STARO SAJMIŠTE: IZ ISTORIJE SRPSKE LOGORAŠKE NACIJE ( PRIREDIO VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ )

SURA GROBNICA: USPOMENE DRAGOMIRA STEVANOVIĆA

Dr Dragomir Stevanović bio je lekar, predratni član Demokratske stranke i kandidat za poslanika na poslednjim skupštinskim izborima u Kraljevini Jugoslaviji. Za vreme Drugog svetskog rata stao je na stranu Jugoslovenske vojske pod komandom đenerala Mihailovića. Uhapsili su ga Nemci tokom 1942. godine i ostatak rata proveo je po raznim nacističkim zatvorima i logorima. Najduže je bio na Sajmištu.

Po Stevanoviću, Mađarski paviljon, u kome su vršene egzekucije, ličio je na katakombu:“Zbog toga je Gestapo odlučio da ga upotrebi za klanicu političkih krivaca, tu je dovodio ljude i ubijao. U samom paviljonu je ležao i alat koji se sastojao od obične motke i kamena do čekića, maljeva i konopaca pod kojima su izdisale nevine žrtve.“ Spolja je bila nemačka straža, koja je od 1943. bila pojačana ustaškom. To nije bio „sabirni“ logor, nego logor za ubijanje:“Zemunski logor je, međutim, pre svega bio logor za utamanjivanje, najpre Jevreja i Cigana, a potom Srba.   To masovno utamanjivanje je vršeno na razne načine: glađu, zimom, motkama, čekićima, vešalima, streljanjima, zarazom i drugim.”

Veliki zlotvori u logoru bili su domaći Nemci, folksdojčeri, o kojima Stevanović kaže da su „ušli u nacističke jedinice SS, pa su kao esesovci pravili ispade, osuđivani i dovođeni u logor na izdržavanje kazne i nastavljanje rada za „Veliki Rajh““.

Kada je Stevanović iz istražnog zatvora upućen u logor, stiglo je i mnogo Srba iz NDH:“Ta masa od dvanaest hiljada, gladna i prestravljena smrću, ulazila je u logor i padala na baruštine, pila mutnu vodu i gasila višednevnu žeđ, i tu, po baruštinama, ostavljala život. Prema izjavi ovih paćenika, putovala je nedelju dana od Jasenovca do Zemuna, po julskoj žezi, bez vazduha, vode i hrane, u stočnim vagonima. Eto, na tu satrvenu masu bacila se grupa folksdojčera Konrada, Algajera i drugih i tukla te je, po baruštinama, ostavila hrpu rascopanih glava i leševa. /…/ Konrad bi se, s vremena na vreme, zagledao u nekog i tukao dok ga ne bi upokojio…Čuo se njegov glas:“Nijedan Srbin neće preživeti rat!…Vi pljujete na Firera, najvećeg genija čovečanstva! Hajl Hitler!“

Stevanović se seća mnogih metoda za ubijanje ljudi: recimo, u leto 1942, izlagani su žestokom suncu, pa su dobijali rane od opekotina, u kojima su se legli crvi. Ljudi su terorisani i žeđu. Kada bi gomila naišla na vodu, tukli su se i gazili jedni preko drugih, a nacisti su to koristili da premlaćuju paćenike. Nije bilo dovoljno klozeta, pa su logorašili svoje krvave – dizenterične stolice ostavljali po logorskom krugu, i zaraza se širila. Vaši su pile krv nesrećnicima. Oni su ih stalno trebili, ali ih nisu uvek gnječili. Stevanović se seća kako su govorili:“Mi ne vredimo više od ovih vašiju, a kad ne možemo da se odužimo Švabama za našu smrt – pustimo vaši da šire pegavac i da ih ubijaju. Ovo je naša osveta!“

Logoraši su neprestano izgladnjivani – jeli su čak i otrovnu crknutu konjetinu, posle čega se masovno umiralo. Stevanović svedoči:“Jednoga dana je nastao pravi pokolj zbog jedne žabe. Naime, sišla je s drveta jedna žaba i udarila preko kruga, a gomila gladnih je spazila i skočila na nju. Nastala je tuča. Žaba je, naravno, bila progutana, ali je Forster digao batinaše, udario po gomili i rascopao masu glava ostavivši i mrtve za sobom. Dugo trave nije bilo u krugu. Gladni su se hrvali za list, travku ili koren, a i dan – danas gledam jednog dečka, kako, na krilu oca, glođe jednu golu kost. Kad sam se vratio posle izvesnog vremena, otac je jednom rukom držao mrtvog sina, a drugom glodao istu kost. Kada je i otac umro, gladni su se tukli oko te kosti“.

Po Stevanovićevom svedočenju, u januaru 1943. stigao je transport Srpkinja iz Bosne, koje su bile u jezivom stanju – „bilo je podosta žena čiji su se prsti na stopalima nalazili u gangrenoznom raspadanju; video sam i smrznute noseve i uši, a gledao i rojeve vašiju“.

Tragična je bila i sudbina jednog jevrejskog dečačića iz Beograda, koji se u ariljskom kraju krio pod imenom Andrija Cvetić, ali je ipak uhvaćen:“To je bilo jedinče jedne jevrejske porodice koja je pre rata živela u Beogradu. Ne mogu da se setim njenog imena, ali sam Andriju lečio ilegalno u jednoj kući u Vranama, kod Arilja. Andrija je, posle hapšenja porodice, sklonjen u drugo selo, ali su ga gestapovci i tamo našli. Ja sam ga prepoznao kad je bio doveden u logor, a i on se obradovao kada me je ugledao. I sad ga gledam pred komandanturom, a čujem i naš razgovor u kupatilu:

• Hoće li me streljati, doktore?! –pita on i gleda u mene.
• Neće…Ne ubijaju decu – odgovorih onako kao da ga utešim.
• To svi kažu, ali me varaju/…/Uostalom, i sam ćeš videti…U logoru ima još Jevreja…i oni veruju da će biti pobijeni! Znam ja, i briznu u plač.“

Stevanović opisuje herojsku smrt ovog dečaka, koga je nacistički dželat Melters odveo u Mađarski paviljon, gde su, kako rekosmo, vršene egzekucije. Dok je čekao smrt, bez ikakvog straha, dečak je ekserom na zidu urezao:“Doviđenja, g. Melters. Verujem da ćete i vi za mnom. Mama, ja sam ubijen motkom. Do skorog viđenja. Ljubi te tvoj Miki“.

Stevanović, kao svedok, jasno govori da su u konclogoru Zemun najviše stradali Srbi, pa zatim Jevreji:“Iz Bosne i Hercegovine bili su uglavnom seljaci koje su pohvatali kao Srbe, pravoslavne ili kao partizanske saradnike. Iz Srbije i Crne Gore su skoro bili sami Mihailovićevi ljudi. Iz Vojvodine su uglavnom dovođeni seljaci pohvatani „racijom“: Nemci su sa ustašama opkoljavali sela, pa kad nisu mogli naći naoružane ljude, oni su masovno hvatali preostalo stanovništvo, starce i žene, decu i devojke, i dovodili u logor. Posle Srba i Jevreja, koji su verovatno činili devet desetina „stanovnika“ logora, bili su Hrvati. Bilo ih je oko stotinu. To su bili pohvatani partizani u Dalmaciji, ili nekadašnje ustaše koji su bili u međuvremenu sumnjičeni da sarađuju s partizanima. Posle Hrvata, bilo je nekoliko desetina Muslimana, desetina Slovenaca, itd.“

O tome je svojevremeno pisao pravnik i istoričar Nikola Milovančev:“Logor treba zvati njegovim pravim imenom, „Logor Zemun“. Čitavo vreme, postojanja, vlasti okupirane Srbije nisu imale nikakva ovlaštenja nad logorom – Srbija je bila sa druge strane Save. Činjenica je, da su zlikovci logor u prvom razdoblju (decembar 1941 – maj 1942) nazivali „Jevrejski logor Zemun“ i da je tada ubijeno preko 6.000 logoraša jevrejske narodnosti. Isto tako je činjenica i to, da je logor bio na teritoriji NDH, da je prvobitno planiran na području Sremske Mitrovice, i da je osnovan dogovorom vlasti Rajha i NDH. Pri tome su ustaške vlasti izričito zahtevale da stražari ne smeju biti Srbi.
A žrtve u drugoj fazi logora, od maja 1942. do maja 1944 ?
Iz Bijelog Brda kod Osijeka u logor Zemun je oterano 360 Srba; od 12-15. jula 1942. iz Bosanske Dubice je u samo 3 dana u logor Zemun oterano preko 5.000 Srba. Srem: 22. jula 1943. je npr. iz Ugrinovaca oterano 170 ljudi a iz Dobanovaca tada šalju 260 stradalnika. U logoru su bili čak i pripadnici nekih jedinica Nedićevom komandom – tzv. legalizovani četnici, koji su se oduprli nacistima prilikom razoružavanja. To navodi istoričar Venceslav Glišić u knjizi „Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941–1944“ (Beograd, 1970): „Krajem 1942. bilo ih je u logoru oko 500. Iako su bili odvojeni, i za njih je važio isti režim torture…“ U trećoj fazi, u zadnja dva meseca, do kraja jula 1944, čitavu upravu su preuzele ustaše. Sve ovo je bilo poznato januara 1946., kada je Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača izdala Saopštenje broj 87, u kojem su obrađeni zločini u logoru Sajmište (Zemun). Citiram: „Kroz sam logor na Sajmištu prošlo je oko devedeset do stotinu hiljada ljudi. Ogromna većina svih zatočenika bili su Srbi“. U istom saopštenju navedeni su i ratni zločinci odgovorni za logor Zemun – među njima nema ni jednog funkcionera vlasti okupirane Srbije. Državna komisija je kao zločince prolasila poglavnika NDH Antu Pavelića, ustaškog krvnika Didu Kvaternika, predstavnika Rajha u NDH Zigfrida Kašea i njihove saradnike.“

Zato je Staro Sajmište jedan od najozbiljnijih dokaza teze srpskog filosofa i logoraša, Žarka Vidovića:“Mi nismo ni četnici ni partizani, tako se delimo mi. Za neprijatelje smo svi mi isti – svi smo „logoraši“, logoraška nacija! Zato o istoriji Srba treba – pored četničkog, ustaničkog, partizanskog ili ratničkog i pobunjeničkog, u svakom slučaju mitomanskog iskustva i suda – treba saslušati i proučiti iskustvo logoraško, da bismo to iskustvo ugradili u našu veru, dušu i vitalnost zajednice.“

Prema knjizi: Dr Dragomir S. Stevanović: Sura sloboda, CEM d.o. Užice, Udruženje „Dragačevo – Jovan Bojović“, Ivanjica, 2021,priređivač: Ana Filipović

SAJMIŠTE, VELIKA RASKRSNICA LjUDSKOSTI: ŽRTVE I DžELATI U SUOČENjU 

STRAH NA SAJMIŠTU

Na Sajmištu inače postoji samo strah, glad, žeđ, bol i opet strah, pa samrt. Strah kulja iz očiju. Navire u trku „egzicira“, izvire i u onom komadiću hleba od 80 grama. Ni jedan sekund, ni jedna stopa nisu oslobođeni od rađanja straha. Strah i samrtna jeza marširaju u četama po Sajmištu, idu pojedinačno u plavim avetima teškim ne više od 25 kilograma, cere se i keze iz mračnih prozora Mađarskog paviljona, iz Centralnog paviljona gde su prostorije Nemaca bile, strah je svuda, caruje strah. Strah klija zajedno sa travom koju pasu zarobljenici, strahota grohotom izbija iz hrane iz nužnika izvađene, odasvud strah, samrtni strah. Strah u srži kostiju teče, u razvodnjikavim venama, strah seju buve, strah gomile mrtvaca među kojima živi spavaju ili se kreću, strah dizinterija – „proljev“ – tifus. Iznad svega samrtni strah, jer su motke tu, jer su policajci i Nemci tu, jer se neprekidno po noću sanjaju gozbe i jela, jer se želi i traži

smrt više no išta drugo. Strah navire od toga što se jesti

ne sme, što se ne trčati ne sme, što se družiti niskim ne sme, strah što se lepo odelo imati ne sme kad to nemcima

oči na nekulturu i Balkan draži, strah što se sedeti ne sme, što se govoriti ne sme, strah što se živeti ne sme.

Svedočenje anonimnog logoraša, objavio ga dr Rade Ristanović u knjizi LOGOR NA SAJMIŠTU

SVEDOČENjA DVOJICE ZATOČENIKA, Muzej žrtava genocida, Beograd, 2021.

PISMO HILDE DAJČ, UPUĆENO MIRAJNI PETROVIĆ POČETKOM FEBRUARA 1942.

Mila moja,

Nisam ni mogla da pojmim da će naš susret, mada sam te očekivala, da ostavi, načini u meni takvu buru osećanja, da unese još više nemira u ovo haotično stanje moje duše koja ne može nikako da se smiri. Svim filozofiranjima je kraj na žičanoj ogradi i realnost, kakvu vi van nje ne možete ni izdaleka da zamislite jer biste od bola urlali, pruža se u potpunosti. Ta realnost je nenadmašna, naša beda ogromna, sve fraze o jačini duha padaju pred suzama od gladi i zime; sve nade o skorom izlasku gube se pred jednoličnom perspektivom pasivnog bivstvovanja koje ni po čemu na svetu ne liči na život. To nije ni ironija života. To je njegova najdublja tragedija. Možemo da izdržimo ne zato što smo jaki, nego stoga što nismo svakog trenutka svesni svoje beskrajne mizerije u pogledu svega, svega sto sačinjava naš život. Već smo tu skoro devet nedelja i još sam pomalo pismena, još umem pomalo da mislim. Svako veče, bez izuzetka, čitam tvoja i Nadina pisma i to mi je jedini trenutak kada sam nešto drugo, ne samo Lagerinsasse. Robija je zlato prema ovome, mi ne znamo ni zašto, ni na što, ni na koliko smo osuđeni. Sve na svetu je divno, i najbednija egzistencija van logora, a ovo je inkarnacija sviju zala. Svi postajemo zli jer smo gladni, svi postajemo zajedljivi i brojimo jedan drugom zalogaje, svi su očajni – a ipak se niko ne ubija jer smo svi skupa jedna masa životinja koju prezirem. Mrzim nas sve jer smo svi jednako propali. Blizu smo sveta, a tako udaljeni od svih. Ni sa kim nemamo veze, život svakog pojedinca napolju teče isto tako dalje, kao da se pola kilometra dalje ne odigrava klanica šest hiljada nevinih. Svi smo jednaki po svome kukavičluku i vi i mi. Dosta! Ja ipak nisam takav nejunak kao što bi po ovome mogla da sudiš. Podnosim sve što mene pogađa lako, bezbolno. Ali ta okolina. To je ono što me nervira. Ljudi mi idu na živce. Ni glad od koje plačeš, ni zima pri kojoj ti se voda u čaši i krv u žilama sledi, ni smrad latrina, ni košava, ništa nije tako odvratno kao gomila koja zaslužuje sažaljenje, a ti joj ne možeš pomoći, nego se staviti iznad nje i prezreti je. Zašto taj svet govori uvek samo o onome što vređa njegova creva i ostale organe vrlo cenjenog kadavera. A propos, pre neki dan smo uređivali leševe, bilo ih je 27, u Turskom paviljonu, i to sve u front. Meni ništa više nije odvratno, ni moj prljavi posao. Sve bi se moglo samo kad bi se znalo ono što se ne može saznati – kada će se otvoriti kapije milosti. Kakve li namere imaju sa nama? U stalnoj smo napetosti: hoće li nas streljati, dići u zrak, transportovati u Poljsku? To je sve sporedno! Sadašnjost samo treba preskočiti, nije nimalo prijatna, nimalo. Sada je pola tri, dežuram celu noć u ambulanti (svaku četvrtu noć) u paviljonu kašlju u horu i čuje se kloparanje kiše sa krova. Ovde u ambulanti puši se furuna dozlaboga, ali ko se dima ne nadimi… Ovo je moj najuzbudljiviji dan u logoru. Želeti nešto toliko pa da se to ispuni više je nego sreća. Možda ćemo se jednom živi izvući odavde u jedan srećniji život, jer to tako strašno, mada već malokrvno želimo. Mirjana, moja draga, mi smo roblje zarobljeno, mnogo manje još od toga, mi nismo ni koliko gubavci, mi smo jedna prezrena i gladna horda, a kad i pored toga čovek ugleda malo života, a to si ti, oseti toliko novih životnih sokova da struje u njemu. Samo, da, ovo večno samo – otrgnuti se posle toga od života toliko je bolno i gorko da ni more suza prolivenih nije dovoljno merilo. Kako mi je tek sada teško. Plačem i svi se smeju: „Zar ti koja vučeš kao muškarac smeš da plačeš kao sentimentalna šiparica!” Ali šta ću kad mi je tako grozno teško pri duši. To je refren koji celu noć ponavljam. Znam da nema izgleda da ćemo skoro izaći, a napolju ste ti i Nada, jedino što me vezuje za Beograd, koji po nekoj neshvatljivoj kontradikciji istovremeno strašno mrzim i strašno volim. Ti ne znaš, kao što ni ja nisam znala, šta to znači biti ovde. Želim ti da nikad ne saznaš. Već kao dete bojala sam se da me ne zakopaju živu. I ovo je neka vrsta prividne smrti. Hoće li posle nje biti nekog vaskrsenja? Nisam nikad toliko mislila na vas dve kao sada. Stalno razgovaram sa vama i želim da vas vidim jer ste vi za mene onaj „izgubljeni raj“.

Ljubi vas vaša logorka.

SVEDOČENjE ŠARLOTE ĆOSIĆ, ROĐENE ALFANDARI

Sve beogradske Jevrejke sa decom kao i Jevrejke iz Banata nalazile su se u paviljonu br. 3 – tu je moglo biti oko 5.000 lica. U paviljonu br. 5 nalazile su se žene Jevrejke koje su bile dovedene iz unutrašnjosti, naročito ih je mnogo bilo iz Šapca. U tom je paviljonu moglo biti 2.000 duša. Pored toga u jednom paviljonu – broja se ne sećam tačno bile su smeštene i Ciganke koje su živele po još gorim uslovima nego mi. 15 dana posle našeg dolaska u logor hrana se naglo pogoršala. Nemci su prestali da nam izdaju hleb, već su nam izdavali proje oko 120 do 150 gr. na 24 časa. Proja je bila veoma rđava, rđavo mešana i rđavo pečena tako da se često nije mogla jesti. Česti su bili slučajevi da hranu nismo primali po 48 sati, a zatim bi obarili neki sitan promrzao krompir i svaka je od nas dobila po četiri do pet komada za ručak i večeru. Na Sajmištu nije bio sproveden beogradski vodovod. Nemci su nekim cevima crpli vodu i pili, jer druge nije bilo. Voda je bila sasvim prljava i žuta i zbog nje su bili česti slučajevi proliva. Ležaji su bili strahovito pretrpani, na svaku od nas došlo je najviše pola metra širine za ležanje. Naročito je opasno bilo peti se uskim stepenicama na drugi i treći sprat i bili su česti slučajevi da su žene naročito starije i slabe od rđave hrane padale sa stepeništa ili sa poslednjeg sprata i teško se povredile pri tome, a bilo je i smrtnih slučajeva usled pada. Klozeti su bili ispod svake kritike. Na osam hiljada duša bilo je svega nekoliko jama tako da se uvek moralo čekati na red. (…) Najstrašnije je bilo noću kada su mala deca mučena od gladi i zime plakala i molila majke da im daju hrane, ili da ih bolje pokriju. To je trajalo cele noći i mnogi od nas nisu mogli trenuti od žalosti i bola zbog te nevine dece. Još je mnogo gore bilo majkama koje nisu bile u stanju da im pomognu. Zima je te godine bila užasna. Naročito je januar mesec bio hladan, a pored toga duvala je vrlo često košava, tako da nije bilo skoro nikakve razlike u temperaturu spoljne i one u paviljonu. Vlaga koja se nahvatala po zidovima (u paviljonu se pralo rublje, deca, kupale žene, sušilo rublje) pretvorila se u led i svi su zidovi izgledali kao da su građeni od leda. Vetar i sneg ulazili su kroz oštećene zidove u paviljon. Bilo je tri 191 192 peći, ali se one uopšte nisu osećale. Često drva nije bilo, a kad su ih davali, davali su ih lošeg kvaliteta i sirova. Bili su vrlo česti slučajevi promrzavanja pojedinih delova tela, a bilo je i nekoliko slučajeva da su žene nađene promrzle – mrtve. (…) Zdravstveno stanje interniraca je bilo očajno. Od rđave hrane, zime, uzbuđenja i briga svet je naglo propadao. Ja sam za dva meseca boravka u logoru izgubila 24 kilograma težine, a tako je manje ili više bilo i sa svim ostalima. Umiralo je dnevno prosečno 5 do šest lica. Leševe su smeštali u Turski paviljon, a kada bi se nakupio izvestan broj odnosili su ih u Beograd i sahranjivali na sefardskom groblju (…).

Svedočanstvo izneto pred Državnom komisijom 14. maja 1947. godine

SVEDOČANSTVO LEPOSAVE ILIĆ IZ JATAGAN MALE

Nekoliko dana posle prve racije žandarmi su ponovo došli u romske kuće u Jatagan mali. Nešto silom, nešto obećanjem da će nas decu i žene odvesti kod braće i muževa koji su navodno bili odvedeni na Adu Ciganliju da seku drva, sakupili su i nas preostale i odveli u logor na Sajmište, koji je pre toga bio namenjen samo Jevrejima. Tu su nas, žene, decu i muškarce koji su izbegli prvu raciju smestili u peti paviljon, Jevreje koji su ranije u njemu bili smestili su u šesti. Život je bio užasan, hranu smo dobijali svaki četvrti dan. Davali su nam ostatke hrane koju su jeli nemački vojnici. To sam primetila po tome što se u onom bućkurišu koji su nam davali da jedemo moglo razlikovati nekoliko jela. Kako sa sobom nismo poneli nikakve posude za jelo sipali su nam u šake. Oni koji su dobili vodnjikavu smesu, ponekad i vrelu, morali su da je popiju odjednom kako im ne bi iscurila. Komadić hleba ili proje dobijali smo svaki četvrti dan. Skupljali smo razne otpatke hrane koji su se mogli jesti. Jednom sam pored same žičane ograde primetila ubuđali komad hleba i ne razmišljajući o posledicama koje su nam bile predočene, a bila sam i jako gladna, prišla sam ogradi i taman kad sam htela da ga podignem zazviždao je metak. U prvom trenutku nisam ni shvatila da su na mene pucali, toliko sam se uplašila. Tek kasnije sam u cokuli osetila nešto toplo i lepljivo i shvatila sam da sam ranjena. Verovatno od straha, bol uopšte nisam osećala, ali mi se cokula i dalje punila krvlju. To ubuđalo parče hleba ostalo je da leži nedirnuto. Ranu od tog fašističkog metka imam i danas. Ne boli me, ali kad malo više pešačim ili kad će neka promena vremena osetim neki tup bol koji me podseti na to kako se nekad za buđavu koru hleba mogao izgubiti život. Samoubistva u logoru su bila česta. Gladni, po ciči zimi, oskudno odeveni, Romi su bili prinuđeni da preko zaleđene Save nose drva za nemačku kuhinju. Sećam se da je bilo nekoliko pokušaja bekstva iz logora, koja su Nemci osujetili puščanim mecima.

Dragoljub Acković, Romi u Beogradu, Beograd, 2009, str. 250–251.

ZLOČINCI IZ KONCLOGORA ZEMUN

Ratni zločinac Peter Egner, folksdojčer rodom iz Crvenke, umro je mirno u SAD 2011. godine, iako je bio osumnjičen za učestvovanje u ubistvu više od 17.000 civila u Beogradu tokom Drugog svetskog rata, zbog čega je Ministarstvo pravde SAD pokrenulo proces oduzimanja državljanstva. Posetio je, u dubokim godinama, rodnu Crvenku. U Srbiji je proveo šest dana i obišao Beograd. Zanimljivo je da sa ostalim folksdojčerima nije odseo u hotelu u Crvenki, već je spavao u motelu u Kuli. Nijedna kamera nije zabeležila Egnerov lik iako su mediji pratili posetu folksdojčera.

I ostali nacistički zločinci, vezani za zemunski konclogor, prošli su sa blagim kaznama ili nekažnjeno. O Herbertu Andolferu, komadantu logora Zemun, kao i o njegovim saučesnicima, Milan Koljanin je svojevremeno svedočio u intervjuu Biljani Bošnjak:“Andolfer je Austrijanac, oficir SS. Posle rata izbegao je u Kanadu, vratio se u Nemačku, pa u Austriju. Na suđenju u SR Nemačkoj 1965. osuđen je na dve i po godine zatvora iako je dokazano da je organizator ubistva jevrejskih zatočenika. Odležao je i nastavio da živi kao slobodan čovek sve do istraživanja kolege iz Austrije Valtera Manošeka, koji ga je intervjuisao radeći knjigu o holokaustu i o ulozi Vermahta u Srbiji. Možda je jedino to uznemirilo savest komandanta jevrejskog logora Zemun na Sajmištu. Njegov zamenik Edgar Enge, podoficir SS, poznat kao Dželat, na istom suđenju je oslobonen. Treba dodati da je njihov šef Emanuel Šefer, zapovednik celokupne policijske službe bezbednosti, dobio šest godina zatvora (SR Nemačka, 1965).

Zasluženu kaznu dobio je jedino zapovednik Četvrtog odeljenja Gestapoa Bruno Zatler, po činu između Šefera i Andolfera, nadređeni samom Egneru. Uhapšen je na kraju rata i umro je u zatvoru. Njegova porodica nije bila upoznata sa njegovom delatnošću u okupiranoj Srbiji, ali kćerka je kasnije istraživala očevu prošlost. Po pojavljivanju knjige Kristofera Brauninga o holokaustu u Srbiji saznala je da joj je otac bio zapovednik Gestapoa u Srbiji. Dolazila je kasnije ovde, snimljen je dokumentarni film koji je emitovan u Nemačkoj. Obilazila je mesta gde joj je otac službovao, gde su vršeni užasni zločini u kojima je on učestvovao. Za tu gospođu to je bilo veoma teško, ipak se radi o njenom ocu. Nažalost, film „Moj otac“ nikada nije prikazan u Srbiji. Drugi pripadnici 64. rezervnog policijskog bataljona, koji je obezbeđivao logor, bili su svedoci na suđenju Andolferu, ali sami nisu procesuirani. Suđeno je 1946. u Beogradu samo trojici najviših pripadnika policijskog aparata -zapovedniku svih nemačkih policijskih službi u Srbiji, generalu SS Augustu Majsneru, koji je u Srbiji bio od kraja 1941, dakle u vreme kada se pripremala operacija uništenja Jevreja u logoru na Sajmištu. Na tom suđenju osuđeni su na smrt i major Hans Helm, šef Gestapoa, i Vilhem Fuks.“

U svom ogledu o logoru Zemun, Rade Ristanović svedoči o domaćim saučesnicima nacističkih dželata:“Zatočenicima je prepušten veći broj dužnosti unutar logora – od unutrašnjeg obezbeđenja do rada u nekoj od službi neophodnih za funkcionisanje takvog stratišta. Starešina logora je bio na čelu domaće uprave. Njemu su bili podređeni zamenik i ostalo osoblje. Na mestu starešine logora domaće uprave bili su, tako, kapetan Uglješa Radić, poručnik Nikola Sokić, Lazar Tanić, potporučnik Pavle Novak i Radivoje Kisić. Najveći broj svedoka posebno ističe Kisića kao surovog čoveka bez skrupula.

Logorska policija bila je prvi deo domaće uprave uspostavljen na Sajmištu. Komandant, zajedno sa svojim zamenikom, sprovodio je naređenja i rukovodio logorskim policajcima. U sećanjima zatočenika kao komandanti logorske policije pominju se Boža Forcan, Hans Konrat, Milan Vukosavljević i Borisav Bane Veličković. Svi navedeni, bez obzira na dužinu njihovog staža na toj funkciji ostali su u sećanju zatočenika kao zločinci.

Nismo uspeli da dođemo do preciznih podataka o tome koliko je u logoru na Sajmištu bilo ukupno pripadnika logorske policije u određenom trenutku. Pojedini logoraši u svojim svedočenjima navode brojeve od 12 do 93 policajaca.Svojom beskrupuloznošću i iživljavanjem nad ostalim zatočenicima, kako je ostalo zabeleženo, isticali su se Milutin Popović iz Sarajeva, Alija Pašagić iz Bosanske Dubice, Mihailo Cvetković „Žaca“, Abdulkadir Mujkić i drugi. Za razliku od ostalih nacističkih koncentracionih logora, gde je policija ponekad ispoljavala i izvesnu pozitivnu stranu, na Sajmištu je njihova uloga bila krajnje negativna. Čvrsto povezani sa komandom logorski policajci su stvarali atmosferu „nepoverenja i razdora, osećanja neprekidne prismotre i mogućnosti da se izgubi život“.“

Nacizam, očito, nije bio dovoljno kažnjen. Zato ga sada, u ime najnovijeg Novog poretka globalizma, neki revitalizuju.

        Objavljeno u istorijskom dodatku „Večernjih novosti“ 19. decembra 2022. godine

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

STRATIŠTA POKOLjA – LOGOR ZEMUN NA STAROM BEOGRADSKOM SAJMIŠTU

Održan prvi parastos posvećen stradalim Srbima Kozare i Potkozarja u logoru Zemun 1942- 1944