Стогодишњица германског ревизионизма

Оловни век свог ревизионизма, Немачка овог пролећа слави пумпањем хашког сребреничког наратива у палати Уједињених нација на Ист Риверу.

Пише: Милан Четник

Од кад је Други Рајх, на Видовдан 1919. кротко потписао Версајски мировни уговор, прихватајући кривицу Немачке за избијање Првог светског рата, немачка политичка и интелектуална елита довија се као левантински трговац како да злочиначки, млински камен свог милитаризма окачи око српског врата. Тај столетни гоблен проткан је србофобијом, по Немцима „српском
опасношћу“.

Троструки немачки, противсрпски магнум цримен (1914-1918. 1941-1945. 1999.), инспирише германску империју да и данас покушава да пермутује своју дежурну жртву у џелата, преподобно се позивајући на моралне императиве првог реда.

Рђа на тевтонском мачу

Америчка публицисткиња Дајана Џонстон, у својој расправи из 1997. („Југославија кроз тамне наочаре“, Covert Action Quarterly, бр. 67) као скалпелом сецира немачке србофобне мистификације 90-тих година прошлог века.

О тадашњој антисрпској „пропагандној теревенки“ која је стартовала баш у Немачкој, Џонстонова каже:

– Текућа кампања демонизације Срба почела је у јулу 1991. године са отровном баражом чланака у немачким медијима, на челу са утицајним конзервативним листом FAC („Франкфуртер алгемајне цајтунг“). У скоро свакодневним колумнама уредник FAC-а Јохан Георг Рајсмилер оправдавао је свежу и незакониту „независност“ Словеније и Хрватске описивањем „Југо-Срба“ као суштински оријенталних „милитантних бољшевика“ којима „нема места у Европској Заједници“. Деветнаест месеци након поновног уједињења Немачке, и први пут после Хитлеровог пораза 1945. немачки медији су се поново огласили осуђивањем целе једне етничке групе, што је подсећало на предратну пропаганду против Јевреја.

Џонстова наглашава да је само неколико година пре 1991. немачки мировни покрет истицао потребу да треба прекинути са „стереотипима непријатеља“. Међутим, „изненадна свирепа појава непријатељског стереотипа ‘Срба’ није шокирала ни либерале ни Немце левичаре који су је ускоро и сами понављали“.

Срби су за немачко јавно мнење били и остали ексклузивни Други, за које важи специјални приступ:

„Најмање што човек може да каже јесте да је претходни (немачки) ангажман на помирењу са народима који су патили због нацистичке инвазије нагло престао кад су у питању били Срби“.

Америчка аналитичарка презентује кључни патолошки импулс, фиксацију немачких елита да софизмима деконтаминирају нацистичко зло, да га лустрирају егзорцизмом, ампутирају као израслину и, на крају, пермутују у алиби, како би од геноцидне рђе исковали тевтонски морални мач:

– У Бундестагу, лидер немачких Зелених Јошка Фишер форсирао је одрицање од „пацифизма“ због „борбе против Аушвица“, тиме изједначавајући Србе са нацистима. У опојном расположењу правичне индигнације, немачки политичари су се придружили коришћењу немачке кривице из прошлости као разлога, а не ограничења. Немачка је поново могла да буде „нормална“ војна сила – захваљујући „српској опасности“. Скоро једногласност је била утолико више изненађујућа што је „стереотип непријатеља“, Срба, био ископан из најаратоборнијег немачког национализма из прошлости. „Serbien muss sterbien“ (игра речи, sterben = умрети), то јест „Србија мора умрети“, што је био (по злу) чувени (немачки) популарни слоган из Првог светског рата.

Дајана Џонстон је, у само две реченице, дефинисала онтологију германске србофобије: „Оно што се догодило у Немачкој била је чудна врста масовног трансфера нацистичког идентитета и кривице на Србе. У немачком случају ово се може гледати као утешитељска психолошка пројекција која је служила да Немцима подари свежи и добродошли осећај невиности наспрам новог ‘злочиначког’ народа, Срба“.

Ревизионисти не дангубе

Кад је после двогодишње, ураганске сатанизације свега српског, на Титов рођендан 1993. основан хашки трибунал (ИЦТY) иоле луциднијима било је јасно ко ће бити Педро, а над сценом се убрзо надвила фатална српска сенка. Већ у фебруару 1994. немачка полиција ухапсила је у Минхену првог хашког пацијента, босанског Србина Душана Тадића, док дворац у Схевенингену још није био преуређен у робијашницу.

Сторија о ревизионизму не може се баш најбоље разумети без извесних дистинкција. У српској јавности царује конфузија, појам „ревизионизам“ је замагљен, највише због академске и институционалне доминације титоистичке историографије која, загрижено бранећи своје идеолошке догме и катедре, лако упада у делиријум.

На сваку објаву скривених или проскрибованих извора, докумената или сазнања титоистички повјесничари лаконски лепе етикету „ревизионизма“.

Титоисти би да српски гимназисти и историјска наука верују у оно што пише на партизанским спомен-плочама: да су поклани Срби у глинској цркви били „жртве фашистичког терора“.

Ревизија (ревидирање) историографских „истина“ је легитимни научни поступак, а не „ревизионизам“. Ревизионизам је увек доктрина, мотивисана идеолошким, виктимолошким, међународно-прравним и иним подвалама.

Респектабилни лексикограф Братољуб Клаић у свом „Рјечнику страних ријечи“ (издање из 1978.) разликује три историјска типа ревизионизма, Први је противмарксистичка ревизионистичка струја која се залагала за „измирење радника и капиталиста“. Други тип, каже Клаић, је „фашистичка струја у ционистичком покрету“, а трећи је управо немачка акција за измену или поништење, на почетку текста поменутог Версајског мировног уговора.

Оно што одмах упада у очи је да Клаићеви ревизионисти нису издангубили. После штампања ове Клаићеве типологије, немачки историчар Ернст Нолте отвориће простор новом, инвазивном, виктимолошком ревизионизму. У есеју из 1986. Нолте је промовисао тезу да су совјетски „гулази“ претеча немачких „концлагера“. Три године касније следи га Фрањо Туђман са својим „Беспућима повијесне збиљности“. Тачку на „и“ што се тиче Срба ударио је још један Немац, Александер Корб (2011.) докторском дисертацијом на Хумболтовом универзитету у Берлину. Корб, у претходној деценији радо виђен гост највиших функционера водећих државних и црквених виктимолошких институција у Србији, немачким научним методама утврдио је да у Независној држави Хрватској није почињен геноцид над Србима.

Тријумф малтешког крста

Пошто је прихватила кривицу за изазивање Великог рата, Немачка је морала да пристане на делимичну окупацију и исплату ратних репарација. Зато, већ раних двадесетих година 20. века немачка дипломатија и штампа крећу у пропагандну офанзиву како би се терет за избијање рата пребацио, „трансферисао“ рекла би Дајана Џонстон, на плећа највећег ратног страдалника, Србије.

О овој операцији детаљан и луцидан запис у свом мемоарском спису „Ембахаде“ оставио је Милош Црњански, у то време (1928-1929. године) аташе за штампу југословенског посланства (амбасаде) у
Берлину. Немачка је чинила „све што је могла“ да кривицу за рат пребаци на Србију, тачније „на цео српски народ“, каже Црњански, наглашавајући важност ревизионистичких аспирација: „То питање било је привукло пажњу целе Европе. Србија, после свега што је пропатила, и после све своје победе, требало је да постане кривац за рат и катастрофу, коју је тобож због Србије претрпела Европа“.

Водећи немачки експерт у овој работи био је гроф Монтгелас, сарадник Теодора Волфа, директора листа Berliner Tageblatt, новинара са огромним закулисним утицајем. Најлуђи детаљ ове приче је самопрегор Монтгеласа који је наставио ову ревизионистичку кампању и после 1945. и то из Ирске, као да се Други светски рат није ни догодио.

Финални, тријумфални чин столетног немачког лоботомирања десио се на војничком сектору српског гробља у Приштини. На челном, централном, домиматном месту меморијала српским војницима погинулим у ратовима 1912-1918. стоји данас бела мермерна плоча са уцртаним малтешким крстом и уписаним именом наводног, немачког или аустријског добровољца, окупаторског солдата Антона Досера, који је, према епитафу, у новембру 1915. заглавио на Косову равном.

А гротескни печат ове ревизионистичке епопеје свакако је изјава Ота фон Хабсбурга у Сарајеву, 6. априла 1997. године. Стојећи на месту где је Гаврило Принцип испалио своје хице, рекао је, према краткој вести „Дневног телеграфа“: „Овде је трасиран пут за Аушвиц“.

Извор: ПОЛИТИКА