да им вратимо идентитет, њихова часна имена и презимена, па да их достојно сахранимо”, истиче Срни предсједник Одбора Милка Кокот.

Она је за Срну поново предочила нека од свједочења чланова породица који и данас трпе болне ране из недавне прошлости због страдања најмилијих почетком и током рата у Сарајеву и околини.

Потресна су њихова сјећања на српска стратишта у Сарајеву, појединачне и масовне гробнице, измјештање тих гробница с циљем прикривања злочина над српским цивилима, као и масовни егзудус сарајевских Срба по окончању рата, проузрокован страхом од репресије тадашњих муслиманских власти у Сарајеву.

Кокот и даље тврди да су најболнији догађаји везани за третман Срба у сарајевским болницама, којима су газдовале муслиманске војне формације, затим нестанак и страдања Срба у приватним и војним затворима и логорима у граду.

Ту су и страдања у Трнову, Брези, Високом, Илијашу, те насељима Храсница, Бућа Поток и Добрињи, или кафићу “Борсалино”, школама “Симон Боливар”, “Павле Горанин”, те селу Ледићи код Трнова.

Посебно стравичне приче вежу се за смрт Срба који су скончали у јами “Казани”.

Кокотова напомиње да Организација све ове године инсистира на томе да, и поред свих институционалних и ванинституционалних препрека које отежавају процес тражења и идентификације несталих, власти и институције у Републици Српској не смију одустати од обиљежавања датума и мјеста страдања Срба током рата у БиХ.

Инспектор у Министарству унутрашњих послова Републике Српске Симо Тушевљак, стручњак за област истраживања ратних злочина, више пута до сада понављао је и упозоравао на скандалозну чињеницу да је припадницима “Патриотске лиге”, “Зелених беретки” и других паравојних јединица под контролом муслиманских власти у Сарајеву признато право учешћа у рату од априла 1991. године, иако је БиХ тада била у саставу СФРЈ.

“Јасно је да су се они већ тада спремали за рат, јер су муслимани у БиХ, много прије него што је дошло до организовања српског народа у БиХ, кренули у припреме за трагичне сукобе на овим просторима и излазак из Југославије.

Бошњаци су тада јавно прокламовали да су за останак БиХ у СФРЈ, а заправо су се тајно и увелико припремали за сецесију и могуће сукобе”, подсјећа Тушевљак.

Истовремено, Хрватска је 1991. године рат, који се већ водио на њеној територији, пренијела у БиХ, а по западној Херцеговини већ тада су ходали припадници хрватске војске, њеног ХОС-а и паравојних јединица, који су крајем 1991. и почетком 1992. године извели нападе на небрањена српска села Равно, Купрес и Сијековац.

“Због тога, не треба само Сарајево везати за почетак рата у БиХ, јер се то десило на много ширем подручју БиХ”, наводи Тушевљак.

Он подсјећа да је 4. априла 1992. године у полицијској станици у Сарајеву мучки убијен полицајац Перо Петровић, Србин, који је управо тог дана привео једног сарајевског криминалца.

Истог дана у нападу на Полицијску школу на Врацама убијени су српски специјалци Миле Лиздек и Милорад Пупић, рањени су Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура, а повријеђен Милорад Марић.

У току борби, од непријатељских хитаца погинула су и три српска цивила, становника Враца, а двоје је рањено.

“Још 3. априла су `Зелене беретке` биле заузеле све полицијске станице у Сарајеву, осим оних на Илиџи и у Илијашу”, подсјећа Тушевљак.

Експерт за борбу против тероризма Џевад Галијашевић у ранијој изјави за Срну констатовао је да “политичко и вјерско насљеђе бившег бошњачког лидера Алије Изетбеговића, па и његово биолошко насљеђе у виду сина Бакира, снажно оптерећује БиХ и увијек може бити фактор изазивања новог сукоба и сталне нестабилности”.

Према његовим ријечима, у безбједносном сектору БиХ примјетно је потпуно прикривање терористичких акција и терористичке пријетње, што је и данас веома актуелно.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Идентичан егзодус Срба из Сарајева и Хрватске | Јадовно 1941.

Егзодус почетак нове епохе – Источног Сарајева | Јадовно 1941.

Додик: Једна од најпотреснијих слика у новијој историји српског …


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top