fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Перверзије немачке србофобије

Енглеске колонијалне трупе, 1863. године, поклониле су северноамеричким Индијанцима око Великих језера ћебад и ланене тканине премазане ткивом зараженим малим богињама, на које је староседелачка популација била нарочито осетљива.
SS_nacisti.jpg
Фото: Снимак екрана

Пише: Милан Четник

Држава чија је војска извела ову, у светској историји уникатну, подмуклу дехуманизацију и масовни помор покушала је 2015. године да планетизује српске ратне грехе у Сребреници (стрељања заробљеника) које је хашки Трибунал за ратне злочине у бившој Југославији (ICTY) на свом креативном правничком кантару одмерио као „геноцид“.

Како је за опскурне циљеве хашког судилишта кривотворен појам геноцида, дефинисан у Конвенцији о геноциду под окриљем УН из 1948. године, објаснио је Шел Магнусон, професор на шведском универзитету у Упсали:

– Пре суђења у Хагу ни научници ни правници нису могли ни замислити да ће појединачни масакри бити дефинисани као геноцид. Ту идеју је формулисао Махмуд Шериф Басиони, амерички професор права, који је сачинио студију о насиљу у Босни, а која је представљала основу за рад трибунала. Басиони је пред америчким Конгресом рекао да, према Конвенцији о геноциду, у Босни није почињен геноцид, али да би се ситуација могла променити ако се заузме ‘прогресиван’ став који дозвољава ‘локални’ геноцид, каже Магнусон.

Тог 8. јула 2015. на британски предлог “осуђујуће” Резолуције о Сребреници у Савету безбедности УН вето је изјавила Руска Федерација.

Пошто је србофобични ентузијазам англосаксонске империје стопиран, њена германска посестрима, Немачка, ових дана, наставља ту мисију придружујући јој, као копредлагача, стравичним покољима окрвављену Руанду, како би се немачка лоботомија појачала тешком, афричком геноцидном референцом.

У овом, другом покушају, театарска сцена дислоцирана је у Генералну скупштину УН, где би, крајем овог месеца, требало да се расправља о “необавезујућој” резолуцији о Сребреници. Према бројним медијским извештајима, главни захтеви предлагача су да се 11. јули (дан пада Сребренице) “обележава у свим државама сваке године” и да се глобалном педагошком кампањом, у школским уџбеницима свих држава света “очувају чињенице” конструисане у Хагу.

Остварењем те пројекције Сребреница би постала универзални виктимолошки (жртвословни) стандард и симбол, претећи да, по ширини, баци у сенку и сам холокауст.

Хризантема на гробљу етике

Први геноцид у 20. веку извели су немачки колонисти у Намибији, у време Другог Рајха. Истребили су, од 1904. до 1908. око 80 процената народа Хереро и Нама, и то стрељањем и протеривањем тог аутохтоног становништва са њихових имања у пустиње Калахари и Намиб, где су прогнаници умирали у страшним мукама, од глади и жеђи.

Тренутно, немачко оружје и муниција подржавају нечувену кампању израелске армаде која је у Палестини (Појасу Газе) досад убила више од 33 хиљада цивила, међу њима чак 13 хиљада деце, расељавајући и прогонећи око 2,3 милиона људи на површини мањој од далматинског острва Брача, намерно држећи страдалнике у стању перманентне глади и жеђи, што се дешава пред очима целог света, а што се згадило и принципалима у Вашингтону.

Немачка припомаже изгладњивање Палестинаца прекидом финансирања УНРWА-е, агенције УН за помоћ палестинским избеглицама.

Немачка је највећи извозник оружја у Израел после САД. Према Стокхолмском мировном институту чак 30 одсто израелског увоза оружја, у периоду 2019-2023. сигло је из Немачке. Ројтерс тврди (5. априла 2023.) да је немачки извоз оружја Израелу у прошлој години порастао за хиљаду процента у односу на 2002. и да је тај извоз већином реализован после 7. октобра 2023.

Група палестинских и међународних организација заједнички је тужила немачку државу због овог смртоносног експорта којим се на најгори начин подржавају, кажу заступници тужбе, “забрињавајући знаци геноцида у Гази”.

У Међународни суд правде (МСП) 1. марта ове године стигла је и прва, тужба Никарагве против Немачке за “допринос извршењу геноцида” у Гази. У овогодишњој, јануарској пресуди по тужби Јужне Африке против Израела за “чињење геноцида”, МСП је утврдио да “барем нека дела и пропусти почињени у Гази могу да потпадну под одедбе Конвенције о геноциду” из 1948. (“Дојче веле”, 8. април
2023) . Оне конвенције која још увек важи за цео свет, па и за Израел, али не и за Србе!

Кључна реченица Ројтерсовог осврта гласи: “Берлин и даље подржава израелску војну офанзиву у Гази тврдећи да та земља (Немачка) сноси посебну одговорност за Израел због своје (немачке) нацистичке историје”.

По овом, первертираном резону, Немачка се, као починитељ холокауста, преметнула у моралну топузину. Слепа на “знаке геноцида”, безусловно и богато наоружавајући своју некадашњу жртву у улози
прогонитеља. Под покајничким изговором, холокауст је за Немачку постао заклон за перманентни интервенционизам. Легитимна основица за планетарни оружани ангажман под копреном квазиетичке
арбитраже. Ситуирајући се у таквој, девијантној (ре)креацији холокауста, Немачка ни за милиметар није померила своју историјску позицију на осовини злочина.

Под тим алибијем Берлин је пробио уставне лимите и на крилима “покајничких обзира” придружио се “хуманитарној”, двоипомесечној испоруци олова и уранијума по српским главама (СРЈ). Парафразирајући категорички императив “никад више” у “нико, никад и нигде” без благослова по германском “кодексу части”.

Аријевска супремација “купањем у челику” (германска претња Србији 1914.) супституирана је сликом  Доријана Греја: Немачка је хризантема на гробљу етике. Таквом, спектакуларно изопаченом моралном кондицијом Немачка данас билдује Сребреницу. На страну пригодни мотив: очита пројекција и компензација, кусурање са исламском сфером преко српских леђа, због
израелских убилачких разарања у Палестини и уоколо, по Блиском истоку.

Ауторска права на Аушвиц

Препарирањем појма „холокауст“, у свом семиолошком есеју („Универзализација холокауста на примјеру хрватске политике прошлости и спомен подручја Јасеновац“, 2010.) бавила се и Љиљана Радонић, професорка политикологије на Универзитета у Бечу и заменица директора Института за културологију аустријске Академије наука.

Под „универзализацијом“ Радонићева подразумева значењско ширење, дифузију, разводњавање појма, цитирајући друге ауторе по којима је холокауст постао императив поштовања људских права односно „спремник“ (складиште, резервоар) за сећање на разне жртве. Радонићева је, крећући од германске намере да инкорпорира холокауст у „нови идентитет“ Европе (ЕЕЗ,
ЕЗ, ЕУ), реконструисала трајекторију те немачке жртвословне и хуманитаристичке „прогресије“ која се, у перверзном финалу, филтрирала у доктринарну, тврдокорну србофобију:

– Покушај да се холокаусту ретроспективно на неки начин припише смисао, морална легитимација ЕУ као боље Европе која је произашла из холокауста, проблематичан је у више аспеката. Комплексни догађаји су истргнути из историјског контекста како би створили заједнички идентитет. За то је потребно апстраховање од конкретних жртава и починитеља као и од посебне (нацистичке)) улоге Немачке и Аустрије, важних партнера ЕУ. D. Levy и N. Sznaider прецизирају: „Холокауст се више не односи на Јевреје које су Немци истребили. Пре се ради о људским бићима и најекстремнијем кршењу љуских права“.

Аутори поздрављају тај фокус на индивидуалне жртве, а не критикују опасност игнорисања различитих контекста у којима је „људско биће“ страдало. То води у проблематичне тенденције да се све жртве убијене у Другом светском рату изједначавају као једнако невине…

У том процесу, универзализација деисторизира догађаје Другог светског рата како би их могла применити као моралну поуку: Будући да смо „ми Европљани“ тако успешно научили из холокауста, потребно је и жртве данашњих конфликата, Бошњаке и косовске Албанце, видети као „нове Јевреје“. Прихватање Немачке као главног узора за успешно савладавање историје дозвољава употребу пароле „никад више Аушвиц“ за актуелне политичке циљеве. Изрази као „рампа у Сребреници“ и „спречити нови Аушвиц на Косову“, у Немачкој су употребљавани као легитимација за интервенцију НАТО-а на Косову 1999. без мандата УН, пише Радонићева.

Слиједи наставак: Стогодишњица германског ревизионизма

Извор: ПОЛИТИКА

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: