СТРАДАЊЕ ПОРОДИЦЕ ИЗ ШИДА: Драгановог прадеду стрељали са Савом Шумановићем

Драгану Петровићу из Шида у антифашистичкој борби страдало петоро предака. На Велику Госпојину 1942. усташе су одвеле и мучки убиле 200 Шиђана

Велика Госпојина, 28. августа ратне 1942. године, у историји сремске варошице Шид исписана је најцрњим словима. У колони од двеста људи, угледни домаћини, радници, учитељи, адвокати… ујутру у шест сати, одведени су пут Сремске Митровице. И нико од њих више се није вратио. Мучени су и стрељани дан-два касније и сахрањени у заједничкој гробници.

Међу њима је био и угледни произвођач хмеља Сима Ракетић, тада четрдесетдеветогодишњак, а његов праунук Драган Петровић и данас се труди да сачува од заборава његово страдање и страдање још четворо чланова фамилије током антифашистичке борбе.

На маршу „Бесмртног пука“, који је ове године први пут одржан и у Новом Саду, Петровић је био у колони и носио црно-беле фотографије настрадалих чланова фамилије и са очеве и са мајчине стране.

– Сима је одведен заједно са најчувенијим Шиђанином, сликаром Савом Шумановићем – преноси нам Петровић причу о страдању коју му је често причала бака Радојка, једна од Симиних кћери. –

Усташе су заробљеницима, видела је то, кришом посматрајући из винограда са мајком Ангелином, руке везали жицом, а успут до железничке станице су их тукли кундацима. Мом прадеди су поломили вилицу, а чувеном сликару – руку. Све су их без суђења стрељали и бацили у јаму са живим кречом.

Истог дана, усташе су упале и у кућу Милоша Ђорђевића, Драгановог претка по очевој линији, кога су такође одвели у Сремску Митровицу и стрељали. Млађи син Борислав је успео да кроз башту побегне на Фрушку гору, где се прикључио партизанима и био у јединици под командом народног хероја Косте Нађа.

– У бици код Батине, Борислав је био тешко рањен, а спасао га је Гојко Павковић, са којим се касније окумио – наставља причу Петровић. – У себи је имао 18 гелера. Као борац и један од ослободилаца Београда, 20. октобра 1984. је добио повељу.

Његов старији брат Миливој, иначе богослов, казује даље Петровић, такође је био учесник Другог светског рата. Партизанима се прикључио 1941. године, а погинуо је у борбама код Лознице. Тамо и данас почива.

– Пре тога је био хапшен и годину дана је провео у затвору у Осијеку – препричава нам Петровић судбину овог претка. – Одатле је изашао, јер је његова мајка Јагода пристала да једном усташком заповеднику, на његово тражење, да ћеркин мираз у замену за Миливојеву слободу.

Са фотографијама својих предака, Петровић је 9. маја био један од учесника марша.

– Преплавиле су ме емоције – вели Петровић. – Био сам поносан што сам у колони која чува успомене на „Бесмртни пук“, али још више на своје претке, који су се борили за слободу.

КАЗНА

Борислав Ђорђевић је убрзо по завршетку Другог светског рата, по казивању Петровића, био кажњен, о чему сведочи и уверење из августа 1947. године, да је платио тадашњих 2.000 динара због увреде части и био је лишен права гласа, које му је касније враћено.

– Као прекаљени борац, чији је брат пао за слободу, а отац мучки убијен, није могао да ћути послератној власти, која је покушавала да ублажи усташке злочине – говори Петровић о Борислављевој судбини. – Говорио је истину, а то је некоме сметало.

ДЕЛИЈИНА СМРТ

Ћерка Симе Ракетића, седамнаестогодишња Делија, тог 28. августа 1942. године, због мучења и одвођења оца занемела је и паралисала се. Мајка Ангелина је од месног доктора добила неку „медицину“, а након што је попила лек, девојка је повраћала, било јој је све лошије, а убрзо је преминула.

Аутор: Љ. ПРЕРАДОВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ