Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Prvi svetski rat koji je trajao od 1914. do 1918. godine doneo je mnogo žrtava na obe zaraćene strane.
Srpska vojska se posle teških borbi protiv brojčano nadmoćnijeg neprijatelja (Austrougara, Nemaca i Bugara) povukla preko Albanije na ostrvo Krf. Nekoliko meseci je bilo dovoljno da se oporavi i transformiše u tri armije.
Oporavljena srpska vojska sa ostrva Krf upućuje se na Solunski front u sastavu sila Antante (Francuska, Britanija, Italija, Grčka i Rusija). Sa druge strane fronta nalaze se centralne sile (Nemačka, Austrougarska i Bugarska).
Operacije na Solunskom frontu su vođene neposredno uz granične linije između država Bugarske, Srbije, Albanije i Grčke.
Borbe koje je srpska vojska vodila na Solunskom frontu, od leta 1916. do jeseni 1918. godine, dovele su do velikih gubitaka. Stradalo je preko 9.000 vojnika i oficira. Poginuli vojnici i starešine sahranjivani su neposredno iza borbene linije, bez sanduka, sa drvenim krstačama. Na krstačama su upisivani lični podaci svakog pojedinca (čin, ime i prezime, jedinica). Takođe, umrli ranjenici i bolesnici u poljskim bolnicama i zavojištima, sahranjivani su u mestima gde su bile te ustanove.
Groblja koja pominjem u ovom tekstu su mahom nastala tokom borbi 1916. godine. Posle osvajanja Kajmakčalana i oslobođenja Bitolja uspostavlja se linija fronta i to pravcem: s. Snegovo, između sela Raštani i Krklino, Pelagonijskom ravnicom između sela Trap Budakovo, tampon zona s. Meglenci, kota 1050, iznad sela Makova u blizini sela Rapeša, prelazi Crnu reku, Gruniški Vis, između sela Budimirci i Gradešnice, Miletina kosa i izlazi na Sokolov Vrh. Tada je oslobođen prostor od oko 1600 kvadratnih kilometara. Na ovom prostoru u skoro svakom selu postoji groblje srpskih ratnika.
Posle proboja Solunskog fronta 1918. godine srpska vojska munjevitom brzinom oslobađa svoju zemlju. Posle oslobođenja, Srbija, ovenčana slavom, ne iskorišćava je. Žrtvuje svoju samostalnost radi viših ciljeva i zajedno sa Hrvatima i Slovencima formira Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. U toj zajednici zaboravljaju se interesi Srbije. Zaboravljaju se i srpska vojnička groblja na svojoj teritoriji (danas u Makedoniji).
Nakon završetka rata, groblja (oko 250) koja su se nalazila na teritoriji Grčke su eshumirana a kosti prebačene na Srpsko vojno groblje na Zejtinliku.
Ostala su zaboravljena srpska vojnička groblja i grobovi iz Prvog svetskog rata rasuti su po padinama planine Nidže u Republici Makedoniji. Srpski junaci koji su u krvavim bitkama na Solunskom frontu dali svoje živote za slobodu otadžbine leže u tuđoj zemlji u bestragiji zaboravljeni od onih kojima su slobodu podarili. Oni to nisu zaslužili.
Prema nekim spiskovima iz 1921. godine (arhiv Jugoslavije), postojalo je 81 groblje na kojima je bilo od jednog do 684 sahranjenih, skoro 4000 pojedinačnih vojnih grobova na padinama planina Nidže (čiji je najviši vrh Kajmakčalan).
Stanje preostalih srpskih vojnih grobalja na ovom području je toliko loše da gore ne može biti. Groblja su zarasla u trnje, divlje drveće i šiblje, i neka je nemoguće naći bez pomoći lokalnog stanovništva – lovaca.
Mnoga groblja se više i ne mogu pronaći. To su ona koja su na humkama imala samo drvenu krstaču. Drvene krstače su odavno istrulile i trag groblja se izgubio. Grobovi koji su imali metalne krstače još se mogu pronaći.
Nadgrobne spomenike od kamena, klesali su sami ratnici u periodu 1917. i 1918. godine „živ za pogunulog druga“. Na nekim spomenicima piše da spomenik podiže rodbina ali takvih ima malo.
groblja – Lokacija Skočivir
Kameni spomenici su napravljeni iz dva dela, postolje i spomenik. Skoro na svakom groblju, postoji i centralni spomenik, sastavljen od tri do četiri dela i visine su od 3,5 do 5 metara.
Grunište, u toku čišćenja.
Gornji deo spomenika je pao, treba ga podići i cementirati.
Tekst na spomeniku: 1914–1918, Svojim palim drugovima, Moravci
Na svim srpskim vojnim grobljima nadgrobni spomenici su mahom pali na zemlju.
Ograda od bodljikave žice i drvenih stubova odavno nema. Sreću se ostaci bodljikave žice u malim parčićima, dok su veći deo meštani iskoristili za ograde oko svojih domaćinstava.
Sva ova groblja, su groblja neznanih srpskih junaka. Nažalost, nema tačne evidencije ko je sahranjen i koliko njih je sahranjeno na ovim vojnim grobljima.
Mnogo decenija je prošlo od završetka Prvog svetskog rata a ova groblja niko nije obilazio niti čistio.
Na područje Kajmakčalana retko se dolazi, tek poneki planinar ili članovi patriotskih udruženja. A nekad smo se ponosili velikim pobedama srpske vojske udružene sa saveznicima u Prvom svetskom ratu. I danas poneko, kad mu to zatreba, pozove se na naše junake i velike muke koje su podneli na planini Nidže, čiji je Kajmakčalan najviši vrh, nekad na granici Srbije i Grčke, danas na razmeđu Makedonije i Grčke.
Kada sam i kako došao do odluke da organizujem odlaske na Kajmakčalan sa zadatkom da uređujemo i čistimo srpska vojnička groblja koja su bila zaboravljena od onih koji nisu smeli da ih zaborave?
Priča je počela 2008. godine, kada sam kao planinarski vodič sa 50 planinara iz Srbije vršio uspon na najviši vrh planine Baba, Pelister (2601 metar nadmorske visine). Tada mi je prišao jedan krupan čovek i potapšavši me po ramenu upitao: „Zašto vodim srpske planinare na ovu planinu a ne na Kajmakčalan, gde su kosti srpskih vojnika koji su dali život za slobodu Srbije?“ Pitanje me je iznenadilo i dok sam razmišljao šta da mu odgovorim on je dodao da na Kajmakčalan retko ko ide a skoro niko ne obilazi srpska vojnička groblja, kojih ima na desetine. Domaćin mi je zatim objasnio da su ta groblja zarasla u prašumu, i da u pojedina niko nije kročio više od 90 godina. Zapanjen onim što mi je rekao upitao sam ga šta čini naša država po tom pitanju. Rekao je ništa.
Nakon desetak dana po povratku sa ovog planinarenja od domaćina mi stiže paketić u kome se nalazio CD sa fotografijama nekih od srpskih vojničkih grobalja. Razgledanje fotografija sa CD izazvalo je u meni veliku tugu. Istog trenutka sam odlučio da moram nešto da učinim po tom pitanju.
Prvu akciju sam organizovao 2009. godine zajedno sa Udruženjem ratnih dobrovoljaca, 1912–1918, njihovih potomaka i poštovalaca, a uz malu finansijsku pomoć beogradske opštine Stari grad. Sa ekipom od 29 planinara i članova ovog udruženja otišli smo u selo Skočivir, koje je 40 km udaljeno od Bitolja. Smestili smo se u bivšu karaulu JNA, od koje je jedan planinarski klub iz Skoplja napravio planinarski dom.
U selu Skočivir nalaze se dva srpska vojnička groblja, jedno iza mesne crkve pored mesnog groblja a drugo na desnoj obali Crne reke na putu za Kajmakčalan udaljeno oko 1500 metara od sela.
Domaćin nam je predložio da očistimo groblje iza crkve. Groblje je zauzimalo nešto manje od pola hektara i bilo je toliko zaraslo u prašumu da se u njega nije moglo ni ući.
Spomenici se nisu mogli videti od šiblja i trnja. Morali smo da angažujemo dva meštanina sa motornim testerama da nam pomognu. Nakon dva dana rada uspeli smo da očistimo 2/3 površine. Isečeno je desetine kubika drveta. Većina spomenika bila je pala na zemlju. Neki su bili prekriveni i zemljom pa ih u prvi mah nismo ni primetili. Bilo je mnogo zarđalih metalnih krstova ali bez obeležja. Nekoliko grobova bilo je raskopano. Tužna slika.
Te iste godine je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku obećalo da će opredeliti određena finansijska sredstva da se to groblje ogradi i konzervira. Do dana današnjeg groblje nije ograđeno niti konzervirano. Prema nekim podacima tu je sahranjeno oko 500 srpskih ratnika.
Ređale su se akcije koje sam organizovao svake godine. Očišćena su groblja u mestima: Živojno (dva), Grunište, Bač, Trnovo-Studena voda, Petalino i dr.
Ambasada Republike Srbije u Makedoniji je, u našu čast, posle svake završene akcije čišćenja, organizovala svečanu komemoraciju na srpskom vojnom groblju u Bitolju. To je bilo njihovo priznanje za naš rad, ali se na žalost na tome svaki put završavalo. Nikad nikakvu pomoć od Ambasade nismo dobili. Interesantno je da niko iz naše Ambasade do sada nije našao za shodno da nas obiđe u toku akcije, da vide u kakvom su stanju groblja i da nas podrže. Mi to radimo iz ubeđenja, kao patriote o svom trošku. Ne trošimo državna sredstva. Jednom nam je bivši ambasador Tomislav Đurin obećao da će nam platiti prevoz džipovima do vrha Kajmakčalan. Ostalo je, kao i uvek, na obećanju.
Moram da napomenem da u poslednjih desetak godina nijedan naš ambasador u Makedoniji nije bio na vrhu Kajmakčalana. Zamislite, hrvatski ambasador jeste.
Da bih omogućio odlazak i učešće na ovoj patriotskoj akciji i onima koji nisu članovi planinarskih organizacija odlučio sam da osnujem Udruženje za negovanje i čuvanje srpske baštine „Kajmakčalan“. Pokazalo se kao dobar potez. Na akciju su se javljali pojedinci i grupe iz cele Srbije.
Udruženje za negovanje i čuvanje srpske baštine „Kajmakačalan“ je Udruženje koje je u svom Statutu, kao jedan od ciljeva, postavilo, uređenje i čišćenje srpskih vojnih grobalja.
Što se tiče područja Kajmakčalana, dugoročno gledano, hteli bismo da uradimo i veće projekte: obnova spomen ploče gde je poginuo Vojvoda Vuk (čiji se spomenik nalazi u parku kod hotela Palas u centru Beograda), i spomen kosturnice (koja nikada nije završena, zbog smrti Kralja Aleksandra Karađorđevića) gde je bilo u planu da se prenesu preostali ostaci vojnika sahranjenih u ovom područiju.
Udruženje i ove godine u prvoj polovini septembra organizje odlazak u Makedoniju sa zadatkom da pronađe i očisti groblja koja su zaboravljena i prepuštena zubu vremena, i da popiše imena tamo gde je to moguće videti. Ovo se odnosi i na pronalaženje i uređenje vojne spomen česme na Miletinoj kosi, podno vrha Kajmakčalana, prema Studenoj vodi. Na ovoj spomen česmi je neveštom rukom Srpskog vojnika, na mermernoj ploči ispisan stih:
„Minuće godine, vekovi će proći, ali tebi „česmice“ neće niko doći.
Al’ doći će seni palih drugova, da svojim žuborom,
urlikom vukova, treskom gromova, odjekom lugova,
pevaju slavu srpskih pukova. 1917“
Ovu spomen ploču na česmi su sagradili vojnici Prve čete, drugog bataljona, četvrtog puka, srpske armije.
Fotografije prikazane u ovom tekstu su snimili sami učesnici akcija.
Svi koji bi hteli da se uključe u akciju, donacijom ili ličnim učešćem, to mogu da urade uplatom na žiro račun Udruženja broj 160 – 430834–02, ili da nas lično kontaktirate preko el. pošte: udruzenje. kajmakcalan@gmail. com ili preko telefona:062/211–017.
Stanoje Stojković,
Predsednik Udruženja za negovanje i čuvanje srpske baštine „Kajmakčalan“
Izvor: Stanje stvari
Vezane vijesti:
