Страдање Народне библиотеке у Београду

На здање на Косанчићевом венцу пало је тек неколико запаљивих бомби, али није било никог да их угаси. После је било касно…

Рано изјутра 3. априла 1941. године управници најважнијих државних установа културе позвани су на хитан састанак код министра просвете, Милоша Трифуновића. У његовом кабинету нашли су се управник Државне штампарије Милошевић, управник Државне архиве Арнаутовић, управник Музеја кнеза Павла Кашанин. С њима је био и управник Народне библиотеке Драгослав Илић. Потајно су се надали да министар жели да им саопшти нешто важно о плану измештања садржаја главних установа културе, договорен  раније. Уместо тога, дочекао их је хладан туш.

Трифуновић им је кратко саопштио да је донета одлука да се одустаје од измештања драгоцености, све мора да остане где се затекло. Министар војни не може да одвоји ни једна једина кола, ни један једини вагон. Све је неопходно за ратне напоре, које су сви наслућивали. Планирано је да све буде као 1915. године, Србија покорена, а војска изван граница, одакле ће победоносно да се врати у отаџбину. А и како господа управници мисле да селе све те ствари, када ће влада имати на располагању свега два авиона, за сопствени одлазак?

Векови у сандуцима

Нису помагали ни протести, молбе, чак ни претње. Увијене, али претње. Покушали су да објасне министру да се не ради о сеоби ван земље, већ о збрињавању драгоцености, по ранијем плану. А по том документу, највредније ствари Народне библиотеке требало је  да се сакрију у Манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури. Илић је покушавао да објасни да је зграда потпуно неусловна, да нема трезор, и поменуо значај старина које чувају а које врло лако могу неповратно да пропадну. Међутим, министар је био упоран:

– Мет’ите у подруме, збрините како знате…

Тако их је и отпустио.

Изашли су згранути.  Поготово Драгослав Илић. Библиотека није имала бетонски подрум, притом је постојећи, циглени, веома плитак. Метар до метар и по испод нивоа улице. Готово да му је кроз главу пролетело све што се дешавало последњих неколико дана, почев од 27. марта и пуча. А они из библиотеке још од избијања рата, 1939. Године, на све стране траже план за збрињавање. Прво су захтевали нову зграду, пошто је њихова на Косанчићевом венцу број 12 погодна за све друго, осим да буде национална библиотека.

При Министарству просвете направљен је Мобилизациони одсек. Одлучено је да се купе два камиона која би, у случају потребе, требало да хитно изместе највеће вредности из библиотеке. Илић је тражио и да се послужитељи библиотеке ослободе војне обавезе, како би увек били на располагању. То му никада није одобрено. Пролазиле су недеље,  месеци. Како су се неприлике увећавале, Илић је појачавао притисак. Одзива није било. А онда је дошао 25, па 27. март. Приступање Краљевине Југославије Тројном пакту, затим и војни пуч.

Рат је сада био неизбежан, нико није веровао да ће Хитлер тек тако прећи преко шамара који је добио. Иако је пучистичка влада ђенерала Симовића уверавала Немачку да нема намеру да одступи од пакта, то није оставило неки утисак на Немце. Када су схватили како ветар дува, они из библиотеке почели су да пакују ствари. Дању и ноћу горело је светло у згради на Косанчићевом венцу. Ствари су смештене у сандуке. Било је 38 сандука рукописа, сваки тежине преко 80 килограма. Исте тежине била су и 22 сандука старих књига, писама, ретких часописа. Новине због формата нису могле у сандуке, па су посебно спаковане. Илић је од министра тражио новац макар за потрошни материјал, али је опет остао празних руку. Запослени су сами куповали ексере, катанце. Министарство није имало, државна благајна није давала, зато што је био крај буџетске године. А ускоро ће уследити не крај буџетске године, него крај света.

Братска помоћ

Последњег дана марта стигле су наредбе за измештање и паковање. Предвиђено је да се све заврши до 10. априла. То су пратиле уобичајене бирократске зврчке, сви акти морали су да се попишу, чак и најбезначајнији. И све то у два примерка. Илић је и то завршио. Домаћин зграде мобилисан је 2. априла. Управнику су, за сав посао, остала само још четворица послужитеља. Од њих су тројица били обвезници. Јављено је да ће 3. марта навече или 4. изјутра доћи она два обећана камиона, за Благовештење. Уместо камиона, стигао је позив за већ поменути састанак код министра.

Илић је о наређењу известио Ђорђа Сп. Радојчића, историчара и шефа Одсека старих књига. Овај се досетио да му је брат, потпуковник Живојин Радојчић, на положају шефа Саобраћајног одсека Главног ђенералштаба. Решили су да нешто покушају на своју руку. Радојчић је позвао брата и изложио му ствар. Написао је чак и акт у коме се војска преклиње да помогне у измештању највреднијих примерака које поседује Народна библиотека.

Потпуковник је одмах поступио по молби, и наредио да се библиотеци изда један камион и десет војника. Њихов задатак био је да у недељу, 6. априла, у 10 часова ујутру, сандуке с драгоценостима натоваре на камион и да их у неколико наврата отерају до железничке станице. Тамо ће све укрцати на посебну војну композицију. Предвиђено је да тај воз напусти Београд у понедељак, 7. априла, у 7 сати и 43 минута. Одредишна станица био је Јелен До, код Пожеге. А одатле, нека библиотекари са сандуцима раде шта знају, на њима је да их пребаце до Благовештења. Нека моле сељаке, нека преклињу, нек изнајме превоз, њихова ствар. Остало им је само да сачекају те камионе.

Илић и Радојчић били су у Библиотеци од ране зоре, тог 6. априла. Очекивали су камион и војнике.  Уместо њих, стигли су неки други војници, али у авионима.

Налет за налетом

Први налет бомбардера отворио је пакао. Чуло се завијање, експлозије на све стране. Све се тресе, сасвим у складу с називом операције. „Страшни суд” или „Смак света”. Тако је и деловало Београђанима, тог дана. Радојчић је отрчао ка Министарству војске, да  нађе брата и добије камион. Илић тврди да се није вратио. У згради је остао управник, четири послужитеља и жена и деца домара. Склонили су се у улазни трем. Када је око 9 сати завршен први налет авиона, Илић је отрчао кући, да види шта му је са породицом. Кад их је збринуо, вратио се на Косанчићев венац.

Послужитељи су одјурили да се јаве својим командама, а управник је покушавао да добије било кога од надређених. Узалуд, никог у Министарству, никог у Мобилизационом одсеку, управника Државне штампарије нема. Нигде никог. Тражио је општину, команду места. Узалуд. Библиотека у првом налету није погођена, осим што су избијени прозори и врата од експлозија у близини, углавном када је гађан Мост краља Александра.

Други налет бомбардера, испоставиће се најжешћи, Илића је затекао код Библиотеке. Тврди да ни тада није била погођена. Убрзо је отишао да тражи склониште, где ће да проведе ноћ. Илић је касније тврдио да је Народна библиотека погођена те ноћи, у следећем таласу. То је изнео у извештају упућеном Комисији за утврђивање узрока пропасти Народне библиотеке, крајем јула 1941. године. Тај и друге извештаје објавио је др Љубомир Дурковић-Јакшић, у свом раду о пропасти Народне библиотеке, из 1984. године. А баш у тим другим има понешто занимљиво, што чак и побија Илића.

Кров у пламену

Инжењер Сава Величковић, који је живео на броју 26 исте улице, наводи да су тог поподнева немачки авиони прелетали и бацали запаљиве бомбе. Чим су се удаљили, изашао је из склоништа, да би испред саме куће затекао три запаљиве бомбе. Мале бомбе, 25 са 5 центиметара, тежине килограм. Кад удари у какав тврд предмет, бомба не експлодира, него се у њеној унутрашњости запали смеса алуминијума и гвожђа. Гори око 50 секунди, а ствара температуру од 2500 степени. То топи кошуљицу бомбе, направљену од легуре магнезијума. Гори 10 до 15 минута, а пали све запаљиво на даљини до два метра. Парчићи лете и даље. Пробија кров, а лако може да остане незапажена, пошто нема експлозије. Сви су знали да се ове бомбе не гасе водом, пошто их то разгорева, него се затрпају песком.

Тако је поступио и инжењер. Чим је то обавио, узверао се на кров куће, да види да нека није запала горе. Све је било у реду, па и на комшијским кућама. Стара кућа на броју 21 погођена је и гори. У проласку поред Библиотеке приметио је да се на крову мансарде нешто пуши. Дим је био слаб, пламен се није видео. С још једним комшијом покушао је да упозори запослене, али је зграда била замандаљена, нигде никог. Покушали су да нађу неке војнике у близини, али су се они изговарали да нису ватрогасци. Пожарна чета не одговара на позиве, телефони мртви.

Предвече, око 7 сати, кров библиотеке био је у пламену. Све јачи ветар распиривао је ватру, а нигде никог да гаси. Око пола ноћи на Косанчићевом венцу било је светло као у подне. Пожар се наставио и сутрадан, а проширио се и на околне зграде. Свуда је летео гар од хартије, па и нагорели листови. Све се сручило у подрум, и наставило да гори.

Посебно је занимљиво сведочење др Радослава Грујића, тада управника Музеја Српске цркве, смештеног у непосредном комшилуку. Чим је почео јутарњи напад, он је отрчао до свог музеја, да, ако загусти, покуша да извуче драгоцености. И код њих је све било у сандуцима. Током поподневног бомбардовања био је у склоништу. Осетио је јак тресак, зграда изнад њега се заљуљала. Излетео је напоље и испред затекао једну упаљену бомбу. Затрпао ју је неком земљом с травњака и тако угасио.

Наишао је нови талас бомбардера, па се вратио у склониште. Кад је изашао, код ограде баште затекао је велики шаржер за бомбе, изрешетан митраљеским зрнима. У њему и око њега избројао је двадесет бомби, ниједну упаљену. Ускоро ће и сутон, па је Грујић опазио да је небо зажарено од Косанчићевог венца. Ветар је разносио упаљену хартију. Значи, сигурно гори складиште Државне штампарије, у комшилуку. Надао се да није Библиотека.

Ватра под песком

Ујутру, кад је завршен ноћни напад, Грујић је отишао до Косанчићевог венца. Стао је скамењен. Библиотека је горела. До тада је огањ већ уништио цео задњи део зграде, а буктало је и из подрума. Знао је да се највредније књиге налазе у предњем делу, па је готово избезумљен отрчао да нађе помоћ. На Варош капији наишао је на три жандарма. Почео је да их моли и куми:

– Помагајте, браћо, да спасемо велико народно благо!

Сва тројица су се заинтересовала, вероватно на помен блага. Које благо, где? Кад су чули да је реч о књигама, вођа патроле је дрекнуо. Напао је Грујића да је њему до књижурина, а толики народ изгибе. Професор је наставио да моли, да мртвима више нема помоћи, али можда могу нешто да извуку из пламена. Вођа патроле тада је скинуо пушку с рамена, репетирао, уз најгоре псовке.

БЕЗ ОПРОШТАЈА

Неки аутори пак тврде да је командант немачке Четврте ваздухопловне армије и командант Југоистока, генерал авијације Александар Лер, директно од Адолфа Хитлера добио наређење да у Београду прво бомбардује Народну библиотеку, како би на тај начин збрисао српску културу и памћење, следствено и цео народ. За ту тврдњу ослањају се на изјаву коју је Лер незванично дао официрима Југословенске армије после хапшења, а која је објављена седамдсетих година прошлог века.

Међутим, у записницима са суђења Александру Леру, осуђеном на смрт и стељаном 1947. године у Београду, нигде нема оптужнице за паљевину Библиотеке. Тешко је поверовати да би тадашњи Војни суд пропустио прилику да га оптужи и за то недело, поготово ако се има у виду тражење ратне одштете. Већа је вероватноћа да је Библиотека погођена случајно пошто се у њеној близини налазио се велики број стратешких објеката, од моста, пристаништа, до јединица противваздушне одбране  на Калемегдану. Ниједан сведок не наводи да је Библиотека директно бомбардована, сви помињу једну до две запаљиве бомбе. То, наравно, Немце не ослобађа одговорности за терористичко бомбардовање града. Напротив.

Двојица колега једва су га зауставила да не направи још већу несрећу. Викали су Грујићу да им бежи с очију. Он их је послушао и одјурио да тражи ватрогасце. Њих нигде. Касније је видео нове и нове пламенове у Библиотеци.

Чак и кад се све обрушило, ватра је данима и недељама тињала. Свако мало пролазници би видели пламичке и дим како се вију из остатака. Крајем лета 1941. године здање Народне библиотеке плански је затрпано шутом висине од два до два и по метра у односу на ниво улице. Рачунало се да ће пожар тако коначно уминути.

* * *

Тридесет и пет година касније стручњаци Завода за заштиту споменика културе града Београда, под руководством Гордане Цветковић Томашевић, приступили су ископавању згаришта. Пронађени су остаци зграде и бројне угљенисане књиге које су се на додир распадале у прах. Понека је и преживела.

Занимљиво је да је екипа из Завода утврдила да су оковани лимени сандуци, они у којима је био највреднији део фонда, однети. Другим речима, згариште је опљачкано вероватно убрзо након спаљивања. Видљиве  су мрље на месту где су стајали сандуци, али уместо угљенисане материје, изнад је био само шут. Дурковић-Јакшић наводи једног од послужитеља Библиотеке као могућег кривца. Стефан ферингер, Фолксдојчер, који је непосредно по окупацији ступио у СС дивизију. Он је знао где се благо налази, и свакако му није било тешко да докаже верност новом поретку тако што ће показати то место. Помињу се још неки људи, али је Ферингер вероватни кривац.

Било како било, претпоставља се да је фонд априла 1941. године обухватао преко 354.000 монографских публикација, 1.365 рукописа, 226 раних штампаних књига, 6.260 бројева часописа и новина, 3.770 писама и 1.447 јединица картографског материјала, графика и фотографија. Довољно да се схвати каква је то била трагедија, а све због једне или две запаљиве бомбе. Није било никог да их угаси, после је било касно.

(vostok.rs, Немања Баћковић, Забавник)

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

ДАН СЈЕЋАЊА НА РУШЕЊЕ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ СРБИЈЕ …

Непознато о бомбардовању Народне библиотеке Србије: Дан …

Хитлер је наредио: прво уништити Народну библиотеку …

Историчар Дејан Ристић: Хитлер уништио књиге да затре српско …