Нисмо заборавили: Страдање породице Зец у Загребу

Александра Зец била је кћи загребачког месара Михајла Зеца, и вјеројатно сасвим обична дванаестогодишњакиња, која по ничем не би заслужила да се о њој пише, – да је нису свирепо убили.

Увече око 23 часа, 7. децембра 1991. у њен дом у Пољаничкој улици 22. на загребачкој Трешњевци, банули су Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сузана Живановић (припадници Мерчепове јединице) са намјером да ухапсе Михајла Зеца, због његових наводних веза са побуњеним крајинским Србима.

Он је некако успио је истрчати на улицу, и покушао побјећи, али га је Синиша Римац устријелио на удаљености од тридесетак метара.[1]

Након тог су свезали 12 годишњу Александру и њену мајку Марију и стрпали у комби (без регистарских таблица) и одвезли се до код планинарског дома Адолфовац на Сљемену, – гдје су Александру и њену мајку убили их и бацили у јаму за смеће.

Каснија истрага открила је да је Синиша Римац, који је прије тога убио њена оца, тражио је да се Александру не убије, али да су сви други били против, јер их је она видјела.

Њу је хладнокрвно (везаних ногу и руку) убио Муниб Суљић аутоматском пушком Хеклер пуцавши јој у затиљак. [1] Њезина сестра Гордана и брат Душан, успјели су преживјети, јер су се посакривали по кући и тако промакли убицама.

Александра Зец   – Злочин над Александром Зец

Истрага о убиству

Само неколико дана након тог злочина, ухапсила их је полиција, они су одмах, у разговорима с истражитељима, признали ликвидације те су их врло детаљно описали. Међутим, та признања дали су без присуства својих адвоката, – па је то узето као велика процедурална погрешка, а како није било свједока тих егзекукуција – пуштени на слободу 1992.[1]

Након пуштања на слободу, Суљић и Ходак наставили су пунити новине скандалима везаним уз криминал, док је Синиша Римац постао један од тјелохранитеља покојног Гојка Шушка и догурао до чина бојника (или чак пуковника Хрватске војске.[1]О Миколи се дуго ништа није чуло, јер је отишао у Херцеговину, док је Сузана Живковић – потпуно нестала.

Синиша Римац је 30. маја 1995. примио орден Николе Шубића Зринског, високо признање за јуначки чин у рату из руку тадашњег предсједника Фрање Туђмана. У дијелу јавности то је схваћено као афирмација тог недјела и пожељни начин понашања.[2]

Према недељнику Национал кључну политичку заштиту убојицама пружио је сам предсједник Туђман. Наводно је 1992. године Стјепан Месић дошао к Туђману с молбом да тај случај буде што прије ријешен, но Туђман му је одговорио Пусти, можда ће ми ти дечки још требати. [3]

Реакције јавности на убиство Александре и њезине обитељи

Случај мале Алексанре и њезине породице, – медијски назван Случај Зец ипак је изазвао доста прашине и мучнине, након што су о њему извјестиле бројне невладине организације и почеле писати бројне новине и након што се о њему у више наврата причало на телевизији.

По наводима новинара Давора Бутковића Владимир Шекс, који је у вријеме суђења убицама обитељи Зец био државни тужиоц РХ, признао му је да се стиди због случаја Зец, те да је осјећао грижњу савјести зато што убојице нису биле кажњене.[1]

Муниб Суљић, Игор Микола и Синиша Римац ипак су 2005. осуђени, али не за убојсто Александре Зец, већ због убојства непознатог мушкарца званог Саша, заправо Александра Антића у Пакрачкој пољани. Најдужу казну од 10 година, добио је Суљић који је први запуцао, Римац је осуђен на осам година док је Микола као помагач у убојству осуђен на пет година затвора (њему је прибројано и протуправно лишавање слободе и изнуда над Милошем Ивошевићем, Радом Пајићем и Марком Грујићем).

Након изрицања пресуде у затвор је одведен само Римац јер се Суљић и Микола, који су се бранили са слободе, нису појавили на изрицању пресуде. [4]Игор Микола је свега годину дана прије тога, изручен Хрватској након издржавања 27-мјесечне затворске казне коју је одслужио у зеничком затвору, због покушаја изнуде над Младеном Жуљем, власником бензинске црпке у Грудама.[5] Никола Ходак је у јуну 2005. године неправомоћно осуђен на годину дана затвора због због покушаја изнуде.[6]

Синиша Римац осуђен је 2005. на 8 година затвора, али због убојства једног Србина у Пакрачкој Пољани 1991.[7]

Муниб Суљић умро је у затворској болници на светошимунској цести у Загребу 25. аугуста 2006. за издржавања 12 годишње казне за убојство непознатог цивиила званог  Саша.[8]након што се сам предао у Хагу 1. јуна 2006.

Злочин над Александром Зец – Злочин над Михајлом Зецом

Контраверзе око истраге

И данас остаје за нагађати зашто суду за осуђујућу пресуду нису била довољна свједочења свједока који су видјели Синишу Римца кад је убио Михајла Зеца, нити свједочења оних пред којима је Игор Микола признао убојство.

Нитко никад није објаснио нити што је мањкало полицијским експертизама по којима је доказано да је оружје одузето од оптужених идентично оним из којих су почињена убојства, исто тако суд није узео у обзир форензичку експертизу комбија, којом је несумњиво доказано да су њиме вожене отете Александра и њена мајка Марија.[2]

Истрага је утврдила да су комби возили Игор Микола и Сњежана Живановић, а било је и свједока који су потврдили да је тај био испред куће породице Зец непосредно прије и за вријеме убојства, јер је тад ударио у паркирани аутомобил. [2] Остало је нејасно и недовољно истражено, што се те ноћи збивало у полицији, јер су неки свједоци убојства Михајла Зеца назвали полицију и рекли да су видјели како отмичари трпају жену и дијете у комби.

О томе наводно постоје писмени трагови у књизи дежурства полицијске станице, – полиција је о томе информирала све своје патроле, али се оне нису усудиле зауставити убојице на контролној точки испод Сљемена, јер су видјели да су то припадници Мерчепових ескадрона смрти. [2]

По мишљењу доброг дијела јавности у Хрватској – Уставни суд РХ, због мизерних формално-правних пропуста, за које велик дио угледних правних стручњака тврди да су натегнута и крајње сумњива интерпретација законских одредби – заправо ради фарсу од правде. Тако да Случај Зец никад није доживио судску катарзу, онакву какву прижељкују жртве и страдали. [9]

Одштета преживјелим члановима обитељи Зец

Преживјели брат и сестра мале Александре, Гордана и Душан Зец, који од 1991. живе у Бањој Луци код баке, тужили су Хрватску државу преко заступника Анте Нобила и Мара Михочевића. На крају је Санадерова влада у прољеће 2004., пристала на нагодбу и исплату једнократне одштете од 1 500 000,00 кн, као неку врст моралног чина.[2]

Иницијативе да се Александри Зец подигне споменик

Случај Александре Зец још увијек мучи дио хрватске јавности, и постоје иницијативе да се по њој назове једна улица, као и оне које траже да јој се подигне споменик – коју је јавно изнио књижевник Зоран Ферић. [10]

Извори:

1. Давор Бутковић: Хладнокрвно убојство, Јутарњи лист, објављено: 24.04.2004 (приступљено 11.05. 2011.)
2.  Санадер одлучио: обитељ Зец обештетити као морални чин; Национал.хр (приступљено 11.05. 2011.)
3. Туђман штитио убојице Михајла, Марије и Александре Зец? – Вијести.нет – Индеx.хр (приступљено 11.05. 2011.)
4. Оптуженици криви за случај Пакрачка пољана, Индеx.хр, Национал, објављено: 15.9.2005. (приступљено 11.05. 2011.)
5.  Игор Микола изручен Хрватској, Национал, објављено: 28.04.2004 (приступљено 11.05. 2011.)
6.  Месић одбио помиловати Собјеславског и Грандића, ДНЕВНИК.хр, објављено: 19.12.2006. (приступљено 11.05. 2011.)
7.  Осуђени убојица Синиша Римац жели бити отац, тпортал.хр (приступљено 11.05. 2011.)
8. Умро Муниб Суљић, Национал, објављено: 28.08.2006 (приступљено 11.05. 2011.)
9. Жељка Годеч: Божица (не) правде, Глобус објављено 18.01.2011. (приступљено 11.05. 2011.)
10. Зоран Ферић: Споменик Александри Зец, Национал.хр (приступљено 11.05. 2011.)

Извор: СХ.ВИКИПЕДИЈА.ОРГ

Везане вијести:

Злочин који Хрватска жели да заборави: Убице породице Зец 25 …

Крвави „Славонски Наполеон“

https://www.index.hr/vijesti/clanak/gradonacelnik-zagreba-prvi-put-odaje-pocast-aleksandri-zec/2323770.aspx